„U jednom momentu sam shvatila da više nisam srpski umetnik, makar u ovom trenutku, da ne donosimo nikakve dramatične zaključke, što za umetnost nije ni preterano važno. Nacionalni identitet u umetnosti nema apsolutno nikakvog značaja. To samo komplikuje moj život na nekom privatnom nivou, utoliko, što ni profesionalni i privatni život, nisu ni na koji način trenutno povezani“, kaže rediteljka Anja Suša koja godinama radi van Srbije, najviše u Švedskoj i Sloveniji.
RSE: Gde je danas vaša adresa? Gde imate stalni boravak?
Suša: Što se tiče lične karte, i dalje u Beogradu. To bih nazvala prebivalištem, ali i domom jer je tu još uvek moja porodica. Privatno, to je Beograd. Profesionalno, ne umem da odgovorim jer poslednjih nekoliko godina se moj život odvija na nekoliko različitih lokacija i adresa, od kojih su najstabilnije u Švedskoj i Sloveniji.
RSE: Da li je vaš izbor što vas nema u beogradskim pozorištima?
Suša: Nije baš do kraja moj izbor. Bivalo je slučajeva kada sam dobijala neke pozive, doduše poslednji put pre nekoliko godina, ali u tom trenutku to nije moglo da se uklopi sa mojim ritmom na nekim drugim mestima. Pa je to počelo kao, rekla bih, obostrani manjak interesovanja. Definitivno, poslednjih godina, mislim da ova sredina ne pokazuje apsolutno nikakav interes za moj profesionalni rad, u bilo kom smislu.
RSE: Da li to znači, da je i to što u Beogradu nemamo prilike da vidimo vaše predstave iz Slovenije, Švedske, Danske, takođe posledica „manjka interesovanja“, kako kažete?
Suša: Sigurno, da se blago izrazim. Ima to čuveno pitanje koje mi ljudi stalno postavljaju kada me sretnu na ulici: 'Pa, ti si tu?!' Nikada ne znam šta je podtekst tog pitanja, da li je to - baš je lepo što si tu, ili - nisi valjda opet tu?! Uvek se dvoumim između ta dva. Da citiram nešto što mi je rekla Borka Pavićević, kao anegdotu Mihiza (Borislav MIhajlović, književni kritčar, prim, red.), koji je davao savete Paolu Mađeliju (italijanski pozorišni reditelj, prim, red)., pre mnogo godina, kada je počeo intenzivno da dolazi i radi u Beogradu. Rekao mu je: „Samo nemoj nikada da priznaš da ćeš da ostaneš, uvek se pravi da si samo došao u posetu“. Tako se ja poslednjih nekoliko godina pravim da sam došla u posetu. Otkako sam tako počela da razmišljam, Beograd mi sasvim prija, nemam nikakav naročiti problem sa njim.
RSE: O čemu govore vaše predstave?
Suša: To je najčešće politički teatar. Shvatila sam da me u Švedskoj percipiraju potpuno kao političkog reditelja i to na osnovu jednog prošlogodišnjeg intervjua za "Dagens nyheter", povodom moje predstave „Idioti“ u Gradskom pozorištu u Helsingborgu. Čak sam shvatila da sam iz njihove perspektive veoma kontroverzni politički redatelj jer su mi takva pitanja postavljali. Zbog toga sam novinara pitala da li je istina da on stvarno ima takav doživljaj mene i zbog čega. On mi objasnio da je to uglavnom zbog tema kojima se bavim i zbog načina na koji to radim.
U jednom trenutku sam rešila da ne dajem više intervjue, da ne objašnjavam čime se bave moje predstave. To je kao prodavac koji hvali svoga konja, koga niko ne može da vidi. Dok god neka moja predstava ne dođe ovde i dok god ne bude moguće ovdašnjoj sredini da se upozna sa mojim radom, koji se jako mnogo promenio u poslednjih nekoliko godina i nema skoro više nikakve veze sa onim što sam ja nekada ovde radila kao reditelj, neću više o tome da pričam jer mislim da je besmisleno. Bolje je da ljudi odu na sajt, vide fotografije ili trejler i dobiće puno informacija.
RSE: Da li se u inostranstvu disciplinuju umetnici? Da li političari disciplinuju umetnike? Da li je politička biografija umetnika bitna za njegov profesionalni angažman?
Suša: Ne disciplinuju na ovaj poslušnički način, na koji smo mi ovde navikli. Kod nas je pitanje - šta je starije, kokoška ili jaje, da li je u pitanju cenzura ili autocenzura koja prethodi cenzuri. Rekla bih da je kod nas zavladalo tako tragično i zabrinjavajuće stanje apatije i neke kolektivne sumnje u bilo kakvu promenu, bilo kakav pomak, bilo kakav progres, koje rezultira jednom vrstom samokažnjavanja, koje, za posledicu, ima autocenzuru. Mislim da se kod nas stvari više autocenzurišu, nego što bi se cenzurisale kada bi jednom bile napravljene. Čitam šta se dešava sa filmom "Mezimica". Meni nije do kraja jasno o čemu se radi, ali sasvim je sigurno da postoji određena, za državu ovu i ovakvu, poželjna vrsta umetnosti koja se forsira i promoviše.
S druge strane smo imali izdanje BITEF-a, koje se upravo završilo, koje se vrlo javno deklarisalo kao, uslovno rečeno, levo orijentisano i kritično prema desničarskim tendencijama, koje postoje u celoj Evropi. Nisam primetila da je tu bilo nekih naročitih ideoloških otpora, niti kazni, niti posledica. Šta više, to je festival koji se finansira državnim novcem.
Sa druge strane, disciplinovanje umetnika na nekim drugim mestima u Evropi se odvija podjednako perfidnim, ali drugačijim kanalima nego ideološkim, na koje smo mi ovde navikli. Često kažem, bilo bi divno kada bi smo mogli da se vratimo u neki jasan ideološki referentni okvir, pa da znamo koji su „naši“, a koji su „njihovi“, koja je to ideologija sa kojom mogu da se identifikujem, nasuprot nekoj drugoj, sa kojom apsolutno ne mogu da se identifikujem i prema kojoj sam kritična. Međutim, to je sve odavno nestalo u jednoj kaši, u jednoj ideološkoj pomiji, koja u osnovi ima interes krupnog kapitala i jednu krajnju fazu neoliberalnog koncepta življenja, to i ne mogu da nazovem društvom. To sve je ispraznilo ljude od svakog ideološkog sadržaja. Onda je moguće prosipati leve i desne i bilo kakve parole, ali one ne znače mnogo.
Kako se to radi na Zapadu? Na Zapadu se sve svodi u ekonomske parametre. Tako se nečiji uspeh i neuspeh uglavnom vrednuju iz te perspektive, iz perspektive da li ste uspeli da napunite pozorište ili niste.
Sa druge strane, pozorišta su tamo daleko zaštićenija i dalje od strane svojih razvijenih država. Namenjeno im je mnogo više novca i država nema tako direktan upliv. Na primer, u Švedskoj, bez obzira na političku instalaciju, ne može se desiti da jedna uprava, koja je izabrana na trogodišnji ili petogodišnji mandat, bude ugrožena na bilo koji način ako dođe do promene političke konstelacije, u stilu „oteraćemo njihove, dovešćemo naše“. To apsolutno nije slučaj. Politika se ne meša na tako direktan i banalan način. Meša se politika krupnog kapitala, koja se umešala u naš život još u periodu koji je Fukujama definisao kao“ kraj istorije“, govorimo o poslednjoj dekadi XX veka.
Dakle, ono u šta ja verujem i mislim da može i mora da bude izlaz je promena paradigme. Kako do nje doći, veoma je veliko pitanje.
RSE: Da li prilagođavate izbor tekstova, po kojima radite, interesovanju publike u skandinavskim zemljama i u Sloveniji?
Suša: Zavisi od institucije u kojoj radim, zavisi od grada u kojem radim, zavisi od toga koja je publika dominantna, koje institucije. Imam potpuno različita iskustva.
Jedno je raditi predstavu za Baka teatar u Geteborgu, koji ima vrlo šaroliku, pretežno mlađu publiku. Potpuno je drugo raditi u Helsingborgu, to je grad na jugu Švedske, u blizini Malmea, poznat po veoma imućnom stanovništvu, ali isto tako poznat i po tome što je to grad sa prilično vremešnom populacijom. U startu znate da se obraćate, uglavnom ženama 50+, a da će u publici dominirati žene 80+.
Vrlo je zanimljivo što sam neke od svojih najradikalnijih predstava u Švedskoj radila upravo u tom pozorištu i da su se one, na neki čudesan način, probile upravo i do takve publike.
RSE: Da li ste vi, u tim pozorištima koje pominjete, i dalje gostujući reditelj ili ste reditelj kod „svoje kuće“?
Suša: Mogu odmah da kažem da je Švedska odavno već postala, na neki način, moj pozorišni dom, ili habitat, ne znam kako da to definišem tačno. Nešto slično bih mogla da kažem i za Sloveniju, gde takođe već godinama imam kontinuitet. Od Slovenije se to dalo i očekivati, pošto je to sredina koja je nekada pripadala državi u kojoj sam rođena i koju i dalje interpretiram kao neki svoj prirodni prostor, i za život i za rad.
Švedska kultura je potpuno drugačija od naše, veoma geografski udaljena od naše, ali je meni pružila sve ono što mi rođena sredina nikada nije pružila.
Nacionalni identitet u umetnosti nema apsolutno nikakvog značaja.
U jednom momentu sam shvatila da više nisam srpski umetnik, makar u ovom trenutku, da ne donosimo nikakve dramatične zaključke, što za umetnost nije ni preterano važno. Nacionalni identitet u umetnosti nema apsolutno nikakvog značaja. To samo komplikuje moj život na nekom privatnom nivou, utoliko, što ni profesionalni i privatni život, nisu ni na koji način trenutno povezani.
RSE: Da li vam može iskomplikovati dodatno život činjenica da cela Evropa skreće u desno, pa evo i ovo šta se sada događa u Švedskoj?
Suša: Ja sam na Švedsku trenutno ponosna, bez obzira na strahoviti porast dominantne desničarske partije, to su Sverigedemokraterna, (Švedske demokrate). Taj porast je ipak manji nego što se predviđalo. Predviđalo se da će dobiti i do 25% glasova, dobili su na kraju 17% . To je, sa druge strane, rezultiralo snažnim odgovorom levice, u nekim sredinama, kao što je štokholmska regija, levica je, u odnosu na prošle izbore, porasla i do pet posto.
Sa druge strane, ako pogledamo rezultate izbora u celini, takozvana Crvena koalicija, koju čine Socijaldemokrate, Zeleni i levica, je ipak dobila najveći broj glasova, što je presedan u Evropi u ovom trenutku.
Sad će tu naravno nastati postizborna matematika, raznorazna udruživanja, koja će verovatno rezultirati nekom širokom koalicijom, ispražnjenom od ideološkog značaja, što jeste stanje stvari u većini evropskih država, u ovom trenutku. Mislim da se tu Švedska neće razlikovati. U ovom trenutku su ipak zaustavili jedan zastrašujući nalet ekstremnog fašizma. Mislim da su među retkima u Evropi i da je to zaostavština, ipak,jedne duge socijaldemokratske tradicije i države blagostanja, na koje su Šveđani veoma ponosni.
Naravno, videćemo kako će oni da se bore sa tom problematikom u naredne četiri godine. Tu se malo pribojavam. Očigledno je da dosadašnji način borbe nije dao dovoljno dobre rezultate, ali hajde da ih pohvalimo u ovom trenutku jer su svakako bolji od mnogih drugih i to bitno bolji od mnogih drugih.
RSE: Da se vratimo na domaću scenu. Kako je sedeti u publici na BITEF-u?
Suša: Meni divno. Sećam se vremena, pre nego što sam počela da radim za BITEF, kada sam takođe sedela u publici. To je najlepši način da gledate ovaj festival, jer ste potpuno lišeni svake odgovornosti. Ne morate da slušate komentare šta se kome svidelo, šta se kome nije svidelo, koji , verujte mi, veoma umeju da budu baš onako maliciozni.
RSE: Da li to prepoznajete i sa novim rukovodstvom BITEF-a?
Suša: Prepoznajem. Oni se bore sa istim brigama, sasvim sigurno.
RSE: Ali kontinuitet je sačuvan?
Suša: Rekla bih da jeste i da je BITEF toliko jasno definisao svoj koncept i svoju orijentaciju pre više od 50 godina kada je osnovan, zahvaljujući Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, da bi bilo, ne samo nepotrebno, nego i pogubno, tu orijentaciju dramatično menjati. Nju samo treba, s vremena na vreme, osvežavati, u skladu sa duhom vremena, u skladu sa okolnostima u kojima se festival odvija.
Rekla bih da je ovogodišnji festival zadržao sve ključne smernice koje su na BITEF-u postojale od njegovog osnivanja, čak i one koje su uvedene tokom perioda kada sam ja radila na festivalu, a to je zainteresovanost za savremenu pozorišnu praksu postjugoslovenskog prostora. Zbog toga mi je veoma drago, tako i treba da bude. BITEF je najveći festival koji postoji u svim državama bivše Jugolavije.
RSE: Da li je BITEF i dalje važna međunarodna adresa?
Suša: Apsolutno je važna i to ljudi ovde moraju da shvate. To sam dugo pokušavala da objasnim. Mislim da novo rukovodstvo festivala ima punu svest o tome. Praviti program međunarodnog festivala je dvosmerni proces. To ne znači samo dovoditi strane predstave, nego znači predstavljati i domaću scenu u nekom stranom kontekstu. U moru festivala ovog tipa, od kojih mnogi imaju mnogo više novca nego BITEF, da biste doveli stranog gosta u Beograd, vi treba da mu ponudite nešto što ne može da vidi na Wiener Festwochenu ili u Avinjonu ili na Theater Treffenu ili na drugim sličnim festivalima. To je upravo postjugoslovenska scena.
Upravo zahvaljujući tome, BITEF je uspeo da se regeneriše i podmladi, čak i onda kada su mu pre nekoliko godina predviđali totalnu propast i gubitak publike. To sve apsolutno nije tačno. BITEF ima svoje mesto, vrlo stabilno i vrlo važno, ne samo u istoriji svetskog i evropskog internacionalnog teatra, nego i u sadašnjosti.
RSE: Oliver Frljić, hrvatski režiser sa kojim sam nedavno razgovarala, složio se sa dijagnozom da je stanje u pozorištima u regionu „kultivisana dosada“i da realnost, u kojoj se živi, traži radikalizaciju pozorišnog jezika.
Suša: Sa Oliverom se uvek, u skoro svemu u potpunosti slažem. Ja bih samo ovome „kultivisana dosada“ dodala ikultivisana malograđanština.
Pozorište je uvek, naročito repertoarsko, od svog nastanka praktično, bilo u opasnosti da zavisi od društvenih elita. Prvo, zbog toga što je u pitanju „skupa zabava“, zbog toga što je uvek zavisilo od državne milosti i državnog finansiranja. To nije kao napisati knjigu koju možete da uradite kao češki disident u zatvoru. To nije isto što i naslikati sliku. Pozorište je timska umetnost koja uključuje mnogo ljudi. Jednostavno ga nije lako praviti. Potrebna vam je kontinuirana podrška. Zbog toga je pozorište uvek u mnogo većoj opasnosti, nego neke druge umetnosti, da upadne u zamku poslušništva ili straha od političke odmazde ili potrebe da udovolji svojoj publici, a ne da je na neki način zaintrigira ili izazove.
To je više problem zapadnoevropskih teatara. Oni imaju neverovatnu potrebu da udovolje publici, a tojezbog toga što oni žive od svojih abonenata. Zapravo je bitno da gledalac iz pozorišta izađe zadovoljan, to je bitnije, nego da iziđe isprovociran, zabrinut, zamišljen...
Ne verujem odavno u to da pozorište može da izazove neku konkretnu političku akciju, ali i te kako može da inspiriše na razmišljanje koje bi moglo u realnosti da sprovede neku konkretnu političku akciju. U tom smislu razmišljaju svi ekstremni levičari u koje i ja spadam. Često imam taj ambivalentan odnos i stalno možda očekujem od pozorišta više nego što je ono u stanju da da i šta možda i treba da pruži.
Sada, kada postajem malo zrelija i kada je moje iskustvo postalo bogatije, obogaćeno radom izvan ove sredine i nekim drugim impulsima i utiscima koji su do mene na taj način stigli, u stvari uviđam da su praktični, društveni dometi pozorišta zapravo veoma limitirani, ali nisu beznačajni, da se odmah razumemo.
Ono što pozorište najbolje može da radi, jeste da bude pokretač za razmišljanje, za promišljanje zajednice. Upravo u toj njegovoj iskonskoj ritualnoj moći da dođe do zajednice i do nekog kolektivnog nesvesnog, koje onda može da se artikuliše u realnosti, u nekakvu realnu pobunu, leži njegova najveća moć i snaga.
Facebook Forum