Dostupni linkovi

Godišnjica ubistva Đinđića: Najtiši 12. mart


Zoran Đinđić, foto: Vesna Anđić
Srbija se i danas, na godišnjicu atentata na premijera Zorana Đinđića, pita - šta je to sve ubijeno pre sedam godina? Baš takav je naslov jedne tribine u Beogradu, organizovane povodom sedme godišnjice ubistva harizmatičnog premijera koji se smatrao velikom šansom Srbije na početku novog milenijuma.

Da li je Srbija na istom kursu, samo značajno usporena? Da li je u pravu jedan mladi Beograđanin koji kaže da nikada nije bio u Srbiji tiši 12. mart i ako je tako, šta to znači?

Ovo je jedna od poruka Zorana Đinđića, sasvim neuobičajena za jednog balkanskog političara, koja je baš zato ostala upamćena:



Ovakva poruka upućena sa premijerskog mesta, morala je da trgne i najtromijeg čoveka u moralno i materijalno razrušenoj Srbiji na početku novog veka. Nije on samo drugačije govorio, već je i drugačije radio, drugačije mislio, drugačije hteo. Kao da je stresao sa sebe sve palanačko koje je Srbiju zaglibilo u nacionalizam - ideologiju prošlosti i zarđalih mitova. Zamislite da danas, usred novo - stare borbe za Kosovo, neko poruči:



Da je živ...


Ključno pitanje za Srbiju sedam godina nakon Đinđićeve smrti jeste idu li njegovi naslednici istim putem. Možda se na to pitanje mogu naći različiti odgovori, manje ili više skeptični, ali ono najmanje što ćete čuti je da je Srbija zaustavljena ili značajno usporena u svom reformskom kursu.

Istoričarka Dubravka Stojanović na tribini na Pravnom fakultetu u Beogradu na kojoj se promišljalo “šta je ubijeno u Srbiji 12. marta” je rekla:

“Uverena sam da je Đinđić ubijen da se Srbija ne bi promenila. I da bi lokalni vračevi mogli da nas drže u istoj hipnozi, da bi i dalje mogli da nam govore da prvo treba da se reši Kosovo, a onda ćemo lako sve drugo... Da nas drže u toj hipnozi da ne bismo videli da je Kosovo odavno rešeno, pa da, samim tim, to sve drugo nikada i neće doći na red.“

Jeljko Kacin izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju našao se u Beogradu na dan Đinđićevog ubistva i, potpuno neprimećen, došao ispred Vlade da se pokloni čoveku koji je mnogo zadužio Srbiju.

“Kad bi on danas bio živ, ja sam duboko ubeđen da bi Srbija bila ne samo zemlja kanidat za EU, već da bi imala i datum i da bi pregovarala o članstvu, baš kao što danas pregovara Hrvatska.”

Nije sve srušeno

Đinđićev bliski saradnik, jedan od onih koji su napustili Demokratsku stranku Čedomir Jovanović polažući venac ispred Vlade Srbije, izjavio je:

“Ja sam siguran da ćemo se mi iz godine u godinu na ovaj datum sretati u boljoj Srbiji, onoj Srbiji o kojoj je on tako puno govorio i za koju je tako puno dao.”

Student Pravnog fakulteta u anketi za RSE je ovako definisao svoja osećanja sedam godina od smrti premijera Đinđića:

“Sve ideje o kojima je on govorio su nestale iz ovog društva. Ovo je najtiši 12. mart koji dolazi posle 2003. godine, ne samo zbog protoka
Boris Tadić polaže cveće na grob Zorana Đinđića, 12. mart 2010.
vremena, tih sedam godina, već zato što je iz Srbije nestao život, praktično. Tako da ja mislim da je ubijena slika modenog društva i jasan cilj ka kome društvo treba da ide.”

Mislim da je on fizički sklonjen, ali da su njegovi neprijatelji zakasnili. Kasno su ga ubili, ipak misli istoričarka Dubravka Stojanović, inače, poznata po svom skepticizmu.

“12. marta 2003. godine više nije mogla da bude ubijena ta svest da može da bude drukčije i samim tim nada da ponovo može da bude bolje.”

Kako Beograđani razmišljaju, gde je Srbija danas, kakav je njihov odnos prema Đinđićevom nasleđu?





