Pišu: Ilja Kizirov i Nikita Tatarski (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Zvanična rezidencija predsednika Rusije – dača Novo-Ogarjovo nalazi se pored zaseoka Usovo. Zaselak počinje odmah iza ograde rezidencije i pripada seoskom naselju Barvihinskoje. Ovde, pored nekadašnjih stanovnika, žive visoki rukovodioci i zvezde šou-biznisa, ali predsednikovi najbliži susedi ne spadaju ni u jedne ni u druge. Dvadesetak porodica žive odmah iza zidina rezidencije u zgradi bivše konjušnice, izgrađene još u XIX veku.
Putinova rezidencija je potpuno okružena sivim zidom visokim pet metara, načičkanim desetinama kamera. S jugoistočne strane iza nevisoke ograde nalazi se plava dvospratnica – lokalna osnovna škola. Pored nje je mala prodavnica, jedina u rajonu gde se može kupovati po normalnim cenama.
Malo dalje, kraj puta, nekoliko ostavljenih havarisanih automobila i niz drvenih predmeta nepoznate namene. Ko ne bi znao da se nalazi na pet stotina metara od glavne rezidencije predsednika Rusije izvan Moskve, pomislio bi da je to seoce u nekoj ne baš razvijenoj oblasti.
Nedaleko od visokog sivog zida nalazi se neugledna žućkasta spratnica. U dvorištu se suši veš i vršljaju mačke bez vlasnika. To je bivša konjušnica, izgrađena još pre revolucije. Kasnije je delimično preuređena da bi se u njoj moglo stanovati. U ovom zdanju i danas žive ljudi, iako je trebalo da bude raseljeni još pre tridesetak godina.
"Naša komšinica je pisala i Putinu", kaže Galina Anatolijevna Mihejeva, te dodaje kako su "odande odgovorili da je ovde obavljena kapitalna rekonstrukcija".
Ovo zvuči zaista komično kad se pogleda predsednička rezidencija. S Galinom Anatolijevnom i njenom susetkom Tamarom Aleksejevnom Snjegirjevom stojimo u kuhinjici zajedničkog stana na prvom spratu. Pod je od dasaka. Na zidovima i plafonu ima puno čađi. Kuhinja je tesna, nema mesta ni za sto. Svud se oseća vlaga.
"Zgrada nema ni temelja, ipak je to bila konjušnica. U proleće je vlažno, ujesen nas žderu buve", kažu nam sagovornice.
Galina Anatolijevna brzo i po tačkama nabraja sve "čari" života u nekadašnjoj štali.
"Dali su nam novac za popravku krova i dimnjaka – sedam miliona i 800.000 rubalja. Krov su odneli lopovi, a dimnjaci nikad nisu izgrađeni", iskreno će Anatolijevna.
Galina Anatolijevna kaže da kod komšije već prokišnjava. Ni ne pokušavaju da stave tapete, ne bi imalo smisla jer bi otpale od vlade. Zidove ne pokriva ništa izuzev maltera.
Kroz prozor se vidi visoki zid i stara crkva Spasitelja nerukotvorne ikone. Ona se nalazi na teritoriji rezidencije.
"Ono je njegov krov", pokazuje Tamara Aleksejevna lepu zgradu iza sivog zida. Od zajedničkog stana do dvorca ima samo 200 metara.
Tamara Snjegirjeva živi ovde od 80-ih godina prošlog veka. Radila je kao lekarka. Sad pomaže komšijama, daje injekcije bolesnima, jer starim ljudima nije lako da stignu do najbliže ambulante.
Ovdašnji stanovnici kažu da su prvi razgovori o raseljavanju iz konjušnice počeli još 1987. godine, kasnije su prekidani pa nastavljani. Omladina se uglavnom razišla, neko u Moskvu, neko u druga mesta. Ostali su stari ljudi koji nemaju kuda da odu.
"Poslednji put su hteli da nas raseljavaju 2002. godine. Spremili smo kofere, ispunili smo formulare – ko bi kuda želeo... Mnogi su, u međuvremenu, pomrli. Juče su opet dolazili iz uprave, ali to je zbog skorih izbora. Nije teško dobiti mesto jedino na groblju. Više nikome ne verujemo, a živimo pored Putinovog zida. Zar to ljudi ne vide?", pita se Tamara.
Naselje Novo-Ogarjovo izgrađeno je u XIX veku po naredbi velikog kneza Sergeja Aleksandroviča, moskovskog generalnog guvernera, petog sina Aleksandra II. Tada su izgrađene i štale u kojima danas žive ljudi. Godine 1950. Novo-Ogarjovo dobilo je status zvanične državne rezidencije u koju su smeštane strane delegacije. Negde u to vreme štalama je dozidan drugi sprat i preuređene su za stanovanje mnogo porodica.
"Kolone automobila ne prolaze ovuda, izlaze na drugu stranu. Ali, helikopteri neprestano lete. Mašemo im, ali niko nas nit čuje nit vidi", širi ruke Tamara Snjegirjeva.
Glavni izlaz iz rezidencije nalazi se u Kalčugi, približno kilometar od konjušnice za ljude, a nedaleko od nje u zidu rezidencije nalaze se ulazi za zaposlene u rezidenciji.
"Važno je da je ovde mirno. Svuda ima terorizma. Bilo je na televiziji: automobil stao pored autobusa i eksplodirao. Mogu da podmetnu eksploziv gde god požele, pa i Putinu. Žalimo ga, mogu da mu učine svašta, a on brine o nama... Doduše, ne dolazi ovamo – njegovi saradnici daju mu papire i gotovo. Neće valjda da ide i proverava za svakim?", reči su Galine Anatolijevne.
"On je naš otac, stanuje odmah do nas", smeje se Marija Ivanovna, još jedna žiteljka zajedničkog stana. "Ali, ni to nam ne pomaže."
"Neće li nas oterati u zatvor zbog intervjua?", pita na kraju Tamara Aleksejevna. "Doduše, ne plašim se ni toga. Tamo će nam dati da jedemo", zaključuje ona.
