Dostupni linkovi

Mada je izgledalo da je ono što se naziva jezikom mržnje nestalo sa rušenjem režima Slobodana Miloševića, u poslednje vreme ta vrsta govora doživljava pravi procvat. Čak se javnim ličnostima i čelnicima države otvoreno preti smrću zbog toga što se neki od njihovih stavova kose sa mišljenjem većine.

U Srbiji već postoji pravilo da svaki put pre nekih od izbora govor mržnje i verbalne agresije postaje sve prisutniji i naglašeniji. Iako stručnjaci ističu da takav govor upućuje na nemoć onih koji ga koriste i njihovu sumnju u izgovorene stavove, njegove posledice, ipak, mogu biti katastrofalne.

Postoji jasno mesto ne kome jezik mržnje nastaje, kaže Slaviša Orlović, profesor na Fakultetu političkih nauka:

„Jezik mržnje se očigledno rađa u politici. Rodno mesto kiča je politika, međutim, nažalost, podstiču ga i mediji u težnji za senzacionalizmom. To, sa jedne strane, možda prodaje novine i treba razumeti tu komercijalnu demenziju, ali, nažalost, prodaje i ljudske vrednosti, a ponekad i ljudske živote. Setimo se i Ćuruvije i Stambolića i Đinđića i sve je tako počelo bezazleno sa žarom političke borbe, kako se to bez osnova racionalizovalo, ali odgovornost za izgovorenu reč je neophodna, ne kao jedan teorijski koncept već zbog posledica koje mogu biti dalekosežne.“

Ubistvima novinara i političkih nesitomišljenika tokom Miloševićeve diktature, po pravilu uvek je prethodio govor mržnje i poziv na linč. Ista matrica ponovljena je i u slučaju ubistva premijera Zorana Đinđića. Kroz najmračnije strane govora mržnje prošao je i novinar Dejan Anastasijević kome je nakon nekoliko novinskih članaka ispunjenih govorom mržnje od strane Srpske radikalne stranke, postavljena bomba na prozor stana. Poslednji slučaj govora mržnje, svakako je, lepljenje plakata na kojima se predsednik Srbije Boris Tadić i potpredsednik Vlade Božidar Đelić, zbog potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, proglašavaju „državnim neprijateljima“.

Za Jelenu Đorđević, profesorku na Beogradskom Univezitetu, naročito je opasan govor mržnje koji koriste političke stranke i to posebno u predizbornim kampanjama:

„Čini mi se da je pojam „jezik mržnje“ eufemizam, jer je suviše slab da ukaže na ozbiljnost situacije u kojoj se mi nalazimo i na intezitet političkog huškanja koji zaista može da dovede do ozbiljnih i strašnih posledica. Šta je opasno u celoj ovoj priči? Šta je ono što se meni kao građanki čini da predstavlja posebnu opasnost? Ovog trenutka, negativna kampanja je osnova našeg političkog života, a ona je zasnovana na osporavanju, neprekidnom negiranju, poništavanju, unižavanju i u svom najdubljem smislu vezana je za destrukciju i smrt. Srbija se nalazi na najnižoj mogućoj tački bezumlja, koju neprekidno osnažuju mediji okrenuti unazad ka mitovima propasti u kojima hoćemo da nađemo snagu za budućnost, koji prodaju plitke fraze o identitetu i otadžbini i opasni binarni obrazac podele na patriote i izdajnike.“

Stavove Jelene Đorđević deli i kulturolog Ratko Božović:

„Držim da imamo politiku koja je toliko ostrašćena i toliko ekstremistička da je u njoj izgubljena mera u pravima, dužnostima i odgovornostima za ono što se izgovara.“

Ali, novinarka Vesna Mališić ističe da sve učestaliji govor mržnje za posledicu ima stvaranje haosa u kojem se čak ni elementarne vrednosti više ne mogu prepoznati:

„Kroz taj grozan jezik su uništene institucije. Ne postoji više ni jedna institucija koja ima autoritet, od Akademije nauka do crkve preko svih državnih institucija. Sve su one dovedene u pitanje time što je jezik svih političara takav da više niko nema poštovanja ni prema kome.“

Dekan na Fakultetu političkih nauka Milana Podunavac ističe da govor mržnje u svojoj osnovi sadrži konstrukt političkog neprijatelja. Takvi konstrukti jasno upućuju, kaže Podunavac, na političku regresiju i na formu političke restauracije:

„Prisustvo u javnom i političkom polju i prisustvo u javnome diskursu, konstrukta političkog neprijatelja nosi vrlo snažne tendencije političke regresije, potencijalno ponudu nedemokratskog političkog projekta i jedan program političke restauracije političkog društva u Srbiji.“

I upravo zbog toga u javno polje nužno je uvesti nekoliko elemenata kako bi se govor mržnje učinio slabijim, a samim tim i posledice takvog govora postale manje opasne, kaže psiholog Žarko Trebješanin:

„Nama je potrebna tolerancija i to nije nikakav luksuz nego je imperativ. Neophodno nam je da naučimo da saslušamo drugačije mišljenje koje nam se ne dopada, da uvažimo to mišljenje i da ga onda argumentovano osporavamo. Bez toga nema demokratije.“

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG