Dostupni linkovi

logo-print

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakav je danas u Srbiji odnos prema Zoranu Đinđiću. Sagovornici su bili Žarko Korać, potpredsednik vlade Srbije u vrema kada je Đinđić bio premijer, i politički analitičar Dejan Vuk Stanković.

Bilo je reči o tome kakav je odnos Vučića prema Đinđiću, zašto se u tabloidima, pod kontrolom vlasti, vodi kampanja protiv Đinđića i lansira priča da je njegova vlada dobila pet miliona dolara za izručenje Slobodana Miloševića, kome danas u Srbiji najviše smeta Đinđićeva izrazita prozapadna orijentacija, zašto Šešeljeve priče da je Đinđić bio kriminalac i mafijaš dobijaju značajan prostor u pojedinim medijima, da li građani misle da bi se danas u Srbiji bolje živelo da Đinđić nije ubijen, kao i o tome zbog čega nikada nije istražena politička pozadina Đinđićevog ubistva.

Omer Karabeg: Kakav je odnos Vučića prema Đinđiću? On ga je jedno vreme hvalio i čini se da mu je laskalo kada su ga poredili sa Đinđićem. U poslednje vreme, sem one kontroverzne najave o podizanju spomenika Đinđiću, retko ga pominje?

Žarko Korać: Mislim da je odgovor jednostavan. Vučić je, kada je postao premijer, počeo da se poziva na Đinđića. On to nije radio dok je bio u opoziciji, naprotiv, on je na najružniji način vređao Đinđića i u parlamentu i na drugim mestima.

Vučić je počeo da pohvalno govori o Đinđiću pokušavajući da pridobije birače Demokratske stranke i deo intelektualne javnosti misleći da će dobiti njihovu podršku. Kada se pokazalo da mu to nije pošlo za rukom, mada je jedan deo uspeo da pridobije, onda je odustao od pominjanja Đinđića. Ono što se u poslednje vreme dešava, gde mediji iznose sumanutu priču o tome da je Đinđićeva vlada, odnosno praktično Đinđić, uzela pare za izručenje Miloševića, je novi obrt.

Mediji, koji to iznose su vrlo kontrolisani od strane vlasti - to su Informer i Ekspres koji uređuje Vučićev kum ili je čak i njegov vlasnik. Oni vode besomučnu kampanju protiv Đinđića. Očigledno je da je Vučićev odnos prema Đinđiću ušao u novu fazu. Prva faza je bila pozivanje na Đinđića, druga faza je bila muk i tišina i sada smo ušli u treću fazu, gde se indirektno na Đinđićev račun iznose najstrašnije optužbe. Tako da Đinđić ponovo doživljava istu sudbinu kakvu je imao devedesetih kada ga je napadala Srpska radikalna stranka u kojoj je Vučić bio generalni sekretar. Šalje se poruka da je Đinđić u stvari izdajnik i da je Miloševića izdao za pare Zapada.

Dejan Vuk Stanković: Ja bih rekao da je odnos Vučića prema Đinđiću najviše ritualan, vezuje se za 12. mart, dan ubistva Đinđića, kada se po državnom protokolu polaže cveće i održi poneki govor u slavu tragično stradalog premijera.

Što se tiče fabulacija koje se javljaju u novinama, one se mogu pročitati u ključu o kome govori gospodin Korać, ali verovatno tu ima i nečeg drugog. Ima tu senzacionalizma kome je, na žalost, sklona naša bulevarska štampa. S druge strane, mislim da Milorad Ulemek Legija - čiji je intervju u kome se iznose optužbe protiv Đinđića objavljen u pomenutim medijima - kroz tu priču pokušava poboljšati svoj položaj u zatvoru u kome, po raznim presudama među kojima je i presuda za organizovanje ubistva Đinđića, treba da sedi ni manje ni više nego 160 godina.

Tako da ne bih to stavljao u kontekst Vučićevog odnosa prema Đinđiću. Đinđić figurira kao simbolički akter na političkoj sceni i ne verujem da sada neko posebno hoće da relativizuje njegovu pozitivnu ulogu.

Nacionalisti ne mogu da mu oproste izručenje Miloševića

Omer Karabeg: Desničari najviše zameraju Đinđiću što je izručio Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Oni kažu da mu Srbija nikada to neće oprostiti. Recimo, Emir Kusturica smatra da su se oni, koji su izručili Miloševića, klanjali pred Evropskom unijom, kao što se Nedić klanjao pred Hitlerom. Očigledno je mislio na Đinđića.

Žarko Korać: Zanimljivo je da je Kusturica izjednačio Evropsku uniju sa Hitlerom i nacizmom. Naravno, njemu EU ne smeta kada ode u Kan, pa dobije nagradu. Doduše, ove godine mu film nije uvršten u zvaničanu selekciju Kanskog festivala, pa je verovatno sada ljut i na Evropsku uniju. Emir Kusturica je čovek koji beskrupulozno radi samo za sebe - i to već godinama.

Žarko Korać

Žarko Korać

On se oslanja na svaku vlast, a u poslednje vreme sve više na vlast u Banjaluci zato što u ovom trenutku ima nešto malo manje podrške od vlasti u Srbiji, iako ima vrlo veliku podršku desne javnosti. Kusturica je zanimljiv zato što je izrazio ono što kaže i Legija u svom intervjuu. Legija kaže da je vlada dobila velike pare za izručenje Miloševića.

On eksplicitno ne pominje Zorana Đinđića, ali vlada ne može da donosi odluke bez premijera. Znači, u pitanju je klasična izdaja. Ja bih to povezao sa jako vidljivim približavanjem Srbije Rusiji. Kampanja protiv Đinđića je deo velikog pokušaja pomeranja politike u Srbiji na prorusku stranu. Otuda pokušaji da se odbaci i unizi lik onoga koji je postao simbol prozapadne i prodemokratske orijentacije. Đinđić jeste postao simbol toga. To je nedvosmisleno.

Zoran Đinđić nije vodio politiku oslanjanja na dve strane, nego se isključivo oslanjao na Zapad i smatrao je da je Srbiji mesto u Evropskoj uniji i da Srbija ima istorijsku šansu - to su njegove reči - da sledi trend vremena i postane deo ujedinjenje Evrope. Tako da je ovo što se sada dešava sa Zoranom Đinđićempokušaj da se pokaže da je okretanje Zapadu u stvari izdaja i da su svi ljudi koji žele bliže integracije sa Zapadom - izdajnici.

Omer Karabeg: I Vučić je nedavno pominjao izručenje Miloševića u negativnom kontekstu. Odgovarajući na optužbe opozicije da vlast stoji iza onih koji su pod fantomkama rušili zgrade u Savamali i maltretirali ljude, on je rekao: “Najsmešnije je kada o fantomkama govore oni koji su fantomke uveli na političku i ekonomsku scenu i koji su pod fantomkama hapsili predsednika“. To je jasna aluzija na Zorana Đinđića.

Dejan Vuk Stanković: Mislim da je taj Vučićev odgovor bio pomalo nervozna reakcija na pokušaj da se fantomka učini simbolom njegove vlasti, pošto je ta aluzija došla iz redova opozicije. Kao odgovor opoziciji izvađen je iz političkog naftalina taj događaj sa hapšenjem Slobodana Miloševića da bi se neutralizovala simbolika fantomke.

Mislim, dakle, da je u ovom slučaju fantomka upotrebljena u metaforičnom smislu. Što se tiče pokušaja da se Srbija okrene Rusiji - ti pokušaji apsolutno postoje i mislim da će oni biti nastavljeni. To će biti vidljivo i u radu parlamenta, jer tamo imamo dve otvoreno antievropske grupe. Jedna je koalicija Demokratska stranka Srbije i Dveri, a druga je grupa poslanika oko Šešelja i radikala. Ali, posmatrajući deset tačaka, koje je Vučić postavio kao ključne tačke svog budućeg programa, čini mi se da evropska perspektiva Srbije još uvek nije ugrožena. I pored toga što njen odnos prema Rusiji nije identičan poziciji evropskih država, evropske integracije su i dalje prioritet za Srbiju.

Uostalom, premijer Vučić, ma kakva da su osporavanja njegove politike, ipak vodi regionalnu politiku koja baš i nije u skladu sa preovlađujućim uverenjima njegovog biračkog tela koje je takođe u velikoj meri okrenuto ka Rusiji. Zbog toga evropska priča u Vučićevoj verziji deluje pomalo i kao neka vrsta avanture koja ne može da prođe bez latentnih protivrečnosti u medijskom nastupu.

Napadi na Đinđića dolaze iz kruga oko Vučića

Žarko Korać: Što se tiče Vučićeve izjave o fantomkama, ne treba biti profesionalni psiholog da biste znali da u nastupu besa pada kontrola i da ljudi onda kažu i što ne bi hteli. Tu su popustile kočnice i iz Vučića je progovorio radikal.

Kad je reč o ilegalnom noćnom rušenju zgrada u beogradskoj Savamali, od početka je bilo potpuno jasno da je sve to bilo izvedeno po odluci nekoga iz vlasti. To je bilo razbojništvo u organizaciji vlasti. Vučić u svojoj aluziji na hapšenje Miloševića pravi paralelu koja je zaista fascinantna. On kaže otprilike ovo - vi nama sada nešto prebacujete, a i vi ste isto to radili. Vi ste razbojnici koji su hapsili Miloševića, pa ako je ovo što se dogodilo u Savamali razbojništvo - to je malo razbojništvo, a ovo što je urađeno sa Miloševićem je veliko razbojništvo.

Nakon što je zbog bolesti pušten iz haškog zatvora prva stvar koju je Vojislav Šešelj izgovorio na konferenciji za štampu bila je da je dobro što je Đinđić ubijen. Šešeljev osnovni program je okretanje Rusiji. Ničeg drugog nema u tom programu. On ne može više da priča o granici Karlobag - Ogulin -Virovitica i te budalaštine, jer čak i on zna da je to završena priča. Jedino što on i njegovi istomišljenici neprekidno pominju je bratstvo sa Rusijom. U tom smislu se vraća priča iz devedesetih i Đinđić i njegova vlada, koja je bila izrazito prozapadna, se prikazuju kao kriminalci Zapada koji su bili plaćeni, znači klasični izdajnici, da pod fantomkama hapse patriote i heroje. Tačno je da danas Srbija formalno ide u evropske integracije.

Vučić jeste u ovom trenutku politički i karijerno okrenut ka Evropskoj uniji - to uopšte ne podcenjujem, ali me duboko zabrinjavaju stvari koje se dešavaju. Jača kontrola medija, a dva medija - to su Informer, koji direktno kontroliše Srpska napredna stranka, i Ekspres za koji se zna da je pod uticajem najneposrednijeg kruga oko Vučića - sinhronizovano su objavili Legijin intervju u kome se iznose patološke laži o tome da je Đinđićeva vlada izručila Miloševića za pare. Što bi jedna država plaćala drugoj za legalno hapšenje koje je inače i moralo da se dogodi po zahtevu Haškog tribunala.

To pokazuje da se iz najneposrednijeg Vučićevog okruženja vodi akcija kompromitovanja Đinđića i njegove vlade. Nemam nikakve iluzije da bi ta dva medija mogla da to objave bez saglasnosti vrha Srpske napredne stanke. Dakle, to je jedna kampanja da se diskredituje Đinđić kao prozapadni lider, da se pokaže da je prozapadna politika izdajnička i da treba jako mnogo voditi računa o tome šta hoće Rusija i šta hoće patrioti kao što je bio Milošević.

Omer Karabeg: Gospodin Korać je pomenuo Šešelja i njegovu izjavu o Đinđiću. On ga, inače, stalno naziva mafijašem i kriminalcem. On to govori u veoma gledanim televizijskim emisijama i dobija veliki prostor.

Dejan Vuk Stanković: Izjava je skandalozna, ali ne verujem da birače u Srbiji nešto posebno interesuje to što Šešelj priča. Uostalom, Šešelj je imao velike ambicije, najavljivao je 20 procenata podrške na nedavnim izborima, a završio je sa 8 posto, tako da to što on priča ima jako slab odjek. Ako govorimo o Srpskoj naprednoj stranci i njenoj propagandi, ona jeste u biti konfuzna jer mora da obuhvati i vrednosne preference njenog biračkog tela, a to je svakako proruski stav.

Sa druge strane, ta stranka mora da svom biračkom telu objasni i svoju proevropsku politiku, za koju gospodin Korać kaže da je formalna, a ja ne bih rekao da je samo formalna. Političari se uvek ocenjuju po onom što rade, a ne po onome što govore. Koliko je meni poznato, osnovne konture Vučićeve politike na ekonomskom planu su prihvatanje preporuka MMF-a i Svetske banke, što potvrđuje njegovu opredeljenost za zapadni model ekonomskog privređivanja.

U Srbiji je u ovom trenutku jako teško voditi proevropsku politiku. Mislim da evroentuzijazam posustaje i da je, pomalo paradoksalno, Vučić jedini političar koji ima širu demokratsku legitimaciju da Srbiju kako-tako vodi ka EU, jer on ima veliku popularnost u biračkom telu. Sve druge proevropske stranke, kao što ste videli na izborima, borile su se da prežive.

Diskreditovanje Đinđića i jačanje ruskog uticaja

Omer Karabeg: Kako danas obični ljudi gledaju na Đinđića? Da li misle da bi u Srbiji danas bilo bolje da on nije bio ubijen? Na njegovoj sahrani bilo je nekoliko stotina hiljada ljudi. Narod je tada vrlo emotivno reagovao. A kako je to danas?