Obeležena sedma godišnjica smrti


Foto: Vesna Anđić
Zoran Glavonjić

Članovi porodice i državni zvaničnici položili su u Beogradu cveće i vence na grob ubijenog premijera Srbije Zoran Đinđića. U Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, pored supruge Ružice, poštu su Zoranu Đinđiću odali i predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, ministri iz Demokratske stranke, G17 plus i Srpskog pokreta obnove, ministri iz Đinđićeve vlade, gradonačelnik Dragan Đilas i gradski funkcioneri.

Mirko Cvetković, predsednik Vlade Srbije, u pratnji većine ministara položio je u podne venac na spomen ploču ispred zgrade Vlade Srbije, na mestu gde je ubijen srpski premijer i lider Demokratske stranke. Cvetković je, na promociji digitalne kolekcije Đinđićevih knjiga, upriličenoj na sedmu godišnjicu njegove smrti, rekao da je Zoran Đinđić bio srpski reformator koji je viziju moderne Srbije temeljio na njenoj evropskoj orijentaciji:

"Zoran Đinđić se nije zadržao samo na viziji, već je trasirao put Srbije ka Evropi, tamo gde joj je i mesto. Za razliku od drugih, on je prepoznao istorijsku šansu Srbije i vekovni ideal da naša zemlja postane politički stabilna država sa efikasnim institucijama i brzim razvojem privrede."


Nekoliko hiljada građana učestvovalo je u šetnji Beogradom, nazvanoj "Šetnja za Zorana", koju je organizovala Liberalno demokratska partija.

Građani, koje su predvodili lider LDP-a Čedomir Jovanović i poslanik Evropskog parlamenta Jelko Kacin, položili su cveće u dvorištu Vlade Srbije i na grob Zorana Đinđića.
Biografija

Zoran Đinđić rođen je 1952. godine u Bosanskom Šamcu. Gimnaziju i filozofski fakultet završio je u Beogradu, dok je doktorirao na Univerzitetu u Konstancu 1979. godine

Prema sopstvenom priznanju, filozofiju je studirao dvadeset sati dnevno, ali je istovremeno pohađao i studije istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.

Već tokom fakulteta pokazivao je reformski duh. Na prvom času na Filozofskom fakultetu sukobio se s komunistima jer je tvrdio da veliki Marks uopšte nije filozof. Drugi veliki i značajniji sukob imao je s policijom zbog organizovanja "ilegalnih aktivnosti u studentskoj organizaciji protiv komunista", zbog čega je sam putovao po celoj Jugoslaviji.

Zbog tih aktivnosti bio je i osuđen, a za njega se tada zauzeo čak i Vili Brant, nemački kancelar pa se, umesto u zatvoru, našao u Nemačkoj.

Bio je viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Kao član, a ubrzo i lider Demokratske stranke, bio je poslanik u sva tri višestranačka saziva Skupštine Srbije i Veću republika Skupštine SRJ. Na mesto premijera došao je posle petooktobarskih demonstracija i odlaska Slobodana Milošavića s vlasti.

Ubistvo

Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine na uzlazu u zgradu Vlade Srbije, a njegov telohranitelj Milan Veruović je tom prilikom ranjen. Đinđićevom ubistvu prethodila su bar tri neuspela pokušaja atentata i to u vrlo kratkom vremenskom razmaku pred ubistvo.

Kada je ubijen premijer Srbije, uvedeno je vanredno stanje i istog dana raspisana poternica za pripadnicima Jedinice za specijalne operacije (JSO), kao i za pripadnicima "zemunskog klana".

Za ubistvo su optuženi, a potom i pravosnažno osuđeni Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović na po 40 godina, pošto je Vrhovni sud odbio kao neosnovane žalbe njihove odbrane.

Sud je utvrdio da je Ulemek bio organizator ubistva, a da je Jovanović ispalio hice koji su usmrtili Đinđića i ranili Veruovića. Za ubistvo premijera ranije su pravnosnažno osuđeni članovi zemunskog kriminalnog klana.

Vođe tog klana Dušan Spasojević i Mile Luković stradali su dve nedelje posle ubistva u operaciji MUP-a “Sablja”, jer su prilikom hapšenja u selu Meljak kod Beograda pokušali da pruže otpor.

Svi optuženi za ubistvo osuđeni su u drugostepenom postupku pred Vrhovnim sudom na ukupno 348 godina zatvora, dok im je prvostepenom presudom Specijalnog suda 23. maja 2007. godine izrečeno ukupno 378 godina zatvora.


  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG