Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Šaul Adani: Da li su naučene lekcije holokausta


Šaul Adani: Optimista i posle holokausta
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:36 0:00

Šaul Adani: Optimista i posle holokausta

Treba biti optimista, a mlade treba učiti da se bore kako se užasi prošlosti ne bi nikada ponovili, poručuje Šaul Adani (82), svetski rekorder u olimpijskoj disciplini brzo hodanje. Ovaj rođeni Beograđanin je preživeo nacistički logor Bergen-Belsen, saznaćete u intervju, jezivim i pukim slučajem. Adani je nosilac medalje Pjer de Kuberten (osnivač modernog olimpijskog pokreta), u svojoj biografiji beleži iskustva progona, gasnih komora, kao i masakr iz Minhena 1972. godine kada je ubijeno deset izarelskih olimpijaca od strane palestinskih terorista iz organizacije „Crni septembar“. I tada se spasao, uporno ponavlja, zato što je imao sreće.

Sreća ga je, veruje, pratila od kako mu je u nacističkom bombardovanju 6. aprila 1941. godine teško oštećen dom u beogradskom naselju Senjak, pa do danas. Po prvi put posle sedamdeset godina, ponovo je došao u rodni grad kako bi učestvovao na današnjem 31. beogradskom maratonu.

“Da, veoma sam nostalgičan. Sećam se nekih mesta. Imam poseban osećaj kada prođem pored naše kuće. Moj otac je sagradio tu kuću i renovirao je nakon rata jer je delimično bila oštećena. Morali smo da se odreknemo te kuće jer je Titova (Josip Broz, jugoslovenski doživotni lider, umro 1980. prim.aut.) vlast uslovljavala davanje dozvole za emigriranje u Izrael 1948. godine time da državi ustupimo svu imovinu kojom raspolažemo. To je bila naša kuća. Tako nešto se ne može desiti u jednom modernom, demokratskom društvu. Postoje vlasnička prava, a ona nisu poštovana kad je reč o Jevrejima koji su pretrpeli holokaust”, priča Ladani.

RSE: Gde se nalazila vaša kuća?

Ladani: U ulici Petra Mrkonjića na Senjaku. Bila je to moderna kuća, prelepa, sa dva sprata i podrumom. Danas izgleda gotovo isto kao tada. Na terasi sa prednje strane kuće, na prvom spratu, stoji drvo za potpalu. Mi smo to držali u podrumu.

RSE: Ko je sadašnji vlasnik?

Ladani: Ne znam.

Iz Jevrejske bolnice u smrt
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:08 0:00

RSE: Vaša porodica je odlučila da napusti Beograd nakon što se Drugi svetski rat proširio na ove prostore. Kako su vaši roditelji shvatili da će se nešto strašno dogoditi? Pitam vas to zato što je puno Jevreja ostalo u Beogradu i Srbiji.

Ladani: Ne znam. Ali u trenutku kada su Nemci napali Jugoslaviju, moj otac je već šest meseci bio rezervni oficir na albanskom frontu. Bio je obrazovan čovek, završio je fakultet u Nemačkoj, tečno je govorio nemački, verovatno je načuo nešto. Hitler je 1933. godine došao na vlast, već 1939. godine je napao Poljsku, pokorio je baltičke države, Holandiju, Francusku i verovatno su do mog oca stigle vesti šta je Hitler radio Jevrejima. Ne znam, nisam ih nikada pitao.

RSE: Vi ste jedan od retkih Jevreja koji je živeo u Beogradu i koji je preživeo Drugi svetski rat. Da li ste ikada razmišljali o tome na taj način?

Ladani: Preživeo sam i u prilici sam da ispričam svoju priču. Mit je kada kažu da je bila potrebna sreća da bi Jevrejin preživeo Drugi svetski rat u Evropi. To je jednostavno mit, jer da bi preživeli bio je potreban niz srećnih okolnosti, a ne samo jedna srećna okolnost. Mi smo imalu tu sreću. Takođe, moj otac je logički analizirao korake koje valja preduzeti, iako nikada nije unapred mogao da zna šta sutra donosi. Prvo je pokušao da preko Mađarske kupi ulaznu vizu za Tursku. Uspeo je da u švajcarskoj ambasadi u Budimpešti obezbedi neke papire i pasoše koji su nam obezbedili zaštitu. Dovijao se na razne načine. Išao je u Mađarsku i zaposlio se u najvećoj farmaceutskoj kompaniji, a u večernjim časovima je radio u advokatskoj kancelariji koja se bavila zaštitom patenata. Mogao je više da zaradi radeći samo u advokatskoj kancelariji, ali je mislio da će ga to što radi u velikom famaceutskom koncernu zaštiti. I jeste ga zaštitilo jer je zahvaljujući radu u tom koncernu izbegao prinudni rad tako što je kompanija zahtevala da bude pušten na ime njegovih doprinosa Mađarskoj. Uvek je razmišljao analitički sa ciljem da zaštiti porodicu.

RSE: Ali iz Mađarske ste odvedeni u koncentarcioni logor Bergen-Belsen (nacistički logor u Nemačkoj)?

Ladani: Možda je to čak bio najbolji manevar, jer bismo u suprotnom završili u Aušvicu (nacistički logor smrti u Poljskoj).

RSE: Imali ste sreće?

Ladani:Da.

RSE: Dok ste bili u Bergen-Belsenu, spasli ste se slučajno, moglo bi se reći?

Ladani: To je delimično tačno. Na putu do Bergen-Belsena, stali smo u Lincu i odveli su nas do javnih tuševa. Sećam se da je moj otac tada osetio miris gasa. Imao je odlično čulo mirisa. U to vreme već se pročulo šta se u Aušvicu dešava. Neki slovački i jevrejski zatvorenici uspeli su da pobegnu i napišu izveštaj o tome šta se dodađa u Aušvicu. Taj dokument je dospeo do mnogih, čak i do SAD-a i Mađarske. Većina ljudi nije želela da veruje u ono što je pisalo u tom dokumetnu.

RSE: Da se vratimo, kada je vaš otac osetio miris gasa ...

Ladani: Na sreću, samo su nas istuširali. Ali kasnije smo čuli i druge koji su isto osetili miris gasa, tako da moj otac nije bio jedini koji je osetio gas; nije bio jedini koji je imao spoznaju i strah. Ja se ne sećam da sam se plašio. Ali sam imao oko osam godina, sećam se da sam rekao – gas. Nisam znao šta to znači, ali izrekao sam to.

Preživela sam Aušvic
molimo pričekajte
Embed

No media source currently available

0:00 0:03:05 0:00

RSE: Kako ste napustili Bergen Belsen? Zahvaljujući Rudolfu Kasnteru (mađarski novinar koji je organizovao više misija spasavanja Jevreja, 1957. ubijen u Tel Avivu). Jesam li u pravu?

Ladani: Da, Rudolf. To je bilo njegove ime. To je bio rezultat dogovora, jednog šireg dogovora, da se spase hiljadu Jevreja iz Mađarske. Iako Nemci nisu dobili ono što su tražili, dobili su iz Švajcarske izvesnu sumu novca, posle šest meseci u logoru pustili su nas u Švajcarsku.

RSE: Zvuči zastrašujući ali svedočimo o buđenju desničarskih pokreta u mnogim državama Evrope. Na Balkanu, ali i u Nemačkoj, Francuskoj, dražavama Istočne Evrope. Šta mislite, da li je prerano za zaključak da su narodi Evrope propustili da nauče lekcije o ratu, zločinima, holokaustu?

