Važna karika u pomoći svjedocima, žrtvama koje su se vratile u prijeratna mjesta boravka su i psiholozi. Bez njih, kako kaže Jasna Bajraktarević, psihologinja, ne bi smio da se vodi nijedan postupak. Prema njenim riječima, žrtve imaju pomiješane emocije - krivicu, bijes, mržnju. Kako im pomoći?
„Upravo je veliki broj ljudi koji se vraćaju na mesta nezadovoljni, istraumatizirani više onim što su doživeli i osetili, što je najbitnije, nakon tog povratka nego ono što im je ostalo u epizodičkom pamćenju. To je nešto o čemu mi moramo da povedemo računa. Bez obzira što je prošlo relativno puno godina tragovi, engrami u mozgu nisu zaceljeni jer nisu na pravi način tretirani odmah nakon delovanja traume. Zbog toga sve ovo tako dugo traje, zbog toga ti ljudi i ličnosti nisu našli svoje zadovoljstvo, nisu zaokružili taj deo jer tu gromadu emotivnih, negativnih sećanja zapravo niko nije sastavio i niko im nije pomogao da iskorače iz prošlosti, prihvate sadašnjost i krenu u budućnost", kaže Bajraktarevićeva.
Naglašava kako je to jedan kompleksan pristup, naravno timskog rada koji pre svega da se odnosi na djecu koja su nastala iz različitih, veoma teških situacija, drugo koja su prisustovala tome.
"I ono što je jako bitno - to je sada već generacija adolescenata koja će u različitim manifestnim oblicima ponašanja zapravo pokazivati i reflektovati emocije njihovih roditelja i onoga što je negde ostalo u dugotrajnoj memoriji. Zato to sa psihološkog i fiziološkog aspekta mora da bude jasno u ovakvim postupcima da ovde ne igra ulogu više samo zadovoljenje pravnog subjekta, legislative i zakonskih normativa, ovde moramo da povedemo računa upravo o tom terapijskom delu - šta mi radimo sa čovekom koga smo doveli u situaciju da nam pomogne prilikom istrage, a nakon toga je on negde završio svoju mogućnost aktivnog učestvovanja u životu baš zato što emotivno nije bio u situaciji da se suoči sa sopstvenim sećanjima i sa načinom kako ih reprogramira i kako ih rekonstruira u svojoj svesti", zaključuje Bajraktarevićeva.
„Upravo je veliki broj ljudi koji se vraćaju na mesta nezadovoljni, istraumatizirani više onim što su doživeli i osetili, što je najbitnije, nakon tog povratka nego ono što im je ostalo u epizodičkom pamćenju. To je nešto o čemu mi moramo da povedemo računa. Bez obzira što je prošlo relativno puno godina tragovi, engrami u mozgu nisu zaceljeni jer nisu na pravi način tretirani odmah nakon delovanja traume. Zbog toga sve ovo tako dugo traje, zbog toga ti ljudi i ličnosti nisu našli svoje zadovoljstvo, nisu zaokružili taj deo jer tu gromadu emotivnih, negativnih sećanja zapravo niko nije sastavio i niko im nije pomogao da iskorače iz prošlosti, prihvate sadašnjost i krenu u budućnost", kaže Bajraktarevićeva.
Naglašava kako je to jedan kompleksan pristup, naravno timskog rada koji pre svega da se odnosi na djecu koja su nastala iz različitih, veoma teških situacija, drugo koja su prisustovala tome.
"I ono što je jako bitno - to je sada već generacija adolescenata koja će u različitim manifestnim oblicima ponašanja zapravo pokazivati i reflektovati emocije njihovih roditelja i onoga što je negde ostalo u dugotrajnoj memoriji. Zato to sa psihološkog i fiziološkog aspekta mora da bude jasno u ovakvim postupcima da ovde ne igra ulogu više samo zadovoljenje pravnog subjekta, legislative i zakonskih normativa, ovde moramo da povedemo računa upravo o tom terapijskom delu - šta mi radimo sa čovekom koga smo doveli u situaciju da nam pomogne prilikom istrage, a nakon toga je on negde završio svoju mogućnost aktivnog učestvovanja u životu baš zato što emotivno nije bio u situaciji da se suoči sa sopstvenim sećanjima i sa načinom kako ih reprogramira i kako ih rekonstruira u svojoj svesti", zaključuje Bajraktarevićeva.