Iran koristi taktičko odlaganje kao strategiju u pregovorima o okončanju američkih i izraelskih napada koji su desetkovali vojne kapacitete Teherana, dok se nastavlja gomilanje američkih snaga na Bliskom istoku, rekao je penzionisani general američke vojske Džozef Votel (Joseph L. Votel), koji je bio na čelu Centralne komande SAD od 2016. do 2019.
Votel je u intervjuu za RSE 30. marta izložio rizike od eskalacije sukoba i upozorio da bi bez političkog rešenja koje bi sprečilo Iran da blokira Ormuski moreuz, moglo biti potrebno produženo međunarodno vojno prisustvo kako bi se ključna tranzitna ruta za naftu i gas bila otvorena.
RSE: SAD su u desetodnevnoj pauzi koju je naredio američki predsednik Donald Tramp (Trump) posle pretnji udarima na iransku energetsku infrastrukturu, što je omogućilo više vremena za razgovore. Istovremeno, Iran je dozvolio brodovima prolazak kroz Ormuski moreuz. Da li to vidite kao znak da Teheran želi sporazum ili deluje u svom interesu?
Džozef Votel: Znamo da Iran ima istoriju pokušaja da produžava, produžava, produžava pregovore i pokušava da odugovlači stvari. Dakle, svakako mislim da je to taktika koju je pokušao, tako da s jedne strane moramo to uzeti u obzir.
Drugo, što se tiče samih pregovora, ne znam koliko smo zapravo odmakli u ovome. Mislim da verovatno trenutno koristimo treće strane da nam pomognu u našim pregovorima. Znam da su se Pakistanci angažovali i pokušavali da pomognu u ovome. Dakle, potrebno je malo vremena da se dođe do neke vrste smislene diskusije.
Možda je u pitanju kombinacija dve stvari: Iranci pokušavaju da nas zavlače, ali i postoji priznanje administracije da je potrebno malo vremena da se ovi razgovori organizuju – smisleni razgovori – kako bismo mogli da idemo ka nekoj vrsti krajnjeg stanja sukoba.
RSE: Istovremeno, SAD povećavaju svoje vojno prisustvo u regionu. Da li to gomilanje sugeriše nešto izvan pregovaračke taktike?
Votel: Morate prepoznati, pre svega, da deo svrhe tog raspoređivanja slanje poruke Irancima.
Ovo se takođe odnosi na to da se osigura da možemo da pružimo maksimalan broj opcija našim vojnim liderima i našim civilnim liderima, tako da, ako predsednik nešto odluči, ima više snaga iz kojih njegovi vojni komandanti mogu da osmisle pravce delovanja i pristupe koje bi on mogao da odobri.
Čitajte:
Sljedeće žarište u iranskom ratu? Tjesnac Bab Al-Mandab uz obalu JemenaTe dve stvari – aspekt slanja poruka i omogućavanja fleksibilnosti – veoma, veoma su važne. I mislim da je to verovatno najvažnija stvar koju ove snage trenutno rade. Svakako mogu da urade i druge stvari, poput, na primer, odlaska na ostrvo Hark ili drugih akcija. Ali ta poruka i mogućnost da našim liderima pružimo mnogo opcija su dve glavne stvari koje trenutno radimo.
RSE: Administracija je rekla da želi da osigura da Ormuski moreuz ostane otvoren. S vojnog gledišta, šta bi to zapravo podrazumevalo? Da li bi to nužno palo na američke snage ili će Izrael igrati direktnu ulogu u takvoj operaciji? Kako bi mogle da izgledaju te kopnene operacije?
Votel: Ne znam da li Izraelci imaju snage spremne za to. Svakako SAD pokušavaju da to urade.
Jedna od stvari o kojoj se govorilo jeste odlazak i obezbeđivanje ostrva Hark. I mislim da bi svrha toga bila da se obezbedi naftna infrastruktura i da se osigura da je u rukama SAD. To bi mogao biti adut u pregovorima s iranskim režimom.
Kako bi to izgledalo jeste da se jedan od tih elemenata koji su raspoređeni – bilo da su to marinci ili vojne snage – pošalje na ostrvo, da obezbeđuju i štite, i da se osigura da mogu da ostanu tamo dok mi nastavljamo operacije.
To bi nam dalo kontrolu nad glavnom lokacijom za izvoz nafte na koju se Iranci oslanjaju. To bi ih moglo naterati da deluju. Naravno, to bi moglo izazvati odgovor Iranaca – koji će verovatno reagovati – tako da bismo morali biti spremni na to. Ali mislim da tako mogao da izgleda deo toga.
Vaš browser nepodržava HTML5
Zašto je ostrvo Hark ključno za iranski izvoz nafte?
RSE: Državni sekretar Marko Rubio (Marco) je sugerisao da se to može postići bez kopnenih trupa. Da li se slažete?
Votel: Kopnene trupe igraju važnu ulogu u ovome, šta god da odlučimo da uradimo. Biće ključne, ako ne za zauzimanje tog ostrva, onda kao snage za brzo reagovanje i spremne da odgovore na razvoj događaja kako se budu odvijali.
Već smo ranije radili pratnju kroz Ormuski moreuz bez trupa, još 1980-ih. Ali tada nismo imali ovakve pretnje. Iran nije imao takve kapacitete.
Tako da priroda pretnji kojim Iran danas raspolaže čini verovatnijim da će biti potrebne neke trupe.
Što se tiče toga kako to izgleda i kako će se završiti, mislim da postoje tri široka cilja. Prvo, režim koji je praktično "bez zuba", koji nema kapacitete koje je imao ranije i koji ne može da preti svojim susedima.
Čitajte:
SAD bi mogle preuzeti kontrolu nad tri iranska ostrva, tvrde stručnjaciDrugo, njegovi vojni kapaciteti moraju biti smanjeni do tačke u kojoj se ne mogu praktično koristiti van njegovih granica; to uključuje rakete, dronove, iransku mornaricu, mornaricu IRGC-a (Korpusa islamske revolucionarne garde) i mogućnost zatvaranja Ormuskog moreuza ili oslanjanja na posrednike.
I treće, moramo da osiguramo da nemaju načina da nastoje da dođu nuklearnog oružja. To uključuje ne samo uništavanje infrastrukture, već i stavljanje visoko obogaćenog uranijuma koji su napravili pod odgovornu kontrolu.
RSE: Tokom svog nedavnog putovanja u Evropu, Rubio je razgovarao sa saveznicima iz Grupe sedam (G7) o potrebi za potencijalnim dugoročnim međunarodnim patrolama u Ormuskom moreuzu. Čak i ako aktivne borbe prestanu, da li to signalizira da SAD i njihovi partneri treba da očekuju produženo vojno prisustvo u regionu?
Votel: Definitivno mislim da je to tačno. Ako otvorimo Ormuski moreuz, a ne postignemo neku vrstu političkog rešenja za rat, onda ćemo ovo raditi dugo vremena i moramo biti spremni na to.
Zato će koalicioni partneri i međunarodni partneri biti ključni: da ga održe dugoročno. Bez političkog rešenja, moraćemo ovo da radimo koliko god možemo.
RSE: Šta je s iranskim liderstvom? U Vašingtonu čujemo sve više diskusija o potencijalnim sagovornicima unutar trenutnog iranskog liderstva, uključujući predsednika parlamenta Mohameda Bakera Kalibafa. Da li to sugeriše da se SAD spremaju da se angažuju s elementima postojećeg režima, umesto da traže njegovu zamenu?
Votel: Ono što je verovatno, i što vlada SAD počinje da uviđa, jeste da će neki oblik režima ostati na vlasti.
Nadamo se da će postojati lider koji će pokazati nivo pragmatizma s kojim možemo da sarađujemo kako bismo ovu situaciju pomerili u pozitivnijem smeru i zaustavili borbe.
Ja brinem da liderstvo Korpusa islamske revolucionarne garde izgleda ima veoma veliki uticaj, što znači da postoje značajni pripadnici tvrde linije koji su i dalje povezani s vladom. To može otežati stvari.
Takođe je važno shvatiti da ne postoji očigledna opoziciona snaga spremna da preuzme vlast. Režim je režim i moraćemo da se nosimo s njim dok idemo napred.
RSE: Kako grupe koje podržava Iran, poput Huta, utiču na situaciju?
Votel: Huti bi mogli biti problem. Imaju mnogo kapaciteta i, iako je bio na snazi prekid vatre, čini se da su preduzimali mere koje bi im mogle omogućiti da izazovu stvarne probleme.
Oni su značajna briga. Šiitske milicije na mestima kao što je Irak takođe bi mogle biti problem, ali snage zemlje u kojima su mogu da se nose s njima uz pomoć SAD.
Huti više zabrinjavaju jer imaju mnogo veće kapacitete od mnogih drugih grupa šiitskih milicija.
Čitajte:
Ulazak Hutija u iranski rat pojačava strah od dodatne krizeRSE: Sve je više izveštaja da Moskva ne samo da pruža obaveštajne podatke Iranu – uključujući potencijalno informacije o metama – već i deli tehnologiju dronova i taktike na bojnom polju usavršene tokom rata u Ukrajini. Koliko je značajna takva podrška i kako ona oblikuje i kurs i složenost sukoba?
Votel: To je veliki problem i definitivno je nešto što bi SAD trebalo da reše s Rusima. Ako pružaju informacije o metama ili mogućnosti koje produžavaju ovaj sukob, to mora da prestane.
To neće nužno biti vojno urađeno; moraće biti urađeno diplomatski. Moramo da izvršimo pritisak na Ruse da prestanu jer bi to moglo da produži sukob i da nam još više otežava završavanje onoga što smo već započeli.