Ruska invazija na Ukrajinu krajem februara dovela je do najvećeg rata u Evropi od 1945, te najozbiljnijeg rizika od nuklearne eskalacije od kubanske raketne krize 1962.
Zato se prvi put u istoriji ratovanja strahuje ne samo od eventualne pobede, već i poraza protivničke strane. Tačnije, da bi Rusija u slučaju vojnog neuspeha mogla da posegne za svojim moćnim nuklearnim arsenalom.
Zbog ruske intervencije pokrenut je najopsežniji režim zapadnih sankcija od 1930-ih, a rastući troškovi hrane i energije podstakli su najveću inflaciju od 1980-ih.
Iz tih razloga su, kako piše "Ikonomist" (The Economist), poljuljane ključne premise na kojima je decenijama počivao globalni poredak: da su granice nepovredive, nuklearno oružje neće biti upotrebljeno, inflacija ostati na niskom nivou, a zemlje, pre svega bogatije, neće oskudevati u energiji.
Ovaj list navodi da je odlučnost sa kojom su SAD i evropske zemlje odgovorile na rusku agresiju možda oživela ideju "Zapada", posebno transatlantskog saveza.
Ali, to je proširilo jaz između Zapada i "ostatka" sveta (the rest), jer većina čovečanstva živi u zemljama koje ne podržavaju zapadne sankcije Rusiji. Pri tom taj blok čine zemlje različitih, pa i direktno suprotstavljenih interesa, kao što su Kina i Indija, ili čak i međusobno neprijateljski nastrojenih poput Irana i Saudijske Arabije.
Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer (Henry Kissinger) ističe da ga aktuelna situacija podseća na vreme uoči Prvog svetskog rata, te da je svet "sada kudikamo opasniji nego što je bio tada".
"Kao da smo u brzom vozu, ali ne znamo kuda idemo", zapisao je tada čuveni mislilac Maks Veber.
Britanski ministar inostranih poslova Edvard Grej (Edward Grey) je zbog neuspelog posredovanja nakon Sarajevskog atentata u postizanju sporazuma velikih sila u leto 1914, proročanski zaključio: "ako izbije rat, biće to najveća katastrofa koju je svet ikada video". On je upozorio i da se "svetla gase po celoj Evropi; u našem životu ih nećemo videti kako ponovo svetle".
Svetla u Evropi za sada ima, iako je struja sve skuplja, ali se mogu povući mnoge paralele sa stanjem uoči Prvog svetskog rata, s tim što sada postoje nove pretnje, poput nuklearnog oružja, klimatskih promena, sajber pretnji i zloupotrebe veštačke inteligencije.
Deset mega pretnji
Stoga pojedini analitičari, poput poznatog ekonomiste Nurijela Rubinija (Nouriel Roubini), smatraju da je "treći svetski rat u izvesnom smislu već počeo, posebno u Ukrajini i u sajber prostoru".
Rubini, autor nedavno objavljenog bestselera "Megapretnje: Deset opasnih pretnji koje ugrožavaju našu budućnost i kako ih preživeti" (Megathreats: Ten Dangerous Threats that Imperil our Future and How to Survive Them, 2022.), precizira da ovaj sukob ima šire implikacije koje prevazilaze Rusiju i Ukrajinu.
"To je početak nečeg drugog", navodi. On smatra da su ove geopolitičke tenzije povratak u "normalu" nakon 75 godina "relativnog mira, napretka i prosperiteta".
"Pre toga, istorija čovečanstva je bila istorija gladi, rata, bolesti, genocida i tako dalje. Poslednjih 75 godina su izuzetak, one nisu pravilo", kazao je Rubini za Jahu Fajnens (Yahoo Finance).
On tvrdi da idemo ka najgoroj ekonomskoj katastrofi u našim životima, osim ako se ne odbranimo od deset zastrašujućih pretnji koje podsećaju na "četiri jahača apokalipse": od najgore dužničke krize koju je svet ikada video, sve intenzivnijeg nadmetanja Kine i SAD, do klimatskih promena.
"Suočavamo se ne sa jednim, dva, već sa deset uzroka katastrofe. Ako se opametimo postoji mala šansa da ih izbegnemo, ali moramo odmah da delujemo", smatra Rubini.
Svetu preti stagflacija – rast inflacije i usporeni rast – što se poslednji put desilo 1970-ih.
Međutim, Rubini smatra da se svet kreće ka "velikog stagflaciji" prema kojoj će 1970-te izgledati kao "šetnja parkom".
"Sećam se 70-ih i bile su noćna mora. Ali što je realnije, idemo u period koji više liči na ono što se dogodilo između 1918. i 1945. godine, kada smo imali dva svetska rata, nacionalističke vojne režime, špansku groznicu, potpuni finansijski kolaps i holokaust. Prihvatio bih svaki dan iz 1970-ih," kazao je Rubini dodajući "očekujte mnogo mračnih dana, prijatelji."
Bez božićne obustave sukoba kao 1914.
Prošlo je deset meseci od ruske invazije na Ukrajinu, ali se ne nazire kraj ratu. Osim ogromnih ljudskih žrtava i velikog broja izbeglica, ruska strategija je da uništavanjem civilne infrastrukture primora Ukrajinu na predaju nanoseći joj ogromnu ekonomsku štetu.
Borbe ne jenjavaju ni tokom zime, a vođene su i za vreme Božića. Doduše, Ruska pravoslavna crkva slavi ovaj praznik 7. januara, a Pravoslavna crkva Ukrajine je po prvi put 2022. godine dopustila svojim vernicima da ga obeleže 25. decembra.
Istovremeno, na prvi ratni Božić, 25. decembra 1914, britanski i nemački vojnici u Francuskoj i Belgiji prestali su da pucaju jedni na druge, izašli iz blatnjavih rovova i na ničijoj zemlji razmenili hranu i poklone. Zaigrali su čak i fudbal šutirajući limenke. Kažu da samo 25-godišnji Adolf Hitler nije hteo da se pridruži slavlju, smatrajući to nečasnim.
Rizik od dugog rata
S druge strane, kao što je Rusija očekivala da će okončati invaziju za nekoliko dana, tako su se i na početku Prvog svetskog rata mnogi nadali da će se oružani sukobi okončati za nekoliko meseci. Međutim, poklič "kući do Božića" ostao je puki san, jer je sukob potrajao još četiri godine.
I sada se procenjuje da rat u Ukrajini može dugo potrajati sa krajnje neizvesnim ishodom.
Kristofer Blatmen (Christopher Blattman), profesor Čikaške škole za javnu politiku i autor knjige "Zašto ratujemo: Koreni rata i putevi ka miru" (Why We Fight: The Roots of War and the Paths to Peace), smatra da sukobi mogu da potraju mesecima, pa i godinama.
Po njegovom mišljenju, osim odnosa snaga na terenu treba imati u vidu i da je uzrok ovog rata ideološke prirode, tačnije da Putin negira ukrajinski identitet i državnost.
Istovremeno, ukrajinsko rukovodstvo i građani su pokazali da nisu spremni da žrtvuju slobodu i suverenitet pred ruskom agresijom, bez obzira na cenu. To znači da obe strane odbacuju realpolitiku jer su privrženi proklamovanim principima.
Blatmen navodi više razloga zašto neki ratovi traju dugo. Jedan od njih je da vladar, koji strahuje za svoj opstanak, ostaje po svaku cenu na bojnom polju.
"Ako Putin veruje da bi poraz mogao da dovede do kraja njegovog režima, on ima podsticaj da nastavi borbu, bez obzira na posledice po Ruse," ističe Blatmen.
'Tukididova zamka'
Takođe, neki istoričari tvrde da svaki dugi rat u svojoj srži ima "problem posvećenosti", tačnije nemogućnost i nespremnost jedne ili obe strane da se kredibilno obavežu na mirovni sporazum zbog očekivanih promena u ravnoteži snaga.
To je u teoriji nazvano "Tukididovom zamkom".
Naime, ovaj slavni antički istoričar je u delu "Istorija Peloponeskog rata" dalekovido zaključio da je "rast moći Atine - te strah koji je to izazvalo u Sparti – učinio rat neizbežnim".
U novije vreme sinonim za to je "preventivni rat": jedna strana kreće u oružani sukob kako bi očuvala trenutni odnos snaga pre nego što se naruši na njenu štetu.
Primer za to je Nemačka 1914. koja je zazirala od rastuće moći Rusije, procenjujući da će je teže poraziti 1916-17. nego ako krene u rat te godine; Austrougarska je podozrevala zbog jačanja nacionalizma slovenskih naroda; Rusija da ne doživi slično poniženje kao poraz protiv Japana 1905.
U Londonu se, kako je rekao za Radio Slobodna Evropa Jorn Leonhard, profesor Univerziteta u Frajburgu, postavljalo pitanje budućnosti britanske imperije imajući u vidu uspon SAD i Japana na Dalekom istoku.
U Parizu se, pak, strahovalo da će Francuska u narednim godinama biti dovedena u poziciju mlađeg, slabijeg partnera Rusije.
U novije vreme, SAD su izvršile invaziju na Irak 2003. sa obrazloženjem da režim Sadama Huseina poseduje oružje za masovno uništenje te su želele da ga spreče da postane nuklearna sila.
Pat pozicija na frontu, najverovatniji scenario
Imajući sve to u vidu, moguće je više scenarija. Jedna varijanta je da uprkos vojnim neuspesima, kako navodi "Ikonomist", Rusija ostvari pobedu tako što bi stabilizovala liniju fronta tokom zime, a u međuvremenu joj pristignu nove mobilisane snage.
Deo te kalkulacije Moskve je i da republikanska većina u Predstavničkom domu Kongresa SAD blokira slanje nove pomoći Ukrajini, te da će oslabiti podrška Evrope zbog visoke cene energenata i inflacije.
Iako ruska odbrambena industrija trpi zbog nestašice sofisticirane opreme koju je uvozila sa Zapada, još uvek raspolaže sa dovoljno oružja da opremi nove snage.
Mnogo je verovatniji drugi scenario – zastoj - piše "Ikonomist". U nemogućnosti da dobije rat na bojnom polju, Putin će onda pokušati da ga produži dovoljno dugo kako bi potkopao ukrajinsku ekonomiju, narušio moral Ukrajinaca udarima na civilnu infrastrukturu i iscrpljivao partnere Kijeva.
Evropa će se suočavati sa teškoćama da popuni skladišta gasa tokom 2023. godine.
"Putin ima za cilj da izdrži do kraja 2024. godine, nadajući se da će Donald Tramp ponovo preuzeti Belu kuću i prekinuti podršku Ukrajini. Ali to je kocka sa visokim ulozima: rusko javno mnjenje se okreće protiv rata, njena ekonomija se smanjuje, a on izgleda sve ranjivije", piše britanski list dodajući da bi popuštanje zapadnih vlada ruskim pretnjama danas, kao i 2014, samo pripremilo teren za sledeći sukob.
- Paikin: Putin želi dugoročni rat da bi zaoštrio energetsku krizu u Evropi
- Bivši Putinov savetnik: Evropski embargo na naftu i gas bi zaustavio Putin
- Lough: Putin se ponaša kao car
'Strah od ruske pobede, ali i poraza'
Treći scenario najviše ohrabruje, ali možda nosi i najviše opasnosti, ocenjuje "Ikonomist".
Ukrajina zadržava inicijativu, nanoseći velike gubitke ruskim snagama, a zatim po prvi put pozicionira svoje dalekometne rakete Himars sa dometom do Krima. Ruske linije u Luganjsku se urušavaju, ukrajinske snage ponovo zauzimaju Severodonjeck, a zatim se brzo pomeraju dalje na istok.
Sa rastom ruskih žrtava, novi regruti odbijaju da se bore. Zapadne zemlje ubrzano šalju nove sisteme protivvazdušne odbrane u Ukrajinu, umanjujući uticaj "ruske terorističke taktike" zbog njenog sve manjeg arsenala preciznih projektila.
"Ukrajina preti ulaskom na Krim. Putin postavlja ultimatum: prestanite ili ćete se suočiti sa upotrebom nuklearnog oružja. Pobeda je na vidiku, ali i rizici koje donosi," konstatuje "Ikonomist" dodajući da Putin ne može da pobedi, ali ni da priušti sebi da okonča sukob.
Možda se nada da će time što će naterati toliko ljudi da budu uvučeni u ovaj rat, moći da odugovlači.
Rizik od nuklearnog Armagedona
Posledice nuklearnog napada bile bi katastrofalne, i to ne samo po ukrajinsko stanovništvo. Ipak, kako pišu Lijana Fiks (Liana Fix) i Majkl Kimidž (Michael Kimmage) u magazinu "Foreign Affairs", rat bi se nastavio, a nuklearno oružje ne bi mnogo pomoglo ruskim vojnicima na terenu.
Umesto toga, Rusija bi se suočila sa gnevom međunarodne zajednice. Za sada, Brazil, Kina i Indija nisu osudili rusku invaziju, ali nijedna od ovih zemalja ne podržava Moskvu istinski u njenom ratu, a naročito ne upotrebu nuklearnog oružja.
Kineski predsednik Si Đinping je to eksplicitno predočio u novembru nakon susreta sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, rekavši da se lideri "zajedno protive upotrebi ili pretnji upotrebom nuklearnog oružja".
"Ako bi Putin prkosio ovom upozorenju, on bi postao izolovani parija, kažnjen ekonomski, a možda i vojno od strane globalne koalicije," ocenjuju Fiks i Kimidž dodajući da je u takvoj situaciji za Rusiji pretnja upotrebom nuklearnog oružja od veće koristi nego i da je ostvari.
No, nema garancija da Putin neće krenuti tim rizični putem, kao što ni invazija na Ukrajinu ne ide po planu.
"Ako se ipak odluči da prekrši nuklearni tabu (upotreba taktičkog nuklearnog oružja u Ukrajini), malo je verovatno da će NATO odgovoriti na isti način, da bi izbegao rizik od apokaliptične nuklearne razmene. Alijansa bi, međutim, najverovatnije odgovorila konvencionalnom silom kako bi oslabila rusku vojsku i sprečila dalje nuklearne napade, rizikujući eskalaciju sukoba ako Rusija zauzvrat pokrene konvencionalne napade na NATO," smatraju Fiks i Kimidž.
To je skopčano i sa rizikom da situacija izmakne kontroli zbog pogrešne kalkulacije, kao što se desilo uoči Prvog svetskog rata.
Istoričar Kristofer Klark (Christopher Clark), autor poznate knjige "Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914" rekao je za Radio Slobodna Evropa da je lekcija iz 1914. kako situacija može dramatično da se pogorša i izbije rat, ako prestane komunikacija među državnicima.
Ni sada nema te komunikacije između Rusije i Zapada, kao ni elementarnog konsenzusa o principima na kojima bi trebalo da funkcionišu međunarodni odnosi.
Da li je moguć Putinov pad?
Jedan od scenarija za okončanje rata je ruski poraz usled Putinovog pada. On je čvrsto koncentrisao moć u svojim rukama.
Iako je Rusiju politički stabilizovao - što građani cene imajući u vidu haotičnu situaciju u postsovjetskim 1990-im godinama – oni bi mogli da se okrenu protiv njega ako rat dovede do opšte oskudice.
"Državnim udarom praćenim građanskim ratom ponovilo bi se ono što se dogodilo nakon boljševičkog preuzimanja vlasti 1917, što je ubrzalo povlačenje Rusije iz Prvog svetskog rata", smatraju Fiks i Kimidž.
Rusija ima istoriju promene režima nakon neuspešnih ratova, podsećaju mnogi istoričari.
Kao primer se navodi Rusko-japanski rat 1904–1905 i Prvi svetski rat koji su doveli do boljševičke revolucije. Raspad Sovjetskog Saveza 1991. dogodio se dve godine nakon završetka neuspešne, desetogodišnje sovjetske invazije u Avganistanu.
Opšte je mišljenje da su male šanse da prozapadni demokrata postane novi predsednik Rusije. U najgorem slučaju, Putinov pad mogao bi da se pretvori u građanski rat i raspad Rusije.
To bi moglo da podseća na "smutno vreme" nakon višedecenijske, despotske vladavine Ivana Groznog, odnosno 15-godišnji haos zbog borbe oko nasleđa ruskog prestola krajem 16. i početkom 17. veka obeležene pobunama, bezakonjem, pojavom lažnog cara Dimitrija i stranim invazijama.
Rusi to doba smatraju periodom poniženja koje treba izbegavati po svaku cenu.
'Putina ne treba prerano otpisivati'
Među političarima i ekspertima u svetu je rasprostranjeno mišljenje da je Putin doživeo fijasko u Ukrajini te da su njegovi dani "odbrojani".
Kao istorijski primeri se navode pakistanski lider Jahja Kan početkom 1970-ih i vođa argentinske hunte Leopoldo Galtijeri deceniju kasnije, koji su bili primorani da podnesu ostavku nakon ponižavajućih vojnih avantura.
