Partijski interesi koče razvoj Srbije

Gost je Miljenko Dereta, direktor nevladine organizacije Građanske inicijative.

RSE: Već je sedam godina otkako je ubijen Zoran Đinđić. Da je živ, šta mislite, gde bismo danas bili i kako bi se razvijali - u kom pravcu?

Dereta: Mislim da bismo bili bliži Evropi, nego što smo danas, sa sređenijim pitanjem prema Kosovu. Bili bismo zemlja koja ima nadu, zemlja koja ima perspektivu, zemlja u kojoj vlada jedan drugačiji duh, nego što vlada danas. Bili bismo još uvek zemlja sa mnogo problema, sa velikim siromaštvom, ali bismo bili zemlja koju vode ljudi koji imaju viziju, a ne kao ovi ljudi danas, koji uglavnom imaju jedan oprezan, kukavički i nedovoljno hrabar odnos o tome na koju stranu i na koji način treba obezbediti jednu modernu, razvijenu i srećniju Srbiju, nego što je ona danas.

RSE: Da li ipak izdvajate nekoga ko odskače u pozitivnom smislu?

Dereta: Naravno. Svako uopštavanje je na štetu onih koji odskaču. Ima ih u Vladi, ima ih na samom vrhu države. Imam utisak da vrlo često i sam predsednik hoće više, nego što mu okolnosti omogućavaju. Otvorio je neke inicijative, kao što je inicijativa o Srebrenici. Onda se suoči sa realnošću, koja je mnogo manje tolerantna, nego što je on mislio da jeste, koja je mnogo manje kooperativna, nego što je on mislio da jeste. Onda on mora, kao neko ko se bavi politikom, da traži neka rešenja za koja i sam zna da ne odgovaraju nameri sa kojom je on to pitanje otvorio. Tako bi mogli da nađemo još mnogo pitanja i oblasti gde se neki izdvajaju. Ne bih pravio tu vrstu razlike između onih koji vode državu jer ta ministarstva ne čine jednu koherentnu Vladu, koja ima program. Upravo zbog te ne koherentnosti i zbog tih partijskih interesa koji tu vladaju, imamo probleme u komunikaciji i neravnomeran razvoj u različitim oblastima, u kojima bi trebalo da se razvijamo paralelno.

RSE: Vi ste pokretač inicijative da se general Trifunović, i još nekoliko njegovih saradnika, rehabilituju. Ta rehabilitacija bi se tražila i u Hrvatskoj.

Dereta: Ali i u Sloveniji. To je inicijativa nekoliko organizacija, u kojoj sa punim angažmanom učestvujem i ja jer smatram da je to moja, i građanska i profesionalna, dužnost. Tu je i velika uloga lista "Danas" i advokata gospodina Trifunovića. Zajedno smo pokrenuli tu inicijativu jer smo se ponovo bili suočili sa jednim oklevanjem države da nešto, na šta je pristala - da je sud poništio presudu i vratio slučaj tužilaštvu - ponovo zaspe u nekom birokratskom ili političkom lavirintu. Smatrali smo da nema više vremena i razloga za bilo kakvo oklevanje. Mi smo se obratili Ministarstvu pravde sa našim predlogom i dogovorili susret. Ministarka je razgovarala sa nama. Bio je prisutan i državni javni tužilac. Videli smo da država, ovaj put, zaista želi pravedno da reši ovaj problem, na principu zakona, koji je velika bruka za Srbiju i koji, kada bude jednom rešen, može biti prelomna tačka u našem odnosu - i prema pravdi i prema pravosuđu i prema prošlosti.

RSE: Varaždin je jedan od najlepših gradova u bivšoj Jugoslaviji, sa kasno-baroknim zgradama. Koliko sam čula, Hrvatska je optužila generala Trifunovića i za razaranje Varaždina. Nigde nisam videla nikakve tragove razaranja. Imate li neku informaciju?

Dereta: Upravo o tome se i radi. To je bio dogovor dve zaraćene strane da se jedan čovek žrtvuje da bi se podstakli apetiti i jedne i druge strane. To je jedna od tačaka na kojoj intenzivno sarađivali Miloševićev i Tuđmanov režim. Ni jednoj ni drugoj strani nije odgovaralo da se neko dogovori i da spase grad. Sa srpske strane neko je mogao da spašava vojnike, ne rušeći ništa i ne ubijajući nikoga. Ovaj slučaj će promeniti našu sliku o tome šta se događalo. U to vreme je pregovarač sa hrvatske strane bio gospodin Čačić, koji je na Sudu u Hrvatskoj svedočio u korist generala. Na tome baziramo naše uverenje da će i Hrvatska na neki način preispitati tu presudu, koja je doneta u okolnostima u kojima je doneta, da će sada, u ovom novom svetlu, u novim odnosima i u novom vremenu, doneti pravednu odluku.

RSE: Da li ste se nekada lično sreli sa generalom?

Dereta: Jesam, u nekoliko navrata.

RSE: Da li je on izgubio veru da će biti rehabilitovan, ili i dalje veruje da mora da bude pravde?

Dereta: On je nevin, a živi kao krivac. On je miran u svojoj nevinosti jer zna i veruje u pravdu, bez obzira na sve strašno što mu se dogodilo. Ne razumem do kraja taj njegov mir, ali on je takav čovek. On je izgubio i porodicu i sve što je imao, živi u neljudskim uslovima. To ne vredi ni opisivati, to je bruka i sramota. On ne pristaje na amnestiju, on ne želi da se njemu oprosti krivica. On želi da se ustanovi da je on nevin - kao što i jeste. Zato mislimo da je ovo najbolji put - da sud donese odluku, poništi presudu i prekine taj slučaj, da tužilaštvo kaže da nema razloga za bilo kakvu tužbu i da na osnovu te presude on može da traži od drugih institucija države potpunu rehabilitaciju - moralnu i materijalnu. Ukoliko se njemu ne nadoknadi ta materijalna šteta koja mu je naneta, to će ostati mrlja na celom sistemu.

RSE: Pedeset i dve organizacije civilnog društva zatražile su od Svetozara Ćipića, ministra za ljudska i manjinska prava, da podnese ostavku. U pitanju je odnos prema nevladinim organizacijama, ali i prema državnom sekretaru Marku Karadžiću.

Dereta: Mi smo jedna od organizacija koja je podržala kandidata za poverenika i koja se tu suprotstavila gospodinu Ćipiću, ali mi nismo hteli da se mešamo u državne birokratske odnose unutar samog Ministarstva. Ako već postoje razlozi da se od gospodina Ćipića traži ostavka, onda su oni mnogo dublji, pošto se odnose na njegov ceo pristup ljudskim pravima, a ne samo na ovo pitanje odnosa prema nevladinim organizacijama i prema gospodinu Karadžiću.
Mislim da je celokupan rad Ministarstva za ljudska i manjinska prava nešto što bi trebalo da se preispita, da bude mnogo efikasnije, da bude mnogo raznovrsnije, da se ne zadovoljava samo pitanjem manjinskih izbora. Veliki uspeh je postignut time što će biti direktni izbori za Savete manjina, ali mislim da postoje mnogo ozbiljniji razlozi da se traži ostavka ili promena ministra za ljudska i manjinska prava, nego što je odnos prema nevladinom sektoru. Mi smo potpisali neke ugovore i memorandume o saradnji. U nekim oblastima ta saradnja postoji, u nekima ne, ali ne možemo mi biti kriterijumi za uspeh i neuspeh gospodina Ćipića. Mislim da su razlozi za njegovu smenu mnogo dublji.

RSE: Dugo ste bili potpredsednik Građanskog saveza. Kako Vam izgleda politička scena Srbije danas?

Dereta: Bio sam predsedik Izvršnog odbora Građanskog saveza. Politička scena danas mi izgleda zanimljiva. Očigledno da postoje divergentni interesi. U Srbiji, sa novim Zakonom o strankama, su se na izvestan način sužila politička prava svih nas, u nameri da se raščisti politička situacija na političkoj sceni time što će se stranke ukrupnjavati. To je jedna nedemokratska metodologija. S druge strane vlada jedna vrlo dramatična rehabilitacija ili amnestija nekih ljudi kojima je bilo dovoljno, pri tome mislim na Naprednjake, da kažu jednu reč - Evropa - i da im se cela prošlost izbriše. Neki glasovi, u značajnoj činjenici da se Radikalna stranka po tom pitanju raspala, vide neku veliku garanciju stabilnosti naše političke situacije. Mislim da su vrlo pogrešne procene koje sada već govore o prihvatljivoj činjenici da bi oni mogli da preuzmu vlast jer će oni nastaviti evropske integracije. U to ne verujem. Mislim da nemamo niti jedan dokaz za tako nešto, a pre svega nemamo program. Najviše me zabrinjava da se politika vodi na osnovu utisaka, na osnovu nekih izgovorenih reči, a ne na osnovu pisanih programa, gde bismo mogli da vidimo šta se po tim programima sprovodi, a šta ne.

RSE: Mislite na program za bližu i za dalju budućnost?

Dereta: Program partije, program onih koji žele na vlast. Da znam, kao birač, koje su vrednosti koje ta partija zastupa, koju perspektivu ona nudi, šta je njen ideološki program, a šta praktični, šta misli da uradi, kada i na koji način. Opozicija sve kritikuje, ali ne izlazi sa alternativnim rešenjima. Ne nudi drugačija rešenja od onoga što radi vlast. To je ogroman problem. Sve drugo je čista politička borba između njih samih i to je nešto što je bilo i što je ostalo isto. Bojim se da je njima svima mnogo važniji jedan zatvoreni krug, u kome se oni međusobno razračunavaju, nego interes šire zajednice.

RSE: Gledate li nekada, kada imate vremena, prenose iz Skupštine Srbije? Da li Vas nervira ta scena gde sedi njih 12, od njih 250, ili mislite da postoje razlozi zašto je to tako?

Dereta: Mene najviše nervira šta ti ljudi govore. Suština je šta se tu izgovara, da li se tu zaista analiziraju zakoni, da li se tu zaista vodi neki dijalog o različitim konceptima, ili su to međupartijska prepucavanja u kojima se najčešće govori o prošlosti i u kojima se najčešće govori o odgovornosti jednih, a potpuno se zanemaruje sopstvena odgovornost. To smo nedavno videli u razgovoru između gospodina Ilića i gospodina Dulića. To je bio jedan neprimeren razgovor dvojice ministara, u kojem je jedan zaboravio šta je radio, a drugi se branio na način da nije govorio o onome zbog čega se napada, nego je govorio šta su drugi govorili kada su bili na vlasti.

RSE: Koliko bi osobe, koje sede za predsedničkim stolom, mogle da utiču na tu parlamentarnu debatu, da se rade prave stvari, pravi poslovi - a to je zakonodavna delatnost?

Dereta: Za razliku od mnogih, vidim određeni pozitivni pomak uvođenjem neke vrste discipline. Ako ništa drugo, oni koji govore, reaguju na vremensko ograničenje i izvine se što su prekoračili vreme. Nekada, kada neko uzme reč, niste ga mogli skinuti, ni fizički, sa govornice, a kamo li ga pozvati na neki Poslovnik. Taj pomak možda može u nekom trenutku doneti boljitak i drugačiji rad u parlamentu. Lično verujem, da dok ne promenimo izborni sistem, dok oni koji sede u Parlamentu ne budu zaista predstavnici onih koji su za njih glasali, da ćemo ovu situaciju imati u blažoj ili oštrijoj formi.

RSE: Imam utisak da nevladine organizacije više nisu toliko na tapetu nekih opozicionih partija ili pojedinaca, koliko su bile u ranijem periodu?

Dereta: Nismo toliko na tapetu jer smo postali deo jednog proevropskog rečnika u kome su u upotrebi civilno društvo i nevladine organizacije, kao budući partneri. Problem je ostao jer u praksi nismo prepoznati kao neophodni partneri u evropskim integracijama i u razvoju države. Na rečima smo manje prisutni, ali smo jednako ne prisutni u procesu donošenja odluka, predlaganja odluka i sprovođenja nekih politika.

RSE: Umrla je Herta Has, druga supruga Josipa Broza Tita, s kojim ima sina Mišu Broza, koji oduvek živi u Hrvatskoj. Ona je živela u Beogradu i radila je u saveznim organima. Sreli ste se sa njom. Kakav je vaš utisak o njoj?

Dereta: Ona je bila jedna veoma diskretna žena. Vrlo jasna u svojim stavovima, neverovatno vredna, neverovatno disciplinovana. Ima dve kćerke, koje su bile odlični đaci, ali ja nisam. Ona nikada nije propuštala priliku da mi ukaže na to koliko je važno učiti, ali je bila tolerantna. Jako mi je drago da sam imao priliku da sa njom, u jednom periodu svoga života, vrlo intenzivno komuniciram.

RSE: Da li ste nešto naučili od nje - recimo da budete strogi prema svojoj deci?

Dereta: Nisam. Nije ni ona bila stroga, ona je samo bila brižna.