Državni organi će tako imati lične podatke o pošiljaocu elektronske poruke, sadržini pošte i lokaciji sa koje je ona poslata. Ovo je izazvalo oštre reakcije u javnosti, pre svega zbog mogućnosti da se time ugrožava privatnost građana.
Stručnjaci ističu da je Akt koji je Republička agencija za telekomunikacije (RATEL) donela 11. jula, a koji podrazumeva da su internet provajderi obavezni da nadležnim državnim organima omoguće uvid u internet saobraćaj svojih korisnika, suprotan ne samo srpskom Ustavu već i Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava.
Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić smatra da nije isključena opasnost od zloupotrebe pravilnika o načinu kontrole komunikacija preko Interneta. On je, za RSE, rekao da je osnovni problem taj što Srbija nema funkcionalne mehanizme zaštite podataka o ličnosti:
„Nije uopšte sporno, dakle, da je RATEL bio ovlašćen da donese tehničke uslove vezane za ove aspekte interneta. Tako nešto je predviđeno članom 55 Zakona o telekomunikacijama, ali naravno, sporno je šta može biti sadržina tih tehničkih uslova i pogotovo, sporno je to kako bi primena tih tehničkih uslova mogla da se odrazi u uslovima, u kojima nemate nikakve funkcionalne mehanizme zaštite privatnosti.“
Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) osudila je sadržaj i način donošenja Tehničkih uslova za podsisteme, uređaje, opremu i instalaciju mreže Interneta, navodeći da oni omogućavaju ozbiljno i ničim ograničeno zadiranje u elementarna ljudska prava. Saša Mirković, predsednik ANEM-a, za RSE, kaže:
„Mi smatramo da ti tehnički uslovi omogućavaju zadiranje u elementarna ljudska prava i to ona koja su garantovana Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Mi vrlo dobro znamo da, ako postoji jedna ovakva uredba, da ona na mala vrata omogućuje raznim centrima moći, da što formalno, što neformalno imaju uvid u komunikaciju preko operatera, na osnovu kojih mogu, zaista da naštete mnogim aspektima svakodnevnog i poslovnog i finansijskog, i privatnog života pojedinaca u našoj zemlji.“
U donetom aktu se podrazumeva da hardver i softver, koje obezbeđuje pružalac internet usluga treba da omogući „pasivni monitoring internet aktivnosti, prikupljanje i analizu statistike internet aktivnosti, kao i presretanje elektronske pošte, pridruženih sadržaja (attachment), IP telefonskog saobraćaja, faksimila i obradu veb mejla”.
Predsednik nevladine organizacije Centar za razvoj Interneta Slobodan Marković, kaže za RSE da, postoji nekliko spornih mesta u vezi sa novim pravilnikom RATEL-a:
„Ono što je problem u vezi sa ovim Pravilnikom, jeste što on daje preveliki opseg, čak mogućnost da se prikupljaju podaci koji nikako ne mogu da budu predmet naloga, znači ne smatraju se ovlašćenim nadzorom. Navešću samo neke primere. Postoji obaveza da operater, na zahtev organa bezbednosti, dostavlja podatke o svim svojim korisnicima, podatke o svim korisnicima elektronske pošte. Dalje, predviđa se da operater treba da kupi opremu za nadzor, da instalira tu opremu u prostorijama organa bezbednosti, da se poveže s aorganima bezbednosti i da im obezbedi pasivni autonomni nadzor.“
Međutim, u Ministarstvu za telekomunikacije smatraju da se novim pravilnikom RATEL-a ne ugrožava privatnost korisnika interneta. Ministarka za telekomunikacije Jasna Matić izjavila je za B92, da je privatnost građana garantovana Ustavom Srbije:
„To je jedan akt nižeg reda. Samo tehnički uslovi koji moraju da se primenjuju apsolutno u skladu sa zakonom, i samo kada se ispune zakonski uslovi onda se gleda šta su tehnički uslovi koje treba ispuniti, a nikako obrnuto.“
RATEL se nedavno oglasio saopštenjem, koje je potpisao predsednik Upravnog odbora Jovan Radunović, u kome se kaže da „Tehnički uslovi” i slični nedavno doneti dokumenti predstavljaju podzakonska akta i definišu isključivo tehničke aspekte koje je dužan da ispuni nadprovajder, dok ostali provajderi ne podležu propisanim obavezama.
Milan Škulić, profesor krivično-procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, kaže za RSE, da postoje jasne zakonske procedure koje kažu kako i na koji način može da se drži pod kontrolom komunikacija putem interneta:
„To samo može za neka, obično najteža krivična dela i samo na osnovu odluke Suda. Znači, na osnovu naredbe istražnog sudije, odnosno, u nekim situacijama naredbe predsednika Vrhovnog suda. Drugim rečima, ova Uredba je samo neka vrsta tehničkog uputstva kako da se realizuje ta vrsta nadzora, onda kada je to odluka Suda.“
Srbija je jedina evropska zemlja koja nema zakon o zaštiti podataka o ličnosti, pa tako ne postoji ni odgovarajući pravni okvir kojim bi se sprečila mogućnost da operatori i službe državne bezbednosti zloupotrebe informacije. Vladimir Vodinelić, šef Radne grupe za izradu nacrta Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kaže za RSE, da bez tog zakona RATEL-ova uredba ne bi smela da stupi na snagu, jer je ta uredba pravni akt opšte prirode koja daje osnova za masovno ugrožavanje nekih ljudskih prava, kao što je pravo na privatnost i pravo na lične podatke:
„Sa tog stanovišta Ustavni sud bi mogao utvrditi njegovu protivnost Ustavu. To bi Ustavni sud mogao da učini po sopstvenoj inicijativi, mada on to redovno ne čini, ali svako može da se obrati Ustavnom sudu tražeći da Ustavni sud, i pre nego što dođe do bilo kakve povrede u konkretnom slučaju, utvrdi neustavnost. Ustavni sud može obustaviti primenu ovog podzakonskog akta i pre nego što donese konačnu odluku o tome da li je on ustavan ili protivustavan. “