Takođe, neuspešni poduhvat predsednika SAD Džimija Kartera (Jimmy Carter) da spase američke taoce u Iranu 1980. doprineo je njegovom porazu te godine na izborima.
Džon Miler (John Mueller), profesor Univerziteta u Ohaju i autor knjige "Glupost rata: američka spoljna politika i slučaj uljuljkivanja (The Stupidity of War: American Foreign Policy and the Case for Complacency) navodi i slučaj predsednika Harija (Harry) Trumana tokom Korejskog rata i Lindona Džonsona (Lyndon Johnson) tokom Vijetnamskog, koji su odlučili da se ne kandiduju za reizbor uglavnom zbog nezadovoljstva javnosti zbog ovih vojnih kampanja.
Miler ističe da iako postoje razlozi da se dovede u pitanje Putinova dugovečnost na funkciji, istorija sugeriše da su njegovi izgledi za opstanak znatno bolji nego što se generalno pretpostavlja.
U stvari, poslednjih decenija, čak ni lideri koji su pretrpeli spektakularne vojne poraze često nisu uklonjeni sa vlasti, bilo narodnom pobunom ili prevratom na vrhu.
Primer za to je ostanak na čelu Egipta Gamala Abdela Nasera nakon ponižavajućeg poraza od Izraela 1967.
Takođe, Sadam Husein je opstao još 12 godina kao irački lider posle prvog Zalivskog rata 1991, u kome mu je zapadna alijansa nanela velike gubitke.
Postoji i nekoliko slučajeva iz sovjetsko-ruske istorije koji to potvrđuju. Staljinova pozicija nije bila ugrožena iako se Crvena armija zaglavila 1939-40. tokom invazije na Finsku, ostvarivši "Pirovu pobedu".
Boris Jeljcin je uspeo da izbori drugi predsednički mandat 1996. uprkos ponižavajućem povlačenju ruske vojske iz Čečenije nakon prvog rata u ovoj nemirnoj republici.
Zbog toga Mik Rajan (Mick Ryan), penzionisani australijski general major, smatra da je "prerano otpisivati Putina".
Da li je Rusija i dalje deo Evrope?
Istovremeno, Andrea Kendal Tejlor (Andrea Kendall-Taylor) i Majkl (Michael) Kofman pišu u "Foreign Affairsu" da ruska moć i uticaj mogu biti smanjeni, ali to ne znači da će se pretnja od nje dramatično smanjiti.
"Umesto toga, neki aspekti te pretnje će se verovatno pogoršati," ističu ova dva autora.
Od revizionističke države nakon invazije na Gruziju 2008, sve više postaje "parija", ali i kao takva može koristiti svoje asimetrične prednosti u odmeravanju sa Zapadom, smatraju Fiks i Kimidž.
Oni upozoravaju da bi čak i poraz Rusije mogao da izazove glavobolju u SAD-u i EU, zbog regionalnog i globalnog poremećaja koji bi proizveo, jer bi se tada postavilo pitanje bezbednosti njenog nuklearnog naoružanja, isto kao i 1991. u vreme raspada Sovjetskog Saveza.
Istovremeno, Zapad će morati odgovor na pitanje koje nije rešeno od 1991: da li je Rusija deo Evrope?
"Ako ne, koliko visok treba da bude zid između Rusije i Evrope i oko kojih zemalja treba da se postavi? Ako je Rusija deo Evrope, gde se i kako uklapa? Gde počinje i gde se završava sama Evropa? Uključivanje Finske i Švedske u NATO bio bi samo početak ovog projekta", navode Lijana Fiks i Majkl Kimidž.
U vreme kubanske raketne krize 1962. godine je objavljena poznata knjiga "Puške avgusta" (The Guns of August) Barbare Tukmen (Tuchman) u kojoj analizira kako je izbio Prvi svetski rat.
Predsednik SAD Džon Kenedi (John Kennedy) je zatražio od svih članova svog ratnog kabineta da pročitaju ovu knjigu da se ne bi ponovile iste greške kao prilikom izbijanja Prvog svetskog rata kada je situacija izmakla kontroli.
Ta knjiga je i danas aktuelna, jer ponovo postoji opasnost od nekontrolisanog razvoja događaja.
Facebook Forum