Žarko Korać: Đinđić i dalje ima status žrtve što on objektivno i jeste. Mogao bih mnogo da pričam o tome zašto je Đinđić bio nepopularan i kako je protiv njega vođena stravična medijska hajka koju nisam video ni ranije, ni posle. Za razliku od sadašnje vlasti Đinđić nije imao nikakvu kontrolu nad medijima.

Većina medija je bila protiv njega, posebno tabloidi koji su bili najtiražniji. Mi danas znamo da je Zemunski klan u to vreme imao svoj nedeljnik, a da je finansirao i druge medije. Najveći broj novinara koji su vodili hajku protiv Đinđića i danas su aktivni i manje-više na istoj su strani. Upravo je urednik Informera, koji Vučiću maksimalno pomaže, bio jedan od hajkača protiv Đinđića. Nakon Đinđićevog ubistva došlo je do promene u odnosu javnog mnjenja prema Đinđiću. Ogroman broj ljudi je shvatio da je on u stvari bio žrtva političkog progona koji je u medijskom smislu organizovao Aleksadar Tijanić.

Kako se udaljavamo od Đinđića pomalo blede ti detalji iz njegovog života, a ostaje slika o njemu kao o čoveku koji je stradao zato što je Srbiju hteo da pokrene sa mrtve tačke. On je hteo da nešto dobro donese Srbiji. Ljudi na ulici me često pitaju, jer znaju da sam bio njegov bliski saradnik, da li bi u Srbiji bilo bolje da je Đinđić živ. Znači, veruju pomalo nerealistično da bi on sada mogao kao nekim čarobnim štapićem sve da promeni. Naravno da je Đinđić bio daleko od svemoćnog čoveka i da je Srbiju vrlo teško menjati - to je sasvim sigurno - ali postoji vera da bi sve bilo drugačije da je on živ. Delim tu veru, mada ne mislim da bismo već danas bili u Evropskoj uniji. Ali jedno je sigurno - Đinđićeva vlada je bila prva i jedina koja je bila izrazito prozapadna. Kada se govori o tome da raste ruski uticaj, onda se ne govori o tome koliko u tome učestvuju mediji koji su dirigovani od ove vlasti. Ti mediji apsolutno svaki dan imaju bar jedan tekst o snazi ruskog oružja.

Nemamo jedan jedini tekst koji je kritičan prema Rusiji - o tome kako živi ruski čovek, kako živi profesor univerziteta sa 200 dolara plate, zašto su mnogi stručnjaci otišli iz Rusije, kakva ekonomske teškoće ima Rusija. Ne postoji. Ja izazivam svakoga da mi pokaže jedan jedini ozbiljan tekst u medijima u Srbiji u kome se kritički govori o Rusiji.

Ovde se u poslednje dve godine o Rusiji piše samo u superlativima i vrlo sam osetljiv na tu promenu jer se time derogira Đinđićevo nasleđe. Sada je počelo derogiranje Đinđića, odjednom se izvlači taj mračni Legija, ruši se mit o Đinđiću kao prozapadnom političaru. U onoj meri u kojoj se bude osporavala prozapadna orijentacija Srbije rušiće se i slika o Đinđiću kao o sposobnom i energičnom političaru koji je Srbiju vodio na Zapad.

Dejan Vuk Stanković: Mislim da obični ljudi danas više cene Đinđića nego što su ga cenili dok je bio politički aktivan - i to jeste sva tragika njegove političke karijere. Tačno je da je nakon njegovog ubistva došlo do promene i da su mu građani izrazili podršku masovnim prisustvom na njegovoj sahrani, ali je isto tako je tačno i to da je Zoran Đinđić bio jedinstven i da nijedan političar danas u Srbiji ne može da bude čak ni Đinđićeva replika. Svako vreme ima svoje heroje. Zoran Đinđić je uneo dosta pozitivnog u našu politiku, pre svega u pristupu samoj politici. Njegov pristup se odlikovao pragmatizmom, odnosno sposobnošću da nađe najbolja rešenja u datom trenutku. Mislim da tako dinamičnu osobu, sa tako visokim stepenom racionalnosti u donošenju odluka dugo nećemo imati.

Omer Karabeg: Zašto nije nikada rasvetljena politička pozadina Đinđićevog ubistva? Ne zvuči mnogi ubedljivo da su Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, koji su za ubistvo Đinđića osuđeni svaki na po 40 godina, to učinili na svoju ruku.

Žarko Korać: Odgovor je, naravno, onaj koji ste verovatno već dosta puta čuli, a to je da ne postoji politička volja. Danas već pokojni poznati advokat Srđa Popović je u ime majke i sestre Zorana Đinđića napisao tužbu tražeći da se istraži politička pozadina Đinđićevog ubistva, ali Tužilaštvo po njoj nikada nije postupilo. Kada je u jednom trenutku postojala mogućnost da budu saslušani Vojislav Koštunica, koji je u vreme Đinđićevog ubistva bio predsednik Jugoslavije, i neki njegovi saradnici, pre svega njegov savetnik za bezbednost Rade Bulatović, danas ambasador u Kijevu, veliki broj javnih ličnosti potpisao je peticiju u kojoj se protive da Koštunica bude saslušan. Koštunica nikada nije bio saslušan i to je jedinstven slučaj u istoriji Srbije da jedna ličnost bude izuzeta iz pravnog sistema. Znači, nije postojala i ne postoji nikakva politička volja. Ne postoji zato što bi otvaranje političke pozadine Đinđićevog ubistva uzdrmalo mnoge ljude koji su i danas u javnom, ekonomskom i političkom životu i zato što bi se otvorile vrlo ozbiljne teme. Sve je zatvoreno i zaustavljeno. To pokazuje da se Srbija na neki način s time pomirila, da se, bar za sada, o tome više neće govoriti.

Dejan Vuk Stanković

Dejan Vuk Stanković

Dejan Vuk Stanković: Više je nego jasno da nije bilo političke volje da se istraži politička pozadina Đinđićevog ubistva. Ostaćemo sa zvaničnom verzijom po kojoj su za to ubistvo odgovorni Milorad Ulemek Legija i pripadnici Zemunskog klana. Kako je rekao bivši američki ambasador u Srbiji Montgomeri, desiće se nešto slično kao sa slučajem Kenedi. Biće gomila različitih interpretacija koje će se međusobno isključivati ili delimično podudarati, ali to će ostati crna mrlja na političkoj sceni Srbije.

Sramota je da se danas o Đinđiću priča kao o izdajniku

Omer Karabeg: Kakav je značaj Đinđićevog nasleđa za Srbiju?

Žarko Korać: Nijedan narod ne može da ide kroz istoriju, a da nema neke svoje pozitivne uzore i ličnosti na koje se ugleda. Srbija je imala takve lidere, ljude koji su je vodili napred i predstavljali ono najpozitivnije što je srpski narod imao u istoriji. Zoran Đinđić je dobio svoje mesto u plejadi takvih ličnosti i mislim da mu se to više ne može oduzeti.

On je bio - ja ću to tako reći, možda me mnogi neće razumeti - neka vrsta našeg prvog protestantskog lidera. Verovao je da Srbi mogu da rade više i bolje i da ova zemlja može biti bolja. Verovao je - suprotno od onoga za šta ga optužuju nacionalisti - u snagu svog naroda i u njegovu moć da se transformiše. To je, po meni, njegova najfascinantnija osobina. I to ga čini stvarnim liderom Srbije. On je izručio Miloševića jer je znao da je on glavni idejni tvorac i glavni izvođač kriminalne i krvave ratne politike i da za to mora odgovara. Zato je strašno što oni danas kažu da je Đinđić dobio pare za izručenje Miloševića, a istovremeno pričaju o tome kako hoće da imaju dobre odnose sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom, gde je Miloševićeva politika donosila samo krv i zločine. Većina građana vidi Zorana Djinđića kao čoveka koji je stradao zato što je hteo da pomogne ovom narodu da bolje živi i zato što je hteo da Srbija zauzme mesto u zajednici najuspešnijih naroda sveta, a to su danas zemlje Evrope.

Dejan Vuk Stanković: Izručenjem Miloševića Haškom tribunalu Đinđić je pokazao da je neophodno utvrditi odgovornost za ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Neko je to morao prvi da uradi i taj neko je bio Zoran Đinđić. Pokazao je da ne beži od problema, što je vrhunska odlika svakog izuzetnog političara. Da smo u pregovorima oko Kosova imali Đinđića - sumnjam da bi tako olako i jeftino odbili Ahtisarijev plan.

Da smo imali Đinđića - verovatno bismo se danas bolje kotirali i u regionu. Nažalost, Đinđiću se desilo ono što se neretko dešava velikim ljudima, a to je da smo počeli da ga cenimo tek onda kada smo ga izgubili. Bojim se da će dugo vremena proći dok ne nađemo nekog sličnog. Zato je sramota je da se danas, više od decenije nakon njegovog ubistva, o njemu priča kao o čoveku koji je bio izdajnik.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG