Vilson: Rusija kao “postmoderna” i korumpirana imperija

Kremlj želi da sačuva uticaj i interese u tradicionalnom smislu ali definisane kao ekonomske, odnosno poslovne, kaže za Radio Slobodna Evropa Endrju Vilson (Andrew Wilson), analitičar Evropskog saveta za spoljne odnose (The European Council on Foreign Relations).

Autor je više knjiga, među kojima i “Ukrajinska kriza-šta ona znači za Zapad” (Ukraine Crisis-What it means for the West).

“To znači da Rusija ne želi da vlada većim delom Istočne Evrope i da to finansira. Jasan primer za to je Donbas. Umesto toga, u prilog joj idu čvrstorukaši ili korumpirani političari u pojedinim zemljama, zatim prijateljska vlada negde druge. Dakle, Rusija ne vodi imperijalističku politiku iz 19 veka. Ovde se radi o spajanju ‘postmodernog’ sa ‘komercijalnim’, odnosno korumpiranim imperijalizmom”.

Kada je reč o Balkanu, Vilson ističe da Rusija nastoji da iskoristi tradicionalne veze, zatim gas kao i druge poluge.

“Međutim, Moskva bi mogla da podrži ulazak, na primer, Srbije u EU jer bi time dobila još jednog ‘Trojanskog konja’. Ali, kao što sam rekao na početku razgovora, potezi Rusije su često nepredvidivi i kratkovidi. Na primer, zaoštravanjem odnosa sa Turskom lišava se jedine mogućnosti nakon odustajanja od projekta 'Južni tok' da dopremi gas do Italije i ostalih zemalja regije i na taj način sužava prostor za svoj uticaj na Balkanu", naglašava Vilson.

RSE: Nakon izbijanja krize u Ukrajini, tenzije na globalnoj sceni su preusmerene na Siriju i borbu protiv “Islamske države”, naročito pošto što je Rusija pokrenula vazdušnu kampanju u cilju podrške Asadovom režimu. Turbulencije na Bliskom istoku su sada poprimile novu formu sa pogoršanjem odnosa Irana i Saudijske Arabije. Da li preti opasnost da kriza izmakne kontroli sa rizikom od globalnog sukoba?

Vilson: Gledano iz ruske perspektive, odnosno interesa, sasvim je jasno da je njen cilj da promeni narativ, da omogući bolju pregovaračku poziciju sa Zapadom.

Naravno, veoma je lako preko noći promeniti sliku na ruskoj televiziji. Međutim, na globalnoj sceni Rusija nije bila uspešna kao što se nadala. Doduše, vojna kampanja Moskve je na početku izazvala šok. No, ubrzo je postalo jasno da prevashodni cilj ruskih vojnih udara nije “Islamska država” već Asadovi oponenti, odnosno jačanje njegovog režima.

Kremlj drugačije definiše Asadove protivnike u poređenju sa SAD-om ili Turskom, odnosno pod njima podrazumeva i umerenu opoziciju koju podržava Zapad.

Kada je reč o incidentima, postoji veliki rizik s obzirom da ruske snage i međunarodna koalicija predvođena SAD-om izvode vazdušne operacije nezavisno jedni od drugih.

Istovremeno, odnosi Moskve i Ankare su takoreći prekinuti ne samo zbog lične Putinove odluke već i ruskih akcija protiv Turkmena u Siriji. Dakle, geopolitička situacija nije pod kontrolom Rusije što je oduvek bio njen problem. Potezi Moskve su veoma efikasni u propagandne svrhe za domaću javnost ali su lišeni realnog sagledavanja stvarnosti.

RSE: Da li je cilj ruske kampanje u Siriji da skrene pažnju sa krize u Ukrajini, u tom kontekstu i domaće javnosti koja trpi zapadne sankcije? U kojoj meri se radi o nastojanju da se očuvaju dve ruske baze u Siriji, jedine izvan bivšeg sovjetskog prostora kao i da se pokaže da je Rusija i dalje bitan faktor na međunarodnoj sceni?

Vilson: Sve što ste pomenuli igra ulogu. Naime, ruski planovi u Ukrajini nisu se u potpunosti ostvarili. Njena mašinerija se zaglavila u Donbasu. Istovremeno, ruska ekonomija itekako trpi teret zapadnih sankcija. Dakle, trebalo je odvratiti pažnju sa ovih problema.

S druge strane, Moskva je pomislila da se lako može skrenuti pažnja Zapada sa Ukrajine imajući u vidu talas migranata koji je započet prošlog leta zatim terorističke akcije u Parizu.

Međutim, ako je neko na Zapadu na početku i pomislio da Rusija može pripomoći borbi protiv terorizma, sada je mnogima jasno da ona ne može biti deo rešenja u Siriji koje želi Zapad.

RSE: Da li je Moskva preterano reagovala prekidom odnosa sa Ankarom jer je ona njen veliki trgovinski partner, odbila je da sledi Zapad u uvođenju sankcija Rusiji. Istovremeno, sada je doveden u pitanje i “Turski tok”, koji je promovisan kao alternativa za gasovod “Južni tok” od koga je Moskva odustala zbog sporenja sa EU. “Turski tok” je poslednja šansa da Rusija preko Balkana osigura kanal za snabdevanje gasa Evropom.

Vilson: Da. Međutim, to samo pokazuje koliko su za Rusiju važni ovi kratkoročni propagandni efekti zapaljive retorike. Naime, sukob i zahlađenje odnosa sa Turskom u mnogo čemu nema smisla.

Kao što ste rekli, imaju veoma intenzivnu ekonomsku saradnju, pre svega trgovina gasom i turizam, zatim sličnu poslovnu kulturu koja je drugačija od zapadne kapitalističke. Obe zemlje se protive bilo kakvom nametanju pravila iz EU. Dakle, Putin mnogo rizikuje zaoštravanjem odnosa sa svojim prirodnim saveznikom iz prošlosti.

RSE: Prema nepotvrđenim informacijama, šef ruske vojne službe bezbednosti je bio u Damasku u pokušaju da ubedi Asada da se povuče, ali je on to, navodno, odbio. Da li Rusija i SAD mogu da se dogovore o rešenju za krizu u Siriji ili će njihove razlike ostati nepremostive.

Vilson: Ključni cilj Moskve je da očuva alavitski režim u Damasku. Naravno, pitanje je da li je u toj strategiji Asad važan ulog ili smetnja. Ukoliko Rusija proceni da Asad treba da ode, onda će verovatno u njoj dobiti utočište.

Ne znam kako je prošla pomenuta poseta šefa ruske vojne obaveštajne službe Damasku, ali je činjenica da Kremlj ulaže velike napore na terenu da vojnom kampanjom ojača Asadov režim. Međutim, treba imati na umu da za Rusiju uopšte nije bitna lična sudbina određenih političara, u ovom slučaju Asada, već njeni geostrateški ciljevi.

RSE: Manje je vesti o zbivanjima u Ukrajini sa eskalacijom krize na Bliskom istoku a naročito posle ukjučivanja Rusije u vojnu kampanju. Međutim, situacija na terenu je krhka, kao što ste rekli, a ne nazire se ni političko rešenje. Moskva smatra Ukrajinu delom svoje sfere uticaja i stoga se protivi njenom približavanju evroatlantskim strukturama, pre svega NATO. Da li će zbog toga kriza u Ukrajini ostati zamrznuti sukob?

Vilson: Ima vesti iz Ukrajine, ali one sada nisu u fokusu međunarodne javnosti. Pažnja Zapada na određeni problem ne traje dugo i Rusija to koristi.

Stiče se utisak da je Moskva zbog neizvesnog ishoda vojne kampanje u Siriji kao i drastičnog pada cene nafte, spremna na neku vrstu kompromisa oko Dombasa.

Naravno, u igri je zamrzavanje situacije u odsustvu rešenja. Međutim, postavlja se pitanje u kakvim okolnostima bi se to desilo. Za Kijev bi to značilo da ne mora da finansijski podupire separatističke regije. S druge strane, Rusija nastoji da stvori dve separatističke republike, kao deo ukrajinskog ustavnopravnog poretka, ali koje bi “zamrzle” politički sistem cele zemlje na način da ne može da se reformiše i nastavi prozapadni kurs.

RSE: Može li Rusija da uspe u toj nameri? Putin se zalaže za federalizaciju Ukrajine.

Vilson: Neće biti ostvarena ideja o federalizaciji cele Ukrajine, jer bi u tom slučaju postala potpuno nefukcionalna država. Dakle, ovde nije reč o ustavnim reformama zemlje u celini već o definisanju položaja Donbasa.

Ne bi bilo demokratski da jedna relativno mala regija ima pravo veta na zbivanjima u Ukrajini, što je pricnip na kojima počivaju federacije, a što bi Putin želeo. Kijev to svakako neće prihvatiti.

RSE: Međutim, ako se dve strane ne saglase, onda će to ostati zamrznuti sukob.

Vilson: Sukob još nije zamrznut ali ni rešenje nije na vidiku makar do kraja ove godine.

U međuvremenu, u ukrajinskom parlamentu još nema 300 glasova podrške neophodne za sprovođenje ustavnih promena. To znači da Kijev nije u potpunosti primenio mirovni sporazum iz Minska, kao što to nije uradila ni Moskva.

RSE: Zapad je sada, čini se, okupiran krizom u Siriji tako da opada njegova pažnja za zbivanja u Ukrajini. Kijev sporo sprovodi reforme, pre svega borbu protiv korupcije, na čemu insitiraju EU i SAD. S druge strane, na koji način Brisel i Vašington mogu da ubede Rusiju da prihvati kompromis osim istrajavanjem na sankcijama?

Vilson: Zapad nije zaboravio na Ukrajinu. Kada je reč o EU, u slučaju ove krize je prednost njena birokratska struktura. To znači da neće biti ukidanja sankcija Rusiji sve dok u potpunosti ne sprovede u delo svoje obaveze preuzete sporazumom iz Minska.

Dakle, dobro je što evropska birokratija insistira na tom principu jer je evropska javnost okupirana drugim pitanjima, kao što su migracije i ekonomska kriza.

RSE: Međutim, ima mišljenja da EU istrajava na sankcijama zbog američkog pritiska. Naime, poslovna zajednica na starom kontinentu, pre svega u Nemačkoj, traži ukidanje kaznenih mera jer i njoj oni štete. U tom kontekstu se pominje i gasovod Severni tok 2 koji će biti građen od Rusije prema Nemačkoj, bez obzira na sankcije i protivljenje pojedinih članica EU.

Vilson: Da, zato sam i naglašavao važnost birokratskih principa u ovom slučaju jer je mnogo onih u EU koji traže normalizaciju odnosa sa Rusijom.

Nemački biznismeni, zatim italijanski kao i njen premijer Renci, zatim članice EU sa juga starog kontinenta čiji su lideri prijateljski nastrojeni prema Rusiji iako Ukrajinu ne mogu lako da nađu na karti.

Tu je i nekoliko “Trojanskih konja” unutar evropskog bloka, odnosno zemalja koje uvek podržavaju Moskvu. Dakle, reč je o koaliciji interesa koja se zalaže za promene, što je u suprotnosti sa jasnom pozicijom EU da neće biti ublažavanja sankcija Rusiji dok ne ispuni Minski sporazum.

RSE: Kako ocenjujete motive Rusije? Da li je reč o imperijalnom sentimentu da pokaže da je još uvek velika sila, ili o strahu od zaokruživanja, a širenje NATO je prema tom viđenju najveća pretnja?

Vilson: Kremlj predimenzionira strah od zaokruživanja u propagandne svrhe. On želi da sačuva uticaj i interese u tradicionalnom smislu ali definisane kao ekonomske, odnosno poslovne.

To znači da Rusija ne želi da vlada većim delom Istočne Evrope i da to finansira. Jasan primer za to je Donbas. Umesto toga, u prilog joj idu čvrstorukaši ili korumpirani političari u pojedinim zemljama, zatim prijateljska vlada negde druge.

Dakle, Rusija ne vodi imperijalističku politiku iz 19 veka. Ovde se radi o spajanju “postmodernog” sa “komercijalnim”, korumpiranim imperijalizmom.

RSE: Interesantan termin “postmoderni” imperijalizam. U tom kontekstu neki govore i o “hibridnom ratu” koji vodi Rusija…

Vilson: Može se opisati i kao “hibridna imperija”.

RSE: O Balkanu, koji je takođe poligon za odmeravanje Zapada i Rusije koja nastoji da iskoristi tradicionalne istorijske, kulturne i verske veze, zatim gas za očuvanje uticaja.

Vilson: Rusija nastoji da iskoristi tradicionalne veze, zatim gas kao i druge poluge, na Balkanu. Međutim, Moskva bi mogla da podrži ulazak, na primer, Srbije u EU jer bi time dobila još jednog “Trojanskog konja”.

Ali, kao što sam rekao na početku razgovora, potezi Rusije su često nepredvidivi i kratkovidi. Na primer, zaoštravanjem odnosa sa Turskom lišava se jedine mogućnosti nakon odustajanja od projekta “Južni tok” da dopremi gas do Italije i ostalih zemalja regije i na taj način sužava prostor za svoj uticaj na Balkanu.

RSE: Pre intervencije Rusije u Siriji bilo je mnogo incidenata između njene i avijacije NATO na istoku Evrope. Da li je sada prošla opasnost da to “zveckanje oružjem” preraste u veći sukob?

Vilson: Ne na isti način kao u Siriji. NATO trupe nisu razmeštene u blizini ruskih. Ukrajina je velika zemlja. Dakle, snage Severnoatlantske alijanse raspoređene duž ukrajinsko-poljske granice su daleko od Donbasa i Krima.

Naravno, i ako bi došlo do incidenta, recimo u baltičkom vazdušnom prostoru, to nije isto kao na Bliskom istoku. U međuvremenu, Ukrajina, čije je stavnovništvo bilo podeljeno oko članstva u NATO, sada se u sve većem broju zalaže za tu opciju zbog agresije Rusije.

RSE: Sve u svemu, situacija u Ukrajini lići na status kvo bez većih promena u doglednoj budućnosti.

Vilson: Na bezbednosnom planu, neophodno je pomoći Ukrajini da se odbrani.

Međutim, najveća pretnja njenoj bezbednosti dolazi sa političke strane. Mislim na nefunkcionalnu državu, korupmiranu ukrajinsku političku klasu, nesposobnost sistema da pokrene reforme koje građani žele. Ako ti problemi potraju, onda prete nove nevolje.

RSE: Taj status kvo ili zamrznuti sukob ide mnogo više u prilog Rusiji nego Ukrajini.

Vilson: Da, produžena disfunkcionalnost Ukrajine svakako je u interesu Rusije.

RSE: To je najverovatniji scenario.

Vilson: Ukrajinski politički sistem nema veliki kapacitet za reforme. Sve dosadašnje promene su uglavnom bile rezultat inicijativa sa strane ili iz sektora civilnog društva koje je u ovom trenutku veoma slabo zbog delovanja korumpirane političke klase koja nastoji da ponovo konsoliduje svoju poziciju, što je veoma opasno.