Dostupni linkovi

U subotu, 17. maja se obeležava Medunarodni dan protiv homofobije. Tim povodom donosimo dve priče o životu zajednica koje su izložene odbacivanju, predrasudama ili neshvaćanju većine.

U Srbiji svega nekoliko gej i lezbejskih organizacija pokušava da upozori na podatak da je u srbijanskom društvu još uvek snažno prisutna homofobija i da se zvanične institucije tim problemom ne bave ozbiljno. Sa druge strane, predstavnici institucija tvrde da ne postoje jasni podaci o tome koliko je homofobija u društvu zaista prisutna i navode da država čini sve da gej i lezbejske osobe budu zaštićene.


U okviru akcije „Da li ste homofobični“, organizacija za lezbejska ljudska prava Labris predala je Otvoreno pismo budućoj ministarki ili ministru zdravlja u Vladi Republike Srbije u kojem su naglasili da je nužno suzbiti homofobiju i široko rasprostranjenu predrasudu da je homoseksualnost bolest.

Dragana Vučković, iz Labrisa, za RSE kaže da je homofobija u Srbiji i dalje snažno prisutna:

"Stepen homofobije je visok, imajući u vidu sve ove ratove iza nas, tu našu 'kulturu' nacionalizma i ksenofobije i jačanje, u poslednje vreme, desničarskih struja. Građani Srbije ne žele da gej osobe i lezbejke budu ravnopravne kao i ostali građani ovog društva. Takođe, ne žele da budu na visokim pozicijama u društvu, ne žele ih kao komšije, ne žele ih za prijatelje ili u porodici. To sve dovodi do konstantne diskriminacije i nasilja."

Svetska zdravstvena organizacija je 17. maja 1990. godine skinula homoseksualnost sa liste bolesti. Od tada se seksualni čin između osoba istog pola tretira na potpuno isti način kao i čin između muškarca i žene, a ovaj dan se slavi kao Međunarodni dan borbe protiv homofobije.

Ali, srbijansko društvo, još uvek je daleko od tolerantnog odnosa prema ljudima koji upražnjavaju istopolnu ljubav. Istraživanja pokazuju da od deset stanovnika njih sedam još uvek misli da je homoseksualnost bolest.

Međutim, iako se u zvaničnim dokumentima homoseksualnost više ne označava kao bolest, stvarnost je, kaže Dragana Vučković, sasvim drugačija:

"Dakle, homoseksualnost nije bolest i zvanično po stavu Svetske zdravstvene organizacije, čija je i Srbija automatski članica kao članica Ujedinjenih nacija. Naravno da ni u jednom zvaničnom medicinskom dokumentu nećete naći da je homoseksualnost bolest, čak ni u Srbiji. Problem je što od najodgovornijih u ovoj državi dolaze takve poruke, odnosno što izostaje pomoć u suzbijanju ove predrasude. Takođe, problem su i udžbenici na fakultetima i u srednjim školama koji su zastareli, iz '60. i '70. godina, u kojima se još uvek o lezbejkama i gej muškarcima govori kao o nastranim, bolesnim, izopačenim osobama."

Lazar Pavlović iz Gej-strejt alijanse, organizacije koja se bavi promocijom i zaštitom prava gay ljudi, za RSE naglašava da je njihovo nedavno istraživanje, sprovedeno uz podršku CeSID-a, pokazalo izuzetno visok procenat netrpeljivosti građana Srbije prema seksualno različitim osobama:

"Više od 70 odsto građana i dalje smatra da je homoseksulnost bolest. Više od 50 odsto građana Srbije smatra da država treba da se bori protiv homoseksualnosti. To poslednje istraživanje je pokazalo očekivan rezultat, malo nas je i iznenadilo, ali je to moglo da se očekuje s obzirom na nepoštovanje ljudskih prava pre svega od strane državnih institucija. To se, naravno, reflektuje i na društvo i u tom smislu će Gej-strejt alijansa i dalje insistirati i vršiti pritisak na državne institucije, na zdravstvo, na obrazovni sistem, političke partije i sudstvo da promene stanje stvari u društvu jer oni imaju tu moć - mogu uticati na menjanje stavova i vrednosti jednog društva."

I istraživanje Labrisa, donelo je zabrinjavajuće rezultate. Dragana Vučković ističe da veliki broj ljudi trpi nasilje zbog svoje seksualne orijentacije, ali da zbog straha, da ne budu još više stigmatizovani, to nasilje ne prijavljuju i zbog toga ono ostaje nevidljivo za javnost:

"Labrisovo istraživanje je pokazalo da dve trećine gej muškaraca i lezbejki u Srbiji doživi neki vid nasilja zbog svoje seksualne orijentacije. To nasilje je nevidljivo zbog neprijavljivanja iz straha od nastavka torture, maltretiranja i svega onoga čemu su izloženi oni ljudi koji obelodane svoju seksualnu orijentaciju - zbog toga homofobično nasilje i diskriminacija ostaju nevidljivi."

Sa druge strane, iako se slaže sa tim da je homofobija prisutna, Petar Lađević, Direktor Službe za ljudska i manjinska prava, kaže za RSE da niko sa sigurnošću ne može da kaže koliki je stepen homofobije u Srbiji danas:

"Prvi razlog je što nisu rađena precizna istraživanja, a kao drugo, istraživanja koja su rađena, po mom dubokom uverenju, nisu rađena na potpuno reprezentativnim uzorcima. Ono što je sigurno jeste da homofobija postoji, ali pitanje homofobije nije rešivo ako se stavlja na dnevni red samo kao pitanje homofobije. Trebalo bi unaprediti ljudska prava u celini i jednom prosvetiteljskom delatnošću objasniti ljudima da je tako nešto prirodno, a nikako nešto bolesno ili slično. Meni lično ne smeta, kada se govori o homofobiji, samo način na koji reaguju ultra-konzervativne organizacije već mi jedanko smeta i kada oni koji promovišu pravo na homoseksualnost ili različitu seksualnu orijentaciju, ma kakva ona bila, tome pridaju prejak ideološki značaj, a ne bave se time kao pitanjem ljudskih prava i prava na izbor svakog pojedinca."

Promena mentalnih matrica u uvođenje Srbije u polje tolerantnog i odgovornog društva trajaće dugo, ističu u Labrisu. Dragana Vučković kaže da prvi korak u tom pravcu moraju da naprave predstavnici političkih i intelektualnih elita:

"Pre svega je potrebno da država pošalje jasnu poruku, u smislu menjanja politike, prakse i zakonske regulative, i da počne da govori o ljudskim i manjinskim pravima, o diskriminaciji - treba, od osnovne škole, uvesti te predmete i sadržaje i kroz medije i udžbenike edukovati ljude. Onda bi, kroz neki niz godina, situacija bila sigurno bolja."


Lako je biti pametan iz centra Zagreba!

Aktivisti gay i lezbijskih nevladinih organizacija konstatiraju da je situacija bolja nego pred nekoliko godina, ali najviše je pritužbi na rad policije. Zabilježeni su i slučajevi diskriminacije zbog spolne orijentacije na poslu, ali postoje i rezervati – mediji i umjetnost, kažu naši sugovornici.

Homofobija nije prošlost u Hrvatskoj, procjenjuje u izjavi za naš radio koordinatorica lezbijske grupe „Kontra“ Sanja Juras:

„Homofobija je još uvijek značajno prisutna u hrvatskom društvu. Došlo je do pomaka prvenstveno na zakonodavnoj razini, u proteklih pet-šest godina, međutim i tu postoje veliki nedostatci. Ono što je zaista problematično jeste implementacija tih zakona. Tu prije svega mislim na policiju.“

Tako, primjerice, kada se dogodi nasilje nad seksualnim ili rodnim manjinama, policija, umjesto da podnese kaznenu prijavu protiv nasilnika, podnese prekršajne prijave protiv nasilnika i protiv žrtve, i slično. Broj prijavljenih slučajeva nasilja mnogo je manji od stvarnog broja napada na pripadnike rodnih i spolnih manjina, kaže naša sugovornica:

Mi dobijemo prosječno oko dvadesetak slučajeva godišnje, s tim da se broj povećava iz godine u godinu. To su slučajevi s kojima idemo u postupak. Međutim, za mnogo više slučajeva čujemo tako što nam za njih kažu članovi – da je pretučen neki njihov prijatelj i tako dalje.“

A ponekad se i policija ponaša na granici nasilja. Evo jednog slučaja:

„Zovem se Tomislav Janjić. Imam 30 godina. Stanujem u Zagrebu. Gay sam. Nije bio problem u tri tipa koja su mene i još jednog dečka izvukli iz auta, maltretirali, gurnuli na pod, izvrijeđali… Problem je nastao kada smo ponašanje njihovih prašinara pokušali to da prijavimo. Najviše mi je zasmetalo ponašanje inspektora koji je od mene bježao kao da imam 550 kila i gomilu mišića i hoću ga tući. Ja sam bio došao samo prijaviti organe reda koji su malo drugačije shvatili svoj pendrek.“


„Kontra“ godišnje dobije svega nekoliko pritužbi zbog diskriminacije na radnom mjestu zbog spolne orijentacije, ali ima ih mnogo više koji se ne prijavljuju. Sanja Juras:

„Radili smo na slučajevima koji se tiču diskriminacije na radnom mjestu – onemogućavanje u napredovanju, gubitak posla… Žrtve, nažalost, žrtve još manje žele prijavljivati takve slučajeve. Jer, ne samo da se boje otkrivanja njihove spolne orijentacije, već se boje i da više neće moći naći posao.“

Urednik redakcije za kulturu, znanost i obrazovanje u Informativnom programu Hrvatske televizije Dražen Ilinčić pred četiri je godine otvoreno priznao svoju gay orijentaciju. On u izjavi za Radio Slobodna Europa kaže kako u četvrt stoljeća bavljenja novinarstvom nije imao problema zbog svoje seksualne orijentacije:

„Od mladosti radim u medijima, a mediji i umjetnost su uvijek bili – i osamdesetih godina, dakle i prije promjene sistema – oaza u kojoj se moglo slobodno biti gay. Oko toga se nikada nije pravio problem. Govorim iz pozicije čovjeka koji živi u centru Zagreba i radi u medijima. Dakle, moja pozicija je u tom smislu ekskluzivistička i nimalo se ne može odnositi na Hrvatsku. Onaj koji živi recimo u Babinoj Gredi bi mogao svašta reći o tome šta tamo znači biti gay. Lako je iz centra Zagreba biti pametan.“
  • 16x9 Image

    Enis Zebić

    U novinarstvu od osnovne škole, profesionalno od uspostave političkog pluralizma. Nakon suradnje u nekoliko hrvatskih dnevnih novina, od 1. veljače 1994. je na RSE u Zagrebu.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG