Dostupni linkovi

Danas se obeležava peta godina od etničkih nemira na Kosovu. Tokom dvodnevnog nasilja od 15. do 17. marta 2004. godine 19 ljudi je poginulo. Jedanaest Albanaca i osmoro Srba. Prema podacima Kosovske policijske službe, oko 900 ljudi je ranjeno, proterano je više od 4.000 Srba, uništeno 900 kuća i 35 crkava i manastira, među kojima i spomenici kulture visoke vrednosti iz 14. i 16. veka.

Među povređenim bila su 63 pripadnika Kfora i 123 pripadnika međunarodne i kosovske policije. Za dva dana marta 2004. godine dogodilo se 400 incidenata, podmetnuto je 629 požara i bačeno 12 granata. Za nasilje su, prema podacima policije, podnesene 1.383 prekršajne prijave, 284 osobe su uhapšene i predate sudu za prekršaje. Povod za nasilje bili su pucnjevi na srpskog mladića u selu Čaglavica 15. marta, a dan kasnije u reci Ibar, u blizini Zubina potoka, utopila su se trojica albanskih dečaka, četvrti je preživeo. Nagađalo se da su ih u smrt naterali Srbi zbog osvete zbog pucanja na srpskog mladića. U kasnijem izveštaju UN stoji da nije bilo dokaza koji bi potvrđivali odgovornost Srba za smrt trojice albanskih dečaka.

Oko 100 porodica iz Obilića je nakon martovskog nasilja 2004. godine utočište pronašlo u hotelu “ Trojka” u Zvečanu. Danas, pet godina kasnije, u ovom hotelu ostalo je oko 20 porodica. Kakva su njihova sećanja na 17. mart, kako danas žive i da li razmišljaju o povratku?

Sreten Todorović
je sa suprugom i dvoje dece napustio Obilić 18. marta 2004. godine. Kaže da su sećanja na taj dan još uvek bolna:

"Ma neki ne bi ni da se sete tog dana. To je jako teško bilo, ne može se rečima opisati. Mi smo bili malteretirani, kamenovani, kuće su nam zapalili. Prvo smo gledali kako pale crkvu i odmah nakon toga i moju kuću zapalili. Sve vreme sam nemoćno gledao kako mi kuća gori...sve ono što sam stekao za ovih pedeset godina otišlo je za dva sata. Teško je, jako."

Todorović ističe da ne namerava da se vrati u Obilić. Kaže da zbog dece, pretrpljenog straha i iskustva svojih sunarodnika koji su se vratili u Obilić ne želi tamo da se vrati. I Krsto Todorović kaže da je povratak u Obilić, zbog nedostatka slobode kretanja, za sada nemoguć.

"Bilo je pokušaja da nas vrate u Obilić ali molim vas o kakvom povratku pričamo kada nemamo osnovno pravo na slobodu, nema bezbednosti."

On kaže da su uslovi života u ovom hotelu ispod svakog ljudskog dostojanstva. U jednoj sobi od desetak kvadrata žive čitave porodice. Grejanje nemaju pa se sami snalaze kako znaju i umeju, a imaju problema i sa vodom i strujom. Živi sa suprugom koja je nepokretna i ističe da jedinu pomoć primaju od UNHCR-a i OSCE-a.

"Oni su nam zaista jedini pomagali sve ovo vreme. Donosili su nam hranu i higijenu. Inače svi živimo od nekog minimalca, ovi stariji žive od UNMIK-ove penzije od 40 evra, a ja eto radio sam u Elektroprivredi i dobijam neku malu platu, teško je, teško..."

Predsednik Opštine Zvečan Dragiša Milović kaže za Radio Slobodna Evropa da nadležni iz ove opštine u ovom trenutku ni na koji način ne mogu pomoći Srbima iz Obilića. On naglašava da samo u Zvečanu ima više od 4.000 prognanih i raseljenih Srba kojima je pomoć u svakom smislu neophodna:

"Opština Obilić je ta koja treba da pomogne svojim građanima. Meni je neshvatljivo da jedna mala opština kao što je Zvečan sama može da reši probleme i patnje prognanih i raseljenih Srba. Postoji opština Obilić koja ima svog predsednika i svoju skupštinu i ja od njih očekujem da se uključe u rešavanje ovog problema."

Do martovskog nasilja 2004. godine na Kosovu u Obiliću je, kako su nam kazali naši sagovornici, živelo oko 5.000 Srba. Tri godine kasnije u Obilić se vratilo tek desetak njih, dok je većina privremeno utočište pronašla u gradovima širom Srbije.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG