Dačić rehabilitacijom Rankovića hoće u Evropu

Srpski premijer i ministar policije ponovo u svom populističkom elementu. Kao da nema baš nikakvog (raz)umnijeg posla, Ivica Dačić se bacio na odavanje počasti i rehabilitaciju nekadašnjeg Titovog saborