RSE: Gospodine Draškoviću, tenzije između Beograda i Pogorice su posljednjih dana pomalo splasnule, ali su još svježe oštre osude i otvorene prijetnje nakon odluke Podgorice o priznanju Kosova. U jednom momentu ste tu atmosferu, kako su prenijeli ovdašnji mediji, nazvali ludilom. Da li ste bili iznenađeni takvom reakcijom većine političara i državnika u Srbiji?
Drašković: Ja sam se uplašio od nečega što se sada pojavljuje kao najveća opasnost našem narodu i Srbiji. Naime, miloševićevska politika podsticanja mržnje prema nesrbima. U bivšoj Jugoslaviji i širom sveta sada poprima jedne opasne razmere jedne histerične kampanje koja se ovde od takozvanih patriota autistične svesti i antievropskog opredeljenja vodi protiv Vojovođana i protiv Crnogoraca generalno. Protiv Vojvođana zbog optužbi da žele da se otcepe od Srbije kao što je to učinilo i Kosovo i zbog Crnogoraca, da su Crnogorci izdali Kosovo. Meni to liči na strategiju koja bi se mogla ovako formulisati. Pošto smo uspešno pobedili sve srpske neprijatelje širom sveta, pošto smo uspešno pobedili i Slovence i Bošnjake i Hrvate i Albance i Solanu i NATO i Evropu i Francusku i Britaniju, sve živo, sada nam ostaje još jedna mala stvar da pobedimo sebe same. Još samo da porazimo sebe i da onda proglasimo oslobođenje Srbije i da proglasimo pobedu. Zbog toga sam reagovao. Opasno je ovo kolo u kom pravcu je bilo krenulo. Ne zaboravimo da smo u Drugom svetskom ratu sa lakoćom zaboravili sukobe sa svima, ali nismo ni do dan danas zaboravili sukobe sa nama samima.
RSE: Oštro ste osudili te srpske reakcije, ali kakav je bio Vaš lični doživljaj o priznanju crnogorske vlasti o nezavisnosti Kosova?
Drašković: Naravno, ja nisam bio oduševljen. Naprosto, mislim da je moglo da prođe bez toga i da se da šansa Srbiji, jer Kosovo je u okviru države Srbije, da se Srbija izbori ovde sa svojom autističnom svešću. Kada je u pitanju Kosovo to postoji potreba da mi ovde sebi razjasnimo neke stvari. Ovde se vodi neka iznurujuća patriotska utakmica u odbrani suvereniteta Srbije nad Kosovom. Šta je suverenitet? Suverenitet je sudska, vojna, izvršna i zakonodavna vlast države nad određenom teritorijom. To je definicija suvereniteta. Suverenitet je sve ono što je režim Slobodana Miloševića, JUL-a i Srpske radikalne stranke izgubio u ratu 1999. godine sa NATO alijansom i ima ovde u Srbiji i snaga i pameti koja će uspeti da se izbori sa ovom autističnom svešću onoga čega nema. S druge strane, ono što je prenebregnuto u crnogorskoj odluci o priznanju Kosova jeste činjenica da Srbija 1999. nije izgubila svoj teritorijalni integritet. Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 Ujedinjenih Nacija njoj garantuje njeno državno ime spoljnih kosovskih granica i maksimalnu zaštitu Srba na Kosovu i našeg srpskog i crnogorskog religijskog i duhovnog nasleđa u pokrajini.
RSE: U srpskoj vlasti trenutno je i SPS. U Vladi sjede prvi saradnici Slobodana Miloševića poput Ivice Dačića čija je katastrofalna politika, vjeruju mnogi, otvorila put za kosovsku nezavisnost. Da li je licemjerno odgovornost svaljivati na druge, a ne pogledati u sopstveno političko dvorište?
Drašković: Zna se čija je to politika bila, a ovih dana pored naših vajnih analitičara, pored medija prolazi jedna stvar koja predstavlja skidanje maski jedne velike istorijske podvale srpskom narodu i našoj državnoj zajednici. Ovih dana Srpska radikalna stranka iz svih oruđa optužuje ovu stranku koja se otcepila od nje da je tajna policija autor otcepljenja. S druge strane, "odmetnici" optužuju tajnu policiju da je Srpska radikalna stranka čedo Miloševićevog režima i službi bezbednosti od časa osnivanja i da su joj oni određivali program i delovanje. Ja mislim da istinu govore i jedni i drugi i da tu treba tražiti tražiti uzroke velikoga pada Srbije. Milošević i njegova tajna policija je centar problema. '91. godine donose odluku o formiranju jedne stranke koju su odmah proglasili za elitnu i udarnu nacionalnu desnicu iz dva razloga. Prvi je bio taj da tu stranku okrenu protiv Srpskog pokreta obnove, antiratne stranke, desnog opredeljenja, evropskog opredeljenja koja je bila glavni protivnik režima Slobodna Miloševića i drugi je cilj bio taj da tu stranku iskoriste da bude buldožer za sve njihove ratne i političke sulude projekte, pa, ako nekim čudom pobede onda će Milošević, JUL i Socijalistička partija Srbije prigrabiti pobedu, a ako se desi slom, kao što se desio, onda će poraz, sramotu optužiti srpsku desnicu, optužiće Dražu Mihajlovića, optužiće četnike, optužiće kokardu, sve ono što nam se zapravo dogodilo. I sada je pred Srbijom jedan veliki zadatak, pre svega pred Srpskim pokretom obnove da nekako demaskira ovu desnu političku scenu, da demaskira partije koje se predstavljaju kao desne, a nisu desne, nego su naprotiv ekstremno leve i ekstremno antievropske. Srpska demokratska desnica od Karađorđa do kraja Prvog svetskog rata bila je uvek evropska, proevropska. Našoj državi od njenog osnivanja uzori su bili u Evropi, a diplomatska i druga i ratna savezništva i sva druga nikada nije ta odgovorna Srbija i Crna Gora određivala ni prema epskim pesmama ni prema emocijama, nego prema sopstvenim interesima u vrtlogu sukoba interesa jačih od nas.
RSE: Hoće li biti lako demaskirati te bastione o kojima govorite. Pošto su manje iznenađenje za crnogorsku javnost bile oštre izjave radikala, ali su oštre bile i izjave predstavnika Demokratske stranke, što vam to govori?
Drašković: Ipak, sa ove strane nisu stizale te izjave na koje je trebalo reagovati, na ove sulude izjave i akcije koje još traju, ovde se po novinama i dalje objavljuju čak i kućne adrese nekih ljudi iz Crne Gore, kćerke Sveta Marovića, stanuje tu i tu u toj ulici broj taj i taj. To su pozivi raznim ljudima koji bivaju opijeni od propagande da učine neko zlo, to nije dobro, ali dobro je što se to polako stišava i dobro je što se uviđa jer ovde se za čas ode u neku krajnost, pa je ta akcija, odnosno usvajanje Rezolucije Srbije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija da Međunarodni sud pravde kaže svoje savetodavno mišljenje proglašeno za neku pobedu, odnosno narod je to razumeo da je poništena ta jednostrana nezavisnost Kosova koju je do tog trenutka priznalo blizu pedeset država. U suštini, sada kada se sve polako sleglo, kada su emocije ohladile, onda dolazimo do saznanja da zapravo nije većina podržala Rezoluciju jer Generalna skupština Ujedinjenih nacija ima 192 članice, a 77 je podržalo našu Rezoluciju i među njima i Crna Gora, ali to nije većina i činjenica je da je 50 zemalja priznalo nezavisno Kosovo, a samo šest zemalja je glasalo protiv Rezolucije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. U redu je i to je garant Povelje Ujedinjenih nacija da Međunarodni sud pravde kaže svoje mišljenje o toj jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova. Međutim, to mišljenje može da bude ovako i onakvo. Može da bude, na kraju krajeva i takvo da će srpske patriote u Beogradu viknuti da je i taj sud antisrpski.
RSE: Suština je da odluka Međunarodnog suda kakva god bude nije obavezuju i Bog zna kada će biti donijeta i očito je da je odluka o priznanju Kosova prevashodno politička. Kako Vi to tumačite? Da li je to kupovina vremena ili je nešto drugo u pitanju?
Drašković: Ta odluka može biti obavezujuća za neke države, ali ona ne može biti obavezujuća za Srbiju ukoliko bude odluka ta da su Albanci proglasili nezavisnost Kosova saglasno Povelji Ujedinjenih nacija. Mislim da je dobro što što ne obavezuje Srbiju jer ipak pogažena je Rezolucija 1244 kojom se garantovalo da ona granica na Paštri, Kušati i Korutniku se zove granica Srbije i Albanije, a ne Kosova i Albanije. Sada je granica kosovske države na granice crnogorskoj. Ja mislim da Srbija ima jednu veliku obavezu da bezuslovno ulazi u Evropsku uniju i da se ne obazire na bilo kakvom putu ka Evropskoj uniji jer će Srbija u Evropi postati snažna evropska država i ta Srbija će u Evropskoj uniji ući sa svojim investicijama, sa svojim kompanijama, sa svojim kapitalom, sa svojom tehnologijom, znanjem, svojom kulturom i jezikom na svoje Kosovo. Ta Srbija jedino može po evropskim principima da veže Kosovo za Srbiju i da bude glavni oslonac našeg naroda koji živi tamo. Mi smo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisali sa Evropskom unijom bez Kosova. Logično. Zašto bez Kosova? Zato što Srbija nema nikakvu vlast nad Kosovom i ne može da garantuje bilo šta iz toga sporazuma na toj teritoriji. Ja mislim da će jednoga dana Kosovo da uđe u Evropsku uniju tako što će ga za ruku uvesi i povesti pre svega Srbija. Pre svega Srbija. Teritorijalni integritet Srbije ne smeta nikakvom postojećem stanju i realnosti da zapravo stvarni i određeni suverenitet nad tom teritorijom imaju Albanci.
RSE: Da li se priznanjem Kosova od strane crnogorske i albanske vlade nešto zaista suštinski promijenilo? Kako Vi gledata na ovu okolnost koju spočitavaju mnogi koji osporavaju tu odluku da je Kosovo priznato samo dan nakon što je odobren srpski zahtjev da legitimnost tog procesa razmotri međunarodni sud?
Drašković: To su bolna pitanja. Ja sam vaspitan na kosovskom mitu i epu i taj mit i taj ep rođeni su u Crnoj Gori. To je činjenica. Katunska nahija rodila je kosovski mit i ep i četiri S i onaj krst potonuo u crvenu čoju koji, kažu, simbolizuje krv kosovskih vitezova i tako dalje. To je istorija, ali boriti se protiv istorije i nečega što ljudi nose u svom srcu nije racionalno, a i negirati to nije racionalno. Kada govorimo o Kosovu kao teritoriji, o nekakvoj stvarnosti to je jedna priča, ali kada govoriko o Kosovu što je sastavni deo mišljenja, vaspitanja to je druga priča.
RSE: Kada već govorimo o istoriji da malo pomenemo i blisku istoriju. Govorili smo o srpskoj vlasti. Koliko je Vama realna činjenica da je, na primjer, premijer Đukanović na vlast došao na talasu srpskog nacionalizma, a sada se optužuje da "zabada nož u leđa" Srbiji?
Drašković: Na talasu srpskog nacionalizma, to iz ovo perspektive izgleda kao srpski nacionalizam. Onda bi to delovalo kao veoma logičan i ja sam navijao tada za Đukanovića.
RSE: Tačno, ali ste uvidjeli tada svoje greške vremenom.
Drašković: Za te mlade ljudi koji u onim okolnostima podržavaju da Srbija dobjije nekakav ravnopravni status sa drugim republikama, Postojala je, ja sam tada tako verovao, mogućnost da Srbi dobiju svoju pokrajinu u Hrvatskoj, pa da onda kažemo u redu, evo, imamo Srbiju sa pokrajinama, Hrvatsku sa pokrajinama, a imali smo samo Srbiju sa pokrajinama. To je tada bila druga priča. To je tada delovalo da je razumno, a sada vidimo da je možda politika Ivana Stambolića bila mnogo trezvenija i nacionalno odgovornija i ja to priznajem. Verovatno da ishod osme sednice u Beogradu nije bio onakav kakav je bio kada je došao Milošević, a pao Stabmolić, verovatno bi Ivan Stambolić kao neko od predstavnika autentične Srbije, one Šumadije koja se naselila iz Hercegovine iz Crne Gore, tu se nekako oplemenila, čvrsto vezala za tu divnu i dobru zemlju, one Srbija koja stoji iza velikih državotvornih projekata Srbije od Karađorđa pa nadalje, verovatno bi on znao da nađe zajednički jezik i sa Zagrebom i sa Ljubljanom i sa Prištinom, pa da vidimo da su oni koji su videli dalje i bolje poraženi na toj Osmoj sednici, ali to je sada prošlost. Ono što se meni ne dopada i što ja osuđuje, ne uzimajući sebi pravo da se mešam i da je propisujem recepte Crnoj Gori kao nezavisnoj državi, ne mogu da podržim i osuđujem tu zabranu protesta. Takvo se to nasilje i čudo desilo u Podgorici? Ja sam deset godina protiv onog Miloševića kakav je on bio, simbol terora i vođa terora, svakodnevno talasao i drmao Srbiju, bilo je mrtvih na demonstracijama, to je Milošević poturao te mrtve, ali Srbija je demonstrirala. Prema tome ja mislim da i taj narod u Crnoj Gori koji smatra da se nije smela priznati nezavisnost Kosova bar ne dok se ne čuje to mišljenje Međunarodnog suda pravde imaju pravo da iskažu svoj protest i ne može im niko u ime nečega da se limenke bacaju, ograda pomera, zapošljava komunalna služba, osporavati to pravo. To su opasne stvari. Crna Gora se podelila. Ja nisam srećan zbog toga. Ja Crnu Goru doživljavam kao svoju rođenu zemlju, na isti način kao što doživljavam Srbiju.
RSE: Ali mnogi su doživjeli kao retrogradan taj pokušaj opozicije da konsoliduje birače oko kosovskog mita. Mnogima to djeluje kao vraćanje u '89., '90. na početak Balkanskih ratova.
Drašković: Ne znam. Odrastao sam na nekoj tradiciji crnogorskog srpstva, na crnogorskom mitu i epu, a odrastao sam u Hercegovini i ja sam kao dete često čitao jednu pesmu na sijelima "Boj na Kosovu" i verujte mi, isti ljudi su slušali svako veče pesmu, uključujući i žene i kada god bih došao do onoga mesta kada gine Miloša žene bi se rasplakale, udarile u istinski plač, a kada Vuk izdaje počeli bi da ga kunu i govirili "E, Bog ga kleo", i tako dalje. Ta svest nije kalkulantska. Taj kosovski mit nekako se rodi zajedno sa čovekom i to se ne treba zabranjivati. Pustimo ljude da iskažu svoju muku i svoje viđenje. Zabranom se ne postiže ništa.
RSE: Zar ne mislite da je to opasno? Vaš je glavni, sada već pokojni neprijatelj Slobodan Milošević, čitavu svoju politiku i ideologiju zasnovao na kosovskom mitu i taj politika dovela do stotina hiljada mrtvih u Balkanskim ratovima?
Drašković: Šta god bude sa Kosovom neće se pomeriti to što se zove kosovski mit, mišljenje, kosovski ep.To je neka vrsta nacionalne vere. Dvadeset vekova Jevreji nisu bili u svojoj zemlji, nisu bili u Jerisalimu. Dvadeset vekova i svih tih dvadeset vekova oni nisu pričali glupe priče koje se danas pričaju narodu u Srbiji da oni tu zemlju nisu izgubili i da su tamo i da tamo brane svoj suverenite nego su pričali mi smo svoju zemlju izgubili, ali mi ćemo se jednoga dana na tu svoju zemlju vratiti. Šta god bude nikada se neće ugasiti to što u nekakvom epskom, mitskom, poetskom smislu srpskom narodu znači Kosovo.
RSE: Koliko ta poetska dimenzija guši jedan stvarni, suštinski napredak jedne moderne Srbije i njen put ka modernoj Evropi?
Drašković: Srbija mora u Evropu i kako ja kažem da se Srbija vrati na svoje Kosovo? Da se vrati kapitalom, investicijama, znanjem, projektima, putevima. Znate li Vi da je Vlada Kraljevine Srbije imala jedan predlog da se gradi železnička pruga od Niša preko Kosova, pa gore preko planina kroz Albaniju do Drača. Zašto da ne pravimo i put kojim ćemo i prugu. Srbija je u poziciji da zapravo se nametne kao regionalna evropska sila koja će odigrati odlučujuću ulogu i evropeizaciji samog Kosova. Kosovo se mora evropeizovati, da se ne bi Evropa kosovizovala, da se ne bi ceo region kosovizovao. Nije sve ni crno ni belo, nego ovo su vrlo delikatna pitanja i ja to posmatram sa stanovišta evropske Srbije. Ja ovo gledam sa stanovišta Evropske unije. Ovako gleda Evropska unija. Evropska unija ima rešenja za slične situacije. Ima Evropa rešenja za slične situacije i samo će Evropska unija naći rešenje i za ovaj kosovski Gordijev čvor.