Ladani: Neke države jesu, neke nisu. Nemci su naučili ili barem visoki procenat nemačkog društva jeste. Došli su do saznanja da je potrebno obrazovati decu, đake u školama o holokaustu i da s tim u vezi pokažu gde je demokratsko društvo pogrešilo i da nauče da, kada se ljudska prava ukinu, to vodi ka diktatorskim režimima koji pokušavaju da ostvare ono u šta veruju, šta god to bilo. Bez bilo kakve opozicije oni poništavaju prava ljudi. I oni ih aktivno tome uče. Ali, na žalost, mnoge zemlje nikada nisu prihvatile nikakvu krivicu za ono što dogodilo u Drugom svetskom ratu. Pokušaću da ih navedem. Radi se o državama koje nisu inicirale ubijanje Jevreja. Ali dok su Nemci bili tu, neki od njih su, ne kažem svi, nikada svi, podržavali ubijanje Jevreja, proterivanje i oduzimanje njihove imovine. Takve procese vidim i visoko rangiram u Poljskoj, baltičkim državama, nešto manje u Mađarskoj, još manje u Austriji....

Antisemitizam živ u modernoj Poljskoj
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:18 0:00

RSE: Mislite li da se sećanja na Jevreje u Srbiji čuvaju na odgovarajući način?

Ladani: Ne znam. Ono što znam je da je tek nedavno snimljen film. Nedavno sam gledao na televiziji. Bio je to film o holokaustu. Nisam siguran da li je to bila priča o srpskim ili uopšte o jugoslovenskim Jevrejima. Genralno govoreći o tome se ne govori puno u javnosti, zato što je sudbina poljskih Jevreja, većine jevrejskih žrtava u Evropi, takva da je ubijeno više od dva miliona Jevreja u Poljskoj. Dakle, ako uporedite te cifre sa onima sa ovih prostora, brojevi odavde, iz bivše Jugoslavije, su mali. Ukoliko posmatrate samo Srbiju, broj je još manji. U Francuskoj je, na primer, ubijeno puno više ljudi.

RSE: Napisane su mnoge knjige, snimljeni mnogi filmovi, bilo je puno diskusija i stalno se dolazi do jednog zaključka kada govorimo o holokaustu. Zato vas moram pitati, kako živeti posle iskustva holokausta, kako biti srećan?

Ladani: Gledajte, ako neko želi da živi, da svoju životnu priču normalno nastavi, tada ne možete paničiti i ponavljati "gledajte šta mi je svet uradio, ne mogu ostati više na ovom svetu". Morate nastaviti dalje. Neki ljudi su po svojoj prirodi optimistični. Ne svi. Znam one koji su preživeli holokaust, dok su njihove porodice, čitave porodice, pa čak i ljudi iz komšiluka, prijatelji, svi su bili ubijeni. Znam takve ljude koji su posle svega počinili samoubistvo. Ali većina Jevreja koja je preživela želeli su da počnu novi život. Verujem da je većina njih, ne kažem svi već većina, želela da bude izvan okolnosti u kojima su smatrali da je opasnost u tome da budu manjina u nekom društvu. Tamo gde je većina bila drugačija i gde bi mogli da se ponašaju drugačije. Želeli su da imaju sopstvenu državu, to je u to vreme bila Palestina, pa Izrael, i tamo je je odmah posle holokausta veliki broj Jevreja emigrirao ilegalno. Uz rizik da budu uhvaćeni od strane Britanaca, zatvoreni i tako dalje ili da nekako umru na obali mora. Ali, želeli su da budu među svojim ljudima, u svojoj zemlji.

RSE: Ako uzmemo u obzir sve što se u Izraelu događa decenijama, da li bi bilo pregrubo reći da Izraelci i Palestinci, sve to vreme žive u nekoj vrsti vanrednog stanja?

Ladani: Najpre, osim na granicama, u Izraelu vlada mir, miran život. Mi imamo kratke periode ratova. Ali, generalno govoreći živimo miran život. Izrael želi permanentni mir. To je ono što smo uvek želeli.

RSE: Verujete da je moguć?

Ladani: Znam šta je problem. Problem je taj što arapska nacija, ne cela, jer vidimo da neke države poput Saudijske Arabije menjaju svoje stavove prema Izraelu, neće da prizna pravo Jevreja da budu tu. Mi imamo mir. Ali to je takozvani mir.

RSE: Njihov odgovor bi delom verovatno bio da Jevreji ne želi da przinaju pravo na njihove teritorije, te da su Zapadna obala i Gaza (palestinske teritorije op.a) okupirane.

Ladani: To nije tačno. Oni su od izraelskog premijera dobijali mirovne ponude. Date su im natrag mnoge teritorije mirovnim ugovorom. Ali kažem da problem nisu granice, već želja da se ne prizna pravo na postojanje jevrejske države ili da Jevreji budu tu.

RSE: Ali izvesno je da kada imate konflikt u nekom društvu, sličan izraelsko-palestinskom, problemi su uvek na dve strane, na svim stranama.

Ladani: Ekstremisti postoje na obe strane. Ali veći deo izraelskog društva ne želi teritorije već trajni mir.

RSE: Imate li prijatelje među Palestincima?

Ladani: Imam prijatelje među izraelskim Arapima. Imamo izraelske Arape koji su studenti na univerzitetima. Danas nema apoteke u Izraelu u kojoj ne radi neko ko je izraelski Arapin. I verujte sa njima smo u prijateljskim odnosima.

Glavni grad Jerusalem?
molimo pričekajte
Embed

No media source currently available

0:00 0:02:20 0:00

RSE: Moramo pomenuti i zbivanja iz 1972. godine. Zahvaljujući jednom skoku kroz prozor spasili ste se u vreme terorističkog napada u vreme Olimpijskih igara u Minhenu. Kako se sećate tih dana?

Ladani: Najpre, sećam se jako dobro svakog događaja. Sećam se šta se događalo u Bergen-Belsenu mnogo godina ranije, ali takođe i u Minhenu. I ono što me pitate delimično su kreirali novinari. Zato što na hebrejskom jeziku postoji jedna, ne dve reči, za terasu i balkon. Moja spavaća soba je bila tu i imala je staklena vrata. Sva šestorica iz mog apartmana, jedan po jedan, smo odlazili preko terase. Ja sam bio poslednji i prešao sam kod šefa naše misije u apartman broj pet. Dakle, kada sam u to vreme rekao nekom novinaru da smo svi otišli preko terase, upotrebio sam hebrejsku reč koja ima dva značenja. Tada su mnogi ljudi shvatili da sam skočio kroz prozor sa drugog sprata.

RSE: Opet ste imali sreće svakako. Ali, mi smo sada u Srbiji, državi i regiji u kojoj nesumnjivo veliki broj ljudi pati od post-traumatskog sindroma. Posle svih vaših iskustava, od Drugog svetskog rata do danas, šta bi bio savet? Kako se nositi sa tim?

Ladani: U mom slučaju i to je moja čvrsta vera, treba biti optimista.

RSE: Veoma je teško biti optimista, ako znamo šta se događa u svetu, tamo gde vi živite, ovde gde se nalazimo, u Siriji na primer. Zaista nije lako biti opitimista?

Ladani: Ipak, moj savet je opet da budete optimisti. Gledajte, ljudi pripadaju različitim religijama. Veruju u sudbinu, u Boga. Ja sam ateista, pa ne verujem u takve stvari. Morate da se držite svojih moralnih pravila, da se zalažete za njih i da usklađujete svoj život sa njima. Verujem da je optimizam i u smehu, humoru. Živeti tako.

Intervju nedelje: Šaul Adani
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:14:24 0:00

RSE: Upravo ste održali predavanje o holokaustu studentima Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Generalno govoreći, koji je vaš utisak, koliko teško je ovim mladim ljudim, takozvanim milenijalcima, približiti iskustva rata, ratnih zločina, genocida, holokausta?

Ladani: Moj utisak je da neki ljudi najpre dođu da čuju. Ja imam veliko iskustvo u univerzitetskim predavanjima u mojoj oblasti, sportu. Znam, nekima je dosadno, ali je bitno da slušaju. Nadam se da, kada čuju priču, ona ima na njih uticaja. Moj moto bi bio – nikada ne zaboraviti, ali pokušati da se predupredi da se takve stvari ponovo dogode. Da li sam uspešan ili nisam, budućnost će pokazati.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG