Imam li prava odlučivati o sudbini nekog mladog čoveka? (5. deo)

Sarajlije prilikom jednog od napada srpskih snaga, 1992.

* Kako sam se zavaravao da će sve prestati nakon razgovora s Kadijevićem

* Zašto mi je izostavljeno ime iz članova Štaba TO BiH?


Imam li prava odlučivati o sudbini nekog mladog čoveka?

10. april 1992.


Jutros, poosle čitanja »Službenog lista«, osećam izvesnu nelagodnost. Navedena je Uredba o ukidanju Štaba TO SRBiH i obrazovanja Štaba TORBiH. Ovom uredbom određen je privremeni znak za pripadnike TO – to je stari bosanski grb štitastog oblika, plave boje, presečen belom dijagonalom sa po tri zlatno-žuta ljiljana u svakom polju. Za komandanta TO RBiH je imenovan pukovnik Hasan Efendić, a za zamenika komandanta TO RBiH pukovnik Stjepan Šiber.

Čitam Uredbu i osećam se nelagodno. Nigde mog imena! Da li je raniji razgovor sa Šiberom bio samo provera mog opredeljenja ili pokušaj zadovoljenja nekakve nacionalne forme? Utučen sam. Dvoumio sam se da li da odem do Šibera i razrešim svoje dileme. U prvi mah sam odustao, ali ne sasvim! Predvečer sam smogao snage i otišao po objašnjenje. Na moje veliko iznenađenje Šiber je dosta hladno odgovorio:

„Pa, ne znam! Ti nisi ništa rekao da li prihvataš ili ne prihvataš da budeš zamjenik.“

„Tačno je da nisam ništa rekao. Ali je tačno i da sam sa vama ova dva dana. Mislio sam da se to podrazumeva. Sa vama sam stalno, nisam ni išao kući.“

Šiber obećava da će se to ispraviti narednog dana.

Ponoć je davno minula, a u hodnicima Predsedništva velika gužva.

Stalno pristižu nepoznati ljudi i ostvaruju kontakt sa pukovnikom Efendićem. Iz pravca Starog grada se čuju detonacije, a dole, na ulici, glasovi vojnika na obezbeđenju oko zgrade.

Neće ovo dugo trajati, uveravam nemušto samog sebe. Treba samo razgovarati sa generalom Veljkom Kadijevićem. Može se ovo, ipak, smiriti. Sa tim neočekivano optimističkim mislima, utonuo sam u dubok san. Iza mene je ostao naporan aprilski dan.

11. april 1992.

Jutros mi u kancelariju banu pukovnik Vehbija Karić. Priča o svekolikim problemima sa kojima se suočavao u nameri da napusti komandu 2. VO, gde je vršio funkciju vojnog portparola. Ozaren zaključuje:

„Prošlo je najgore. Evo me sada sa mojima. Od danas počinje novi život!“

Još kaže da je određen da organizuje Pres-centar Štaba TO RBiH i predočava mi vlastitu vizuru njegovog funkcionisanja. Radujem se da je došao u naš štab. Nismo se poznavali ranije. Istina, gledao sam njegove istupe na TV u ime 2. VO i nisam se slagao sa njegovim objašnjenjima nekih diskutabilnih postupaka JNA. Sada to više i nije važno. Mnogo je važnije da je još jedan iskusan oficir napustio redove otuđene JNA.

Pristižu prvi izveštaji iz okružnih i opštinskih štabova TO. Ohrabrujući, nema šta. Od ukupno devet okružnih štabova, šest ih je iskazalo lojalnost Štabu TO RBIH, a tri su se negativno oglasila (Banja Luka, Doboj i Mostar- nap, autora). I od 109 opštinskih štabova TO u BiH, 76 je pozitivno odgovorilo na naš zahtev. Sada smo dobili objektivnu potvrdu da je većina građana za odbranu teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine.

Ovaj dan je za mene veoma značajan, jer sam imao prvi susret sa pripadnicima Patriotske lige. O njima i njihovoj Ligi nikad ranije nisam ništa čuo. Bilo ih je desetak. Međusobno se oslovljavaju imenima Halil, Meho, Zijo, Zagi, Zenga…. A ja ne znam da li su im to prava ili konspirativna imena. Jedan nosi radio-stanicu, svaki drugi motorolu, neki je pretovaren sa kartama. Raspoređuju se u dve-tri kancelarije Operativnog centra.

Pred ulaz u Centar postavljaju svoje obezbeđenje. Čujem kako Halil naređuje Zagiju:

„Preuzmi obezbjeđenje zgrade sa našim ljudima!“

Na nas, članove ŠTORBiH uopšte ne obraćaju pažnju, niti traže naše mišljenje. Napraviše začas spiskove i akreditacije za ulazak u Operativni centar.

„Ko nije na spisku ne može ulaziti u Centar!“ - čuo sam kad Zagi naređuje obezbeđenju. Do sada je tamo svako slobodno ulazio bez kontrole.

Imam poziv iz kasarne »Maršal Tito«. Na telefonskoj vezi je, kakvog li iznenađenja, Enver Maslak, jedan od meni dragih mladih oficira JNA Primeran starešina, još bolji sportista, odbojkaš. Hoće moj savet. Pita: „Da li da napustim kasarnu ili da ostanem?“

Pomislih, zašto baš mene pita? Možda je to neka provokacija? Stoga rekoh:
„Envere, ostanite u kasarni, pratite događaje i o njima nas izveštavajte preko vaše supruge. Javiću vam kada treba da napustite kasarnu.“

Čim sam to izgovorio, pokolebao sam se. Imam li pravo na takav način odlučivati o sudbini mladog čoveka?

Nervira način na koji TV Sarajevo informiše javnost o stanju u Bosni i Hercegovini. Već dve noći daju skupne vesti sa TV Beogradom i Novim Sadom, što stvara konfuziju kod gledalaca. Ispada kao da se puca negde u Africi i Aziji, a ne na našem kućnom pragu i u našoj kući.

Dežurni sam u Štabu do ponoći. Iz MUP-a nam javljaju da je pucano sa brda Mojmilo na policijsko vozilo koje je išlo kroz Aerodromsko naselje ka Dobrinji. Iz istog naselja telefonira anonimni građanin i javlja da je primetio veću grupu naoružanih ljudi u maskirnim odelima u predelu aerodromske zgrade.

12. april 1992.

Pre nekoliko trenutaka, u 20,15, završen je sastanak sa komadantom Hasanom Efendićem. Razmatrali smo naređenja predsednika Predsedništva da Sarajevo treba braniti po svaku cenu. Predsedništvo je uputilo javnu i nedvosmislenu poruku: Sarajevo ne sme pasti u ruke neprijatelja!

Sa organizovanjem rada u Štabu TO, paralelno se odvija i rad Ministarstva odbrane RBiH. Jerko Doko je ministar, a Munib Bisić zamenik. U međuvremenu sam doznao da je Munib jedan od organizatora Patriotske lige. Njega se sećam kao dobrog studenta na Odseku opštenarodne odbrane na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, kada sam, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bio načelnik Katedre taktike u Centru vojnih škola KOV u Sarajevu.

Negde između 11.00 i 13.00 sati u Ministarstvu odbrane prisustvujem sastanku na kome je izvršena analiza vojno-političke situacije. Utvrdili smo da su jedinice JNA, paravojni sastav SDS i policije »srpskog MUP-a« zaposeli položaje poviše grada, na Vidikovcu, Vracama, Mojmilu, Lapišnici, Borijama, Grdonju, Baricama i Poljinama. Odatle su nesmetano i neselektivno gađali minobacačima civilne objekte u Starom gradu tokom celog proteklog dana.

Na tom sastanku, prvom takve vrste, razmatrana su pitanja nadležnosti, organizovanja i sadržaja rada ŠTO RBiH i Ministarstva odbrane.
Doko je veoma rezolutno govorio o nadležnostima Ministarstva i Štaba, insistirajući na činjenici da je Ministarstvo odbrane, kao sastavni do civilne vlasti, nadređeno Štabu i odgovorno za vođenje politike odbrane, a da je funkcija Štaba TO da rukovodi operativnim delom. Štab isključivo odgovara za planiranje i izvođenje borbe. Kadrovska politika je u rukama Ministarstva odbrane, naglasio je ministar, insistirajući da se Štab treba što hitnije popuniti, jer su u njemu sada svega tri lica postavljena na dužnost odlukom Predsjedništva.

Dokin stav o potrebi popune Štaba po multinacionalnom principu bio je meni dobrodošla potvrda ispravnosti moje lične odluke da prihvatim Šiberov poziv i uključim se u rad Štaba.

Ministar je insistirao i na hitnom formiranju civilne policije TO, kao bitnog elementa rukovodjenja i komandovanja u ŠTO. Razlog za to je više nego vidljiv – po gradu vršljaju mnogobrojne provalničke skupine, koje obijaju i pljačkaju prodavnice i stanove i dodatno remete krhki javni red i mir. Po njegovom ozlojedjenom izlaganju bilo je očigledno da se milicija ne uspeva suprotstaviti ovim kriminalcima.

Ministar Doko predlaže i hitno formiranje kasarni za pripadnike TO. U pravu je, samo imamo »mali problem« - u potencijalnim kasarnama za jedinice TO još uvek se nalazi JNA i ne pokazuje nameru da se iseli iz njih.

Doko insistira na redu, radu i disciplini, i upozorava da se efikasno spreči oticanje podataka poverljivog sadržaja. Na moj predlog, danas je ustrojen ratni dnevnik Štaba TO RBiH, u koji smo odmah uneli prve podatke:
• U Modriči su radnici srpske nacionalnosti napustili stanicu javne bezbjednosti, uzevši motorna vozila i neka materijalna tehnička sredstva;
• Dana 10. i 11. aprila o.g. na Čitluk je izbačeno oko 100 mina iz minobacača 82 mm i 120 mm;
• Na više položaja oko Tuzle, JNA je izmjestila svoje snage i postavila obezbjeđenja na komunikacije oko grada;
• U noći 11. na 12. april 1992. godine prekinuto je emitovanje programa TV Sarajevo preko predajnika na Majevici, a otpočelo je emitovanje programa Televizije Beograd;
• Između 11.40 i 11.45 sati oštećen je most na rijeci Neretvi kod lokaliteta Aleksin Han (Jablanica), tako što je na sredini mosta nasilno zaustavljena cisterna sa gorivom, vozilo minirano i aktivirano teledirigovano. Prvi izvještaji govore da je to uradila grupa na čelu sa predsjednikom HDZ-a u Jablanici;
• Izbjeglice iz Tasovčića (Čapljina) preko Počitelja pokušavaju da se čamcima prebace na desnu obalu rijeke Neretve;
• Preko Ščepan-polja i Stoca kreće se kolona od 6 tenkova JNA. Na putnom pravcu Stolac – Dabrica zaprečen put prema Čobanovom polju i Mostaru;
• Rezervisti JNA iz Crne Gore i istočne Hercegovine pljačkaju Radoč, predgrađe Mostara. Sa plantaže Agrokombinata »Hepok« u tzv. carskim vinogradima oteli 7 traktora i odvezli ih put Nevesinja. Zaposjeli Hidroelektranu Mostar;
• Na Višiće (općina Čapljina) ispaljeno je 40 minobacačkih granata.

Po prijemu ovih izveštaja, komandant je naredio nadležnim štabovima mere i postupke za otklanjanje posledica. Priželjkujem da me komandant uključi u donošenje odluka za upotrebu jedinica TO, što on, ne znam iz kojih razloga, dosad nije učinio.

U dnevničke zabeleške za 12. april navodim apel Udruženja Fočaka od pre dva - tri dana jugo-armiji, emitovan putem sarajevskih medija. Evo jednog citata:

»Armijska vrhuška, na čelu sa generalom Adžićem, ostala je nijema na brojne apele da spriječi agresiju na Bosnu i Hercegovinu, razaranje brojnih gradova, terorizam i pokolj nedužnog stanovništva. Zato, polazeći od činjenice da se u BiH trenutno ne radi o multinacionalnim sukobima, kako ocjenjuju generali, već o otvorenoj agresiji i najgoroj vrsti terorizma, apelujemo na viši, srednji i niži kadar u Armiji da, umjesto tzv. pozicije koju zagovaraju marionete iz Generalštaba, stanu na stranu naroda i da od svojih pretpostavljenih zahtijevaju energične vojne aktivnosti protiv raznih naoružanih dobrovoljaca i rezervista iz Srbije i Crne Gore potpomognutih terorističkih grupa«.

Dobro smišljen apel, rezonujem. Međutim, skeptičan sam da će neko, a posebno oni kojima je upućen, na njega reagovati.

U toku noći, prilično tajanstveno, iz Štaba su izašli članovi Patriotske lige: Kemo, Sule, Rašid, Zagi, Rasim i ostali. Vratili su se pred zoru, vidno umorni, šutljivi i neraspoloženi. Čuo sam kad je Kemo rekao:

»Ne može se sa dva kilograma ekspoloziva zarušiti put i srušiti most!«

Iako ljubopitljiv, nisam ih pitao o čemu se radi. Nije to bilo umesno u njihovoj deprimirajućoj situaciji.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.