Dostupni linkovi

U Srbiji je u petak obeležen 9. maj, Dan Evrope i Dan pobede nad fašizmom. Međutim, samo nekoliko događaja bilo je posvećeno značaju antišašizma u srbijanskoj istoriji. U trenucima kada nacionalizam uzima sve više maha stiče se utisak da antifašizam kao tema više nije važan ni građanima, ali ni političkoj i intelekturlanoj eliti.

Više od 60 godina od završetka Drugog svetkog rata, gotovo, da više niko u Srbiji ne tematizuje jedno od najvećih vrednosti tog doba, kao što je antifašistička borba, tadašnjih građana Jugoslavije. Nakon svog ovog vremena, neka od ključnih pitanja i danas stoje otvorena. Kakav je odnos građana prema antišašizmu? Zašto se njegova važnost tako uporno prećutkuje i ko je najodgovorniji za to prećutkivanja ili da li su građani i dalje žrtve pogrešno ili namerno interpretirane prošlosti iz perioda Drugog svetskog rata?

Istoričarka Branka Prpa, za RSE, kaže da je pitanje odnosa građana prema antifašizmu jedno od ključnih tema jer je nekadašnja Jugoslavija bila:

"Četvrta država saveznik antifašističke alijanse na globalnom nivou."

Predrag J. Marković, saradnik Instituta za savremenu istoriju, kaže za RSE da su za takav odnos prema antifašizmu, možda, najodgovorniji upravo oni koji su oblikovali političke tokove nakon Drugog svetkog rata. On naglašava da je oko milion i sto hiljada ljudi, sa prostora bivše Jugoslavije, poginulo tokom antifašističke borbe i da su gotovo polovina poginulih bili Srbi:

"Komunistički režim je kompromitovao antifašizam time što ga je izjednačio sa svojim revolucionarnim projektom i što je potpuno prisvojio oslobodilačku borbu u korist revolucije. Od jedne strašne, tragične i veličanstvene priče o borbi za slobodu je napravio jednu svečarsku jubilarnu priču o borbi za ideološke ciljeve. Kada je pao komunizam, kod mnogih ljudi je to izazvalo zabunu - sa tom ideologijom, koja je bila mitomanska, svečarska i preterana, izbacili su i autentični sadržaj antifašizma. Dakle, mi koji smo proporcijalno dali najveći doprinos antifašističkoj borbi na svetu, pogotovo partizani koji su imali najveću antifašističku vojsku na svetu, posle kineske, smo došli u situaciju da čitav antifašizam držimo kao nekakav komunistički projekat, a antifašizam je zapravo bio mnogo širi od režimske ideologije Titovog vremena."

Ipak, razloge za to upadljivo izbegavanje tematizacije i odnosa prema antifašiznu, Sonja Licht, predsednica Fonda za političku izuzetnost, pronalazi u političkim i intelektualnim elitama, ali i u, kako kaže, opštoj konfuziji, koja je u Srbiji danas dominantna:

"Na žalost, dobar deo naše političke elite se 2008. godine zapravo ponovo identifikuje upravo sa onima koji su bili sa druge strane antifašističkog pokreta i borbe, koja je bila veličanstvena u Srbiji. Dakle, Srbija očigledno ima problem u toj konfuziji, zbog svih tih potresa kroz koje je prošla, da se identifikuje sa nečim na šta bi trebala da bude ponosna i šta bi trebala da štiti i brani, a to je njen doprinos antifašističkom pokretu - ne mislim samo na tri godine borbe. Iako je činjenica da je imala ogromne žrtve i da je dala nesrazmerno veliki doprinos antifašističkom pokretu, Srbija nije sposobna da se identifikuje sa time, nego se to potiskuje iz kolektivnog sećanja."

Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, kaže za RSE da u Srbiji ima sve više fašizma, ali i sve manje onih koji se protiv njega bore i da je to zbog toga što građani Srbije nisu ništa naučili iz svoje antifašističke borbe. Na pitanje zašto intelektualne i političke elite o tome danas uporno ćute, Dimitrijević odgovara:

"Zato što je to, na neki način, kontaminirano i mi smo pokušali da nađemo razloge tome. Jedno od omiljenih oružja ovde je, da se neko diskvalifikuje, da se on proglasi za komunistu, a pošto su komunisti toliko insistirali na svom antifašizmu i zloupotrebljavali ga vrlo lako je izjednačiti antifašistu sa komunistom. Tome doprinose i neki nekritički branitelji celog tog perioda tako da je to jedna prirodna reakcija. Drugo, postoje i neke prirodne sklonosti, kod nas očigledno ima političara koji ne vide nikakav problem sa Ljotićem ili Nedićem – to je neka vrsta restauracije koja, naravno, sleduje iz takvog shvatanja nacionalizma."

Sonja Licht naglašava da je za osnaživanje ideje antifašizma, kao jedne od temeljnjih evropskih vrednosti, nužno i suočavanje sa prošlošću koje ne bi obuhvatilo samo period raspada nekadašnje Jugoslavije već i sve faze Drugog svetkog rata, kao i period nakon toga:

"Činjenica da od '45. godine, pa na dalje, nismo imali jedno ozbiljno suočavanje sa prošlošću je očigledno doprinela ovoj konfuziji. To je onemogućilo ljude da kroz debatu dođu do neke svoje istine o tome šta se dešavalo na ovim prostorima. Baš zato što se nismo suočili sa tom prošlošću vrlo često smo žrtve zloupotreba i laži o tome šta se u ovoj zemlji događalo i događa i dan danas."

XS
SM
MD
LG