RSE: Strahuje se da bi nakon sukoba u Gruziji u avgustu, sledeće krizno žarište moglo da bude Nagorno Karabah bez obzira na diplomatske inicijative u poslednje vreme. U slučaju sukoba, posledice bi bile još pogubnije imajući u vidu da je pitanje Nagorno Karabaha zapravo najsloženije.
Huseinov: Mislim da je nakon avgustovskih zbivanja zapravo veoma malo verovatno da se situacija u Nagorno Karabahu pogorša u smislu izbijanja sveopšteg rata. Naime, jedna od poruka koju je Azerbejdžan dobio ruskom intervencijom u Gruziji jeste da ne može silom da povrati Nagorno Karabah. To bi se moglo nazvati pozitivnom usputnom posledicom negativnih kretanja u regionu Južnog Kavkaza. Međutim, to nužno ima visoku cenu, jer je ugrožena bezbednost Azerbejdžana. Istovremeno, nakon ruskog priznanja Južne Osetije i Abhazije mogu ojačati separatističke tendencije u celom regionu.
RSE: Mislite na to da će Jermenija i Nagorno Karabah biti sada još nepokolebljiviji u prihvatanju bilo kakvog kompromisa?
Huseinov: Definitivno. Naime, nakon ruskog priznavanja Južne Osetije i Abhazije u Nagorno Karabahu ističu zašto i oni ne bi imali isti status. Time se otežava rešenje pitanja statusa ove regije.
RSE: Nedavno je ruski predsednik Medvedev okupio na sastanku u Moskvi predsednike Jermenije i Azerbejdžana Sarkisijana i Alijeva, nastojeći da pokaže konstruktivnost.
Huseinov: Da, na nivou diskursa, Rusija nastoji da prikaže da je Gruzija izvršila agresiju na Južnu Osetiju i da joj ništa nije drugo preostalo nego da uzvrati. No, ističući da je štiteći Južnu Osetiju uradila isto što i Zapad u Srbiji i Kosovu krajem '90-ih godina, Moskva zapravo sledi svoje geopolitičke interese, tačnije da spreči ulazak Gruzije u NATO. U Azerbejdžanu su shvatili poruku da ako bude kao i Gruzija sledio previše prozapadni kurs, imaće problema sa Moskvom. Ubrzo nakon intervencije u Gruziji, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je izjavio da bi problem Nagorno Karabaha trebalo rešavati na osnovu principa koje su utvrdili OEBS, Zajednica nezavisnih država (zemlje sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza-D.Š.), kao i CSTO. Reč je o organizaciji za kolektivnu bezbednost koju predvodi Rusija i neka je vrsta kontrateže NATO-u. Jermenija je članica ove grupacije, dok Azerbejdžan nije. Dakle, Lavrovljeva poruka je veoma diplomatski uvijena ali i jasno shvaćena u Bakuu. To znači da u slučaju oružanih akcija Azerbejdžana u Nagorno Karabahu, Rusija će primeniti odredbu ove organizacije o međusobnoj odbrani, odnosno stati na stranu Jermenije. Azerbejdžan je to uvideo i zato je nakon avgustovskih zbivanja u Gruziji prilagođava osvoju spoljnu politiku novonastalim okolnostima.
RSE: Malo je čudno, barem za ljude sa strane, da dok su mnoge zemlje osudile rusku intervenciju u Gruziji, Azerbejdžan je prilično uzdržano reagovao. Čak je potpredsednik SAD Dik Čejni tokom posete Bakuu početkom septembra primljen veoma udržano od azerbejdžanskih zvaničnika iako računaju na pomoć Vašingtona. U međuvremenu, ruski Gasprom nudi Azerbejdžanu da otkupi sav njegov gas po svetskim cenama kako bi ga mogao preprodavati dalje.
Huseinov: Prvo, kada je reč o poseti Čejnija, ja sam lično čuo od američkog ambasadora u Bakuu, da je on, naprotiv, veoma toplo primljen, tako da je teško donositi zaključke. Međutim, činjenica je da je Azerbejdžan nakon ruske intervencije u Gruziji postao obazriviji i mnogo susretljiviji prema Kremlju. Jedan od razloga je što su vlasti u Bakuu shvatile da su EU i SAD u velikoj meri bile nemoćne da bilo šta urade da spreče rusku akciju u Gruziji. Čak i posmatrači Evropske unije koji su nedavno raspoređeni nisu u mogućnosti da osiguraju punu bezbednost Gruzijcima. Prvo, nisu naoružani i u slučaju sukoba nisu u mogućnosti da zaštite ni sebe a kamoli lokalno stanovništvo. Drugo, što je još važnije, nije im omogućen ulazak u Južnu Osetiju i Abhaziju. Time je Zapad pokazao da nije u stanju da primora Rusiju da se ponaša odgovornije. Evropska unija za to vreme razmatra da li da nastavi odnose sa Rusijom "business as usual", po starom, kao da se ništa nije dešavalo. Dakle, takvi signali sa Zapada izazivaju osećaj nesigurnosti u Azerbejdžanu, tačnije da ukoliko se odluči da silom povrati Nagorno Karabah, mogao bi da doživi sudbinu Gruzije.
RSE: Da li će Azerbejdžan prihvatiti ponudu Rusije da joj proda sav gas, čime bi podrila nastojanja Zapada da projektom Nabuko smanji energetsku zavisnost od Moskve?
Huseinov: Najpre, kada je reč o projektu Nabuko, Azerbejdžan ne može sam da obezbedi svu količinu gasa neophodnu za ovaj gasovod. Ključni su zapravo snabdevači iz Centralne Azije, pre svega Turkmenistan. Istovremeno, Azerbejdžan će biti u prilici da eksploatiše najveću količinu gasa oko 2011-12 godine, kada profunkcioniše Šahtenistu nalazište. Međutim, tu dodatnu količinu gasa neće moći da transportuje do zapadnog tržišta kroz postojeći gasovod Baku-Tbilisi-Erzurum, zbog njegovog ograničenog kapaciteta. Dakle, Azerbejdžan će se suočiti sa dva izbora. Jedan je da poveća kapacitet gasovoda Baku-Tbilisi-Erzurum, a drugi da proda nove količine gasa Rusiji. Imajući vidu najnovije političke prilike u Južnom Kavkazu, verovatno će biti rizično po Azerbejdžan da proširuje kapacitet gasovoda Baku-Tbilisi-Erzurum i ne preostaje mu ništa drugo nego da proda dodatne količine gasa Rusiji.
RSE: Da li očekujete uskoro rešenje ili će se nastaviti sadašnje stanje zamrznutog sukoba? Šta je donja granica za Azerbejdžan? Da li je prihvatljiva varijanta po kojoj bi Nagorno Karabah bio samo formalno deo Azerbejdžana, a u stvarnosti nezavistan kao Tajvan?
Huseinov: Bez obzira što je pažnja sveta prilično usredsređena na Južni Kavkaz, problem je u tome što se produbljuje antagonizam između Rusije i Zapada. Istovremeno, kao što sam već rekao, nakon priznanja Abhazije i Južne Osetije od strane Rusije, dodatno je ojačao separatistički sentiment na Južnom Kavkazu, u ovom slučaju Jermena u Nagorno Karabahu kao i Jermenije koja ih podržava, što takođe otežava mogućnost pronalaženja rešenja u bliskijoj budućnosti. Dakle, u dogledno vreme može se očekivati dalja stagnacija u mirovnom procesu, jer je veoma teško postići kompromis između potpuno oprečnih pozicija.
RSE: Koji je donji prag ispod kojeg Azerbejdžan nije spreman da ide?
Huseinov: Svakako da je za sve slojeve društva u Azerbejdžanu očuvanje njegovog teritorijalnog integriteta tačka ispod koje se ne može ići. To znači da je Baku spreman da razgovara o svakom rešenju koje podrazumeva očuvanje njegovog teritorijalnog integriteta i povratak izbeglih Azera u Nagorno Karabah.
RSE: Da li to znači konfederaciju, asocijaciju dve nezavisne države, federaciju?
Huseinov: Na zvaničnom nivou se ne pominje federalistička opcija. Međutim, u različitim segmentima civilnog društva u Azerbejdžanu se sve više govori o toj ideji kao rešenju za status Nagorno Karabaha u budućnosti.
