U Beogradu su danas u prisustvu pomoćnice gradonačelnika Radmile Hrustanović predstavljeni rezultati trogodišnjeg rada na prikupljanju podataka o ubijenima, stradalima i nestalima na Kosovu koji su obavili istraživači Fonda za humanitarno pravo.
Ovaj dokument ima nameru da posluži, ne samo trajnom pamćenju žrtava koje su stradale, ubijene ili nestale na Kosovu, nego da ostave jedan trajni dokument koji će da pomogne u davanju odgovora na pitanja: šta se sve desilo i kako se to desilo, kažu u Fondu za humanitarno pravo.
Oni navode da će ovaj dokument poslužiti sledećim generacijama da donose svoje sudove o tome, kako je bilo moguće da se sve to dogodi i pod kojim okolnostima su se dogodila sva ta ubistva i nestanci ljudi, kao i stradanja onih koji su učestvovali u direktim borbama.
Pomoćnica gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović, rekla je da je posao države da o svim nestalim, nastradalim i ubijenim, sazna i saopšti punu istinu.
“Naravno da je za sve podatke za istinu o svemu ovome najodgovornija država. Ona je ta koja mora da izađe pred lice javnosti i sve ovo saopšti”, kaže Hrustanović.
Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, kaže za RSE da je ovim dokumentom obuhvaćeno između 95 i 98 % svih ukupnih žrtava stradalih, ubijenih i nestalih:
“Sada smo u toj jednoj završnoj fazi kada pokušavamo, organizovanjem javnih prezentacija, da proverimo podatke pre nego što kažemo – evo sad konačno možemo biti sasvim sigurni da je broj žrtava zbilja dokumentovan imenom i prezimenom. Reč je o poimeničnom popisu stradalih, ubijenih i nestalih na Kosovu u periodu od januara 1998. godine do kraja decembra 2000. godine.”
Podaci govore da je najmlađa žrtva imala svega jednu godinu, a najstarija 81. Najviše žrtava bilo je u razdoblju od 19 do 55 godina.
Otac i majka dvojice mladića nastradalih na Kosovu, kao pripadnici Vojske tokom 1999. godine, govore o tome, šta za njih znači ovaj popis žrtava:
“Meni je sin poginuo na Kosovu kao oficir Vojske Jugoslavije. Mislim da je dobro da imamo neko sećanje na te žrtve. To su mahom mladi ljudi. Moj sin je imao 25 godina.”
I ma koliko pričali pozitivno o našem nastojanju da kompletiramo spisak ubijenih, stradalih i nestalih, državne institucije nisu pokazale veliko razumevanje u stvaranju te baze podataka iako bi to, zapravo, trebalo da bude njihov posao, kaže za RSE Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo:
“Mi znamo iz medija i sa suđenja Slobodanu Miloševiću da Ministarstvo unutrašnjih poslova poseduje taj neki dosije KiM koji navodno sadrži sve podatke - i o civilima i policajcima i vojnicima koji su ubijeni, nestali i stradali na Kosovu. Ako me pitate zbog čega državni organi nisu do sada dali te podatke, moguće je, po mom nekom sudu, da oni te podatke i nemaju.”
Pravnica Marijana Toma koja već godinama radi na projektima suočavanja sa prošlošću, kaže za RSE, da je pravljenje sveobuhvatnog poimeničnog spiska žrtava važno iz nekoliko razloga:
“Prvenstveno sa aspekta žrtava važno je da se svi njihovi članovi porodice koji su bili ubijeni ili nestali, nađu na jednom takvom spisku. Ne samo zbog toga da bi to pružilo nekakvo namirenje pravde, već i zato što uspostavlja i vraća dostojanstvo žrtvama. Ovaj proces je važan i za suzbijanje nekažnjivosti koji je kao što znamo jedan od osnovnih problema postkonfliktnih društava. Zbog toga što mnogi koji su počinili zločine izbegavaju pravdu i zbog toga što ako istina nije u potpunosti utvrđena, nekažnjivost i dalje vlada. Sa trećeg aspekta za društvo u celini ovakav jedan popis je možda i najvažniji korak ka tome da društvo samo prihvati ono što se desilo u prošlosti.”
Naša namera je, kaže Nataša Kandić, da ovu bazu podataka instaliramo i u biblioteke i da to postane jedan javni dokument kojem će, pored porodica, moći da pristupaju svi, a naročito će to biti važno za istoričare i istraživače.
Društva koja hoće da imaju budućnost, bez ovakvog dokumenta neće moći da zakorače u tom pravcu, kaže ona:
“Bez činjenica o toj prošlosti stavrno je teško i pomisliti da je moguća izgradnja neke demokratske budućnosti.”
Ovaj dokument ima nameru da posluži, ne samo trajnom pamćenju žrtava koje su stradale, ubijene ili nestale na Kosovu, nego da ostave jedan trajni dokument koji će da pomogne u davanju odgovora na pitanja: šta se sve desilo i kako se to desilo, kažu u Fondu za humanitarno pravo.
Oni navode da će ovaj dokument poslužiti sledećim generacijama da donose svoje sudove o tome, kako je bilo moguće da se sve to dogodi i pod kojim okolnostima su se dogodila sva ta ubistva i nestanci ljudi, kao i stradanja onih koji su učestvovali u direktim borbama.
Pomoćnica gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović, rekla je da je posao države da o svim nestalim, nastradalim i ubijenim, sazna i saopšti punu istinu.
“Naravno da je za sve podatke za istinu o svemu ovome najodgovornija država. Ona je ta koja mora da izađe pred lice javnosti i sve ovo saopšti”, kaže Hrustanović.
Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, kaže za RSE da je ovim dokumentom obuhvaćeno između 95 i 98 % svih ukupnih žrtava stradalih, ubijenih i nestalih:
“Sada smo u toj jednoj završnoj fazi kada pokušavamo, organizovanjem javnih prezentacija, da proverimo podatke pre nego što kažemo – evo sad konačno možemo biti sasvim sigurni da je broj žrtava zbilja dokumentovan imenom i prezimenom. Reč je o poimeničnom popisu stradalih, ubijenih i nestalih na Kosovu u periodu od januara 1998. godine do kraja decembra 2000. godine.”
Podaci govore da je najmlađa žrtva imala svega jednu godinu, a najstarija 81. Najviše žrtava bilo je u razdoblju od 19 do 55 godina.
Otac i majka dvojice mladića nastradalih na Kosovu, kao pripadnici Vojske tokom 1999. godine, govore o tome, šta za njih znači ovaj popis žrtava:
“Meni je sin poginuo na Kosovu kao oficir Vojske Jugoslavije. Mislim da je dobro da imamo neko sećanje na te žrtve. To su mahom mladi ljudi. Moj sin je imao 25 godina.”
I ma koliko pričali pozitivno o našem nastojanju da kompletiramo spisak ubijenih, stradalih i nestalih, državne institucije nisu pokazale veliko razumevanje u stvaranju te baze podataka iako bi to, zapravo, trebalo da bude njihov posao, kaže za RSE Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo:
“Mi znamo iz medija i sa suđenja Slobodanu Miloševiću da Ministarstvo unutrašnjih poslova poseduje taj neki dosije KiM koji navodno sadrži sve podatke - i o civilima i policajcima i vojnicima koji su ubijeni, nestali i stradali na Kosovu. Ako me pitate zbog čega državni organi nisu do sada dali te podatke, moguće je, po mom nekom sudu, da oni te podatke i nemaju.”
Pravnica Marijana Toma koja već godinama radi na projektima suočavanja sa prošlošću, kaže za RSE, da je pravljenje sveobuhvatnog poimeničnog spiska žrtava važno iz nekoliko razloga:
“Prvenstveno sa aspekta žrtava važno je da se svi njihovi članovi porodice koji su bili ubijeni ili nestali, nađu na jednom takvom spisku. Ne samo zbog toga da bi to pružilo nekakvo namirenje pravde, već i zato što uspostavlja i vraća dostojanstvo žrtvama. Ovaj proces je važan i za suzbijanje nekažnjivosti koji je kao što znamo jedan od osnovnih problema postkonfliktnih društava. Zbog toga što mnogi koji su počinili zločine izbegavaju pravdu i zbog toga što ako istina nije u potpunosti utvrđena, nekažnjivost i dalje vlada. Sa trećeg aspekta za društvo u celini ovakav jedan popis je možda i najvažniji korak ka tome da društvo samo prihvati ono što se desilo u prošlosti.”
Naša namera je, kaže Nataša Kandić, da ovu bazu podataka instaliramo i u biblioteke i da to postane jedan javni dokument kojem će, pored porodica, moći da pristupaju svi, a naročito će to biti važno za istoričare i istraživače.
Društva koja hoće da imaju budućnost, bez ovakvog dokumenta neće moći da zakorače u tom pravcu, kaže ona:
“Bez činjenica o toj prošlosti stavrno je teško i pomisliti da je moguća izgradnja neke demokratske budućnosti.”
