Dostupni linkovi

Zbunjeni domaćini, opušteni gost


Teofil Pančić
Bila je to uzbudljiva nedelja, mada to još ne znači nužno da se dogodilo nešto značajno. Rekonstruisani premijer Srbije Cvetković ugostio je nerekonstruisanog premijera Rusije Putina, pa su kolegijalno porazgovarali o raznim tokovima, što politike, što gasa. Naravno, u prethodnoj rečenici ima nečega nenamerno šaljivog, pošto i Rusija i Srbija spadaju u onaj krug zemalja u kojima je vlast bolje i trajnije smeštena u osobama nego u institucijama, tako da su Cvetković i Putin kolege tačno onoliko koliko je Mirko Cvetković istinski poslovođa Srbije, ili čak nešto manje od toga. Ali nema veze, i predsednik Tadić je vrlo aktivno učestvovao u ugošćavanju Putina, tako da je cela priča ipak obavljena „na nivou“... Što, opet, još ne znači da će od nje biti neke koristi za Srbiju. A kamoli za njenu aktuelnu vlast, koja je sve vreme delovala kao da ugošćava nekoga ko se pomalo sam pozvao, i to u nedoba, ali da drugog izbora nema. Napadna ljubaznost do i preko granice servilnosti prema pomalo prekomerno opuštenom gostu nije poništila ovaj utisak, naprotiv.

Fotogalerija: Vladimir Putin u Beogradu, 23. marta 2011

Što se Putina tiče, za njega se nećemo sekirati, njemu dobro ide, kao i uvek kada cena nafte na svetskom tržištu skače. Tako da je nekoliko časova provedenih u Beogradu u popodnevnom tranzitu od Ljubljane do ko-zna-gde bilo nešto poput prijatnog mini-vikenda usred radne nedelje, zaslađenog onom vrstom ugodnog šepurenja kojom se moskovski državnici u poslednjih dvadesetak godina mogu razonoditi tek malo gde izvan matuške Rusije. A Vladimir Putin je sebi priuštio maksimalan tretman u tom smislu, od egzotičnih niških bajkera do punog stadiona koji mu kliče, istovremeno podbadajući predsednika Srbije. Gde još ima takvog meraka, pa još usred Evrope, u zemlji koja je navodni aspirant za Evropsku uniju? Od opuštenog druženja s intelektualnim gorostasima motorističke i navijačke provenijencije Putin nije stigao da svrati do Beogradskog univerziteta gde mu je imao biti uručen počasni doktorat iz nedefinisanih nauka, ali tu on uslužnim lokalnim akademskim umovima nije ništa kriv: to što su (nezvani i ničim izazvani) priredili, sebi su priredili. I nama, nažalost.

A kada su domaćini u pitanju, njima svođenje računa tek predstoji. Trenutno je jasno tek toliko da je sreća za sve da Putin nema srpsko državljanstvo jer bi, bar u ovom trenutku, na ovdašnjim izborima bio favorit, bez obzira na to što bi vam malo ko od zagriženih putinista umeo objasniti šta je tačno tajna njegovog političkog seksepila, i kakve to veze uopšte ima sa Srbijom i njenim realnim interesima, kako god da ih tumačite. Ali taj podatak ipak go
Trenutno je jasno tek toliko da je sreća za sve da Putin nema srpsko državljanstvo jer bi, bar u ovom trenutku, na ovdašnjim izborima bio favorit.
vori nešto važno o frustraciji domaćeg biračkog tela kako sopstvenom situacijom, tako i političkom elitom koja ju je stvorila, a da se ne vidi kako bi je mogla izmeniti. Jasno je da je od optimističkih proklamacija s kojima je demokratsko-socijalističko-dinkićevska koalicija stupila na vlast malo šta ostvareno, mada delom i zarad objektivnih okolnosti zvanih „globalna kriza“, ali od toga nikome neće biti lakše. Ako neko misli da se taj preovlađujući utisak može poništiti, ili makar znatnije ublažiti, ovim prilično neozbiljnim tumbanjem i sažimanjem jedne vlade koja je potrošila najveći deo svojih kredita, onda je to samo još jedan dokaz da je „politički marketing“ postao nekakva parareligija u kojoj se čvrsto veruje u nevidljive i nedokazive, čak razumu direktno protivne stvari.

Na drugoj strani, opozicija može, po prirodi stvari, da profitira iz ove jalovosti vladajućih, ali i taj je profit zapravo prilično ograničen. Kako činjenicom da gotovo sva relevantna opozicija predstavlja „već viđeno“ (i ne baš po nekom velikom dobru zapamćeno), tako i radi toga što se g. Prosečni Birač najverovatnije ipak za ovih dvadesetak godina stranačkog pluralizma dovoljno izvežbao da je naučio da su emocije jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo. Pa se danas mnogo teže odlučuje da glasa za nekoga samo zato što mu ovaj priča priče koje mu lepše zvuče, mada obojica znaju da su inače neupotrebljive. A Vladimir Putin je ipak premijer Rusije, zemlje koja ima sve što Srbija nema, od nafte i gasa pa nadalje, tako da su samozvani lokalni „putinčići“ i slični politički grebatori ljudi koji su suštinski promašili žanr, epohu, vreme i mesto radnje. Čak i kostime, ako ćemo pravo.
XS
SM
MD
LG