Dostupni linkovi

logo-print

Putin i Erdogan: 'Istorijski' dogovor bez vizije


Redžep Tajip Erdogan i Vladimir Putin

Redžep Tajip Erdogan i Vladimir Putin

Piše: Julia Petrovskaja

Prvi susret ruskog i turskog predsednika, Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana, nakon obaranja ruskog bombardera u novembru prošle godine izazvao je brojne komentare i suprotstavljene ocene i prognoze. Dok jedni promatrači govore o “velikim ciljevima” dve zemlje i njihovom pokušaju stvaranja “anti-zapadnog bloka”, drugi odbacuju iluzije i stavljaju akcenat na ozbiljne probleme i kontradikcije u odnosima Moskve i Ankare.

Postavlja se i pitanje o nedostatku strateške vizije Moskve, koja često menja svoje spoljnopolitičko raspoloženje rizikujući ekonomske projekte i odnose sa uticajnim državama.

Ekonomija, pre svega

Ovoga puta razgovor u Sankt Peterburgu se svodio uglavnom na ekonomske teme. A komplikovana politička pitanja poput Sirije su ostavljena za budućnost.

Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Ruski i Turski predsednik postigli su čitav niz dogovora, među kojima je obnova projekta izgradnje gasovoda “Turski tok”, vizna liberalizacija i obnova čarter letova, obustavljenih nakon obaranja ruskog vojnog aviona.

Kada je reč o “Turskom toku”, prvi cevovod bi trebalo da bude izgrađen već tokom prve polovine 2019. godine. Erdogan je potvrdio spremnost turskih vlasti da se ubrzaju procedure oko izgradnje tog gasovoda. Dogovoreno je formiranje radne grupe Ministarstava energetike Rusije i Turske, da bi se projekat vratio na fazu realizacije.

Turska je posle Nemačke najveći kupac ruskog gasa. Ali “Turski tok” je bio od početka planiran kao tranzitni gasovod za isporuku ruskog gasa u Evropu. Njegov ukupni kapacitet trebao je dostići 63 milijarde kubnih metara, a 14-15 milijardi bilo je namenjeno za turske potrošače. Sada se govori o ukupnom kapacitetu oko 32 milijardi.

I za izgradnju drugog ogranka gasovoda Rusiji su potrebne garancije Evropske unije i Evropske komisije da će ova infrastruktura biti iskorištena i da će zemlje Jugoistočne Evrope dobiti potrebne količine gasa.

Uspostavljanje punog obima trgovinske saradnje očekuje se nakon godinu ili dve. A treba podsetiti da je Turska na petom mestu među trgovinskim partnerima Moskve s učešćem od 4,6 odsto.

Međusobna trgovina (uključujući i trgovinu uslugama) 2014. godine je iznosila 44 milijardi dolara, a zajednička ulaganja vrede više od dve milijarde dolara. Erdogan je ranije obećao da će utrostručiti obim trgovine sa - do 100 milijardi. Ostaje da se vidi, hoće li obnova političkog dijaloga dovesti do jačanja ekonomske saradnje.

Sankcije, izvinjenje i oproštaj

Nakon aneksije Krima 2014. godine, zbog koje je Rusija upala u međunarodnu izolaciju, Turska se nije pridružila zapadnim sankcijama protiv Moskve. Ali odluka Kremlja da krene u vojnu kampanju u Siriji u jesen 2015. godine dovela je do napetosti između Rusije i Turske. Obaranje bombardera Su-24 na granici Turske i Sirije stavilo je tačku na uspešan period saradnje.

Rušenje ruskog aviona na tursko-sirijskoj granici, novembar 2015.

Rušenje ruskog aviona na tursko-sirijskoj granici, novembar 2015.

Taj tragičan incident Vladimir Putin je okarakterisao kao ratni zločin. Moskva je brzo uvela Turskoj sankcije i zamrznula političke kontakte. Pri tome Moskva je optužila Erdogana lično za saradnju sa teroristima i krijumčarenje nafte zajedno sa takozvanom Islamskom državom Iraka i Levanta (IDIL). Ali, normalizacija odnosa je započela u junu, nakon što je Erdogan izrazio žaljenje zbog obaranja aviona i smrti ruskog pilota.

Formalno, posledice tog incidenta još nisu potpuno prevaziđene. S jedne strane, Moskva je dobila izvinjenje, a piloti odgovorni za obaranje bombardera su smešteni u zatvor. Ali razgovori o odšteti, kako javljaju ruski zvaničnici, još nisu započeli. Sada izgleda da Kremlj više ne pridaje značaj tome. O kompenzaciji se nije raspravljalo ni krajem juna kada je u Moskvu dolazila prva zvanična delegacija iz Ankare, niti sada u Peterburgu.

Otopljavanje na političkom vrhu

Brzina otopljavanja odnosa Moskve i Ankare iznenađuje posmatrače. Najoštrije reči političara kao da su zaboravljene. Ruska propaganda, koja je svih sedam meseci krize prikazivala Erdogana kao zločinca i saučesnika terorista, brzo je promenila akcenat u korist saradnje.

No, otopljavanje na političkom vrhu još ne znači spremnost i sposobnost za rešavanje nastalih problema. Recimo, u Peterburgu faktički nije bilo razgovora o Siriji, koja je danas možda najkomplikovanija tema za dve zemlje. Putin i Erdogan su samo potvrdili svoj interes da se pronađe adekvatno rešenje sirijskog konflikta. Međutim, stavovi Rusije i Turske oko Sirije se nisu uvek poklapali.

“Politika Turske u Siriji je u krizi, ali ne zbog toga što se ne poklapa sa ruskom nego zato što u velikoj meri zavisi od razvoja događaja na terenu. Turska će se približiti Rusiji na nekoliko koraka, ali to ne znači da će politika Ankare u Siriji postati antiamerička”, kaže bivši šef turskog ministarstva inostranih poslova, stručnjak Međunarodnog debatnog kluba “Valdaj” Jašar Jakiš za ruske novine Gazeta.

Iako su odnosi Turske sa SAD sada u krizi zbog optužbi o umešanosti Vašingtona u organizaciju državnog udara i neizručivanja Erdoganovog rivala Abdulaha Gullena, zbližavanje Ankare i Moskve ne treba posmatrati u kontekstu njihovih problema sa Zapadom. Jest da se Rusija i dalije nalazi pod zapadnim sankcijama, a na Tursku se vrši pritisak iz Vašingtona i Brisela zbog nepoštovanja ljudskih prava i masovnjih represija nakon neuspelog puča, ali pomirenje Moskve i Ankare je pre svega njihov objektivni ekonomski interes.

Fetulah Gulen

Fetulah Gulen

Istovremeno, ne treba dramatizovati krizu u odnosima između Vašingtona i Ankare. Njihovi bilateralni odnosi su iskusili i invaziju turaka na Kipar 1974. godine, i odbijanje Turske da ustupi svoju teritoriju američkim vojnicima za invaziju na Irak 2003.godine. Bilo je uvek i drugih neslaganja, ali njihovi strateški odnosi ipak nisu ugroženi. Turska je članica NATO-a i dugoročna strategija SAD je da zadrži Tursku kao jednog od svojih ključnih saveznika.

S druge strane, Rusija traži da nastavi aktivnu saradnju sa Evropskom unijom. Bez obzira na antiruske sankcije EU i dalije ostaje glavni ekonomski partner Moskve (45 odsto ruske spoljne trgovine ). Rusija je zainteresovana za ukidanje embarga i smanjenje gubitaka zbog međunarodne izolacije u uslovima ekonomske krize i pada cena nafte.

Tako da se obnova saradnje Rusije i Turske neće pretvoriti u neki "strateški savez” a kamoli “anti-zapadni blok”. Druga je stvar što će Turska i Rusija pokušati iskoristiti svoje poluge za pritisak na Zapad.

List Kommersant smatra da rusko-tursko pomirenje prate bespotrebne iluzije s obzirom na to da u odnosima između Moskve i Ankare ima dosta problema i ozbiljnih kontradikcija.

Jedan od tih problema su dijametralno suprotni stavovi u sirijskom sukobu. Putin i dalije pruža podršku sirijskom predsedniku Asadu za razliku od Erdogana, koji traži njegovo rušenje. U tom smislu, ništa se nije promenilo tokom sastanka u Peterburgu. Različiti su i odnosi obe strane prema Kurdima.

Sporne tačke

Treći problem je vezan za sukob Armenije i Azerbejdžana zbog Nagornog Karabaha. Dok Rusiju doživljavaju u svetu kao potencijalnog saveznika Armenije, Turska nedvosmisleno stoiji na strani Azerbejdžana. Problematični su za Rusiju i odnosi Turske i sa nekim drugim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza - Uzbekistanom, Kazahstanom, Kirgistanom i Turkmenistanom, gde Moskva vidi Ankaru kao geopolitičkog rivala.

Jos jedan problem – u Turskoj deluje niz organizacija, koje u Moskvi smatraju neprijateljskim. To su organizacije vezane za ruski Severni Kavkaz, koji ostaje nestabilno područje, kao i organizacije krimskih Tatara, koji nisu priznali pripajanje Krima Rusiji. Oni su vrlo aktivni i oslanjaju se na podršku uticajne i brojne dijaspore.

Sada se Rusija i Turska suočavaju sa jakim međunarodnim pritiskom i mnoge zemlje se distanciraju od nih i posmatraju njihovu politiku vrlo oprezno. U ovoj situaciji obe zemlje pokušavaju da nađu alternativne partnere. Međutim, nije jasno hoće li Turska, u slučaju normalizacije odnosa sa SAD i EU nastaviti “politiku prijateljstva” prema Rusiji i realizaciju velikih ekonomskih projekata kao što je “Turski tok”.

Dakle, ono što neki eksperti doživljavaju kao pokušaj izgradnje strateškog partnerstva između Rusije i Turske zapravo je samo imitacija. Ali, nesporno je da je pomirenje Moskve i Ankare ogroman napredak u odnosu na balansiranje na ivici oružanog sukoba, koji smo posmatrali zadnjih meseci. I to pomirenije pruža nadu da će dve zemlje pokušati da reše neke od spomenutih problema.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG