Priču o teškom životu baka Julke Bandović, koja živi u selu Plema kod Rudog, objavili smo u našem televizijskom magazinu TV Liberty. Uvjerili smo se prije mjesec u kakvim uslovima živi 80-ogodišnja starica koja je paralizovana od svoje pete godine.
Njena je priča izazvala ogromnu pažnju na društvenim mrežama. Samo na Facebook profilu Radija Slobodna Evropa baku Julku upoznalo je više od pola miliona ljudi, a više hiljada njih kroz komentare je reklo da bi voljeli da pomognu ovoj starici.
Zbog toga smo baku, koja je razvila sistem za preživljavanje pužući kao beba na rukama i koljenima, pitali šta joj najviše treba. Ovi zimski dani joj, kako kaže, otežavaju i onako težak život.
Baki Julki, prije svega, je potrebna toplija soba u kojoj provodi dan i noć u ovim zimskim danima. Voljela bi da ima topliji dušek i nešto što bi joj ugrijalo noge.
"Noću ladno... da Bog sačuva. U mene kuća ladna do Boga, ali ne mogu da nabavim. Ne mogu... Ako ima kakav topli dušek.. ako more kakav dušek, ako ne more nikom ništa. Samo, ako ima đe koji dinar, pa ovde će mi komšija uštimati šta mi treba. Ako ima čarapa kakijeh", kaže naša sagovornica.
Sobičak u kojem živi nije uslovan za njene godine, niti hendikep njezinih nogu. Paralizovana od svoje pete godine, herojski se bori pužući kao beba na rukama i koljenima. Sve je bilo lakše dok nije ostala sama.
Bliža rodbina je posjećuje dva puta mjesečno, ali komšije su te koji navrate svaki dan, donesu joj hranu, porazgovaraju i pomognu oko presvlačenja.
"Ne mogu da skuvam. Imam komšiju jednoga, žena kad skuva donese mi malo kad skuvaju kake čorbe. Šta ću petljati moram. Gore je visoko, dolje je tvrdo... eh dobro se borim, ali šta ću kad moram. Zima, ovo ledeno, ladno... krvi nema, vidiš kako mi je... Pa ja uveče kad se umijem... pa i ne vidim u dan, nego kad se umijem uveče ono, ko da me neko ubio. Evo, ja ne vjerujem sama sebi, a kad se presvlačim, ja zovem onu da me presvuče. Ne mogu sama, ne mogu da dignem ruke", priča nam Julka.
Ova starica polako gubi snagu u rukama koje su joj zamijenile noge i postale jedini oslonac pri kretanju. U te svrhe, komšija joj je napravio drvene nanule za ruke, jer su joj dlanovi od puženja po zemlji počeli da krvare.
"Koristila sam ih desetak godina, znaš. Išla sam polje, po svadbama, po koje kude i ovo sam nosila", ističe ona.
RSE: I više to ne koristiš.
Bandović: Pa kud idem, zar pred kuću da iskoristim? Preko praga? Ništa. Zabila sam ih tamo nek šute. Neka ih.
Zahvalna za malo, baka Julka se svakom obraduje. Vodi poseban život, razvila je sama način funkcionisanja po kući. Kupatilo je za nju nepoznanica, a sve i da ga ima ne može joj biti od koristi, jer se umiva iz lavora. Sve što ljudima predstavlja napredak ona vidi samo na televiziji.
Ipak, pozitivan duh, svakodnevna borba za preživljavanje i samoorganizovanost učinili su je istinskim herojem života.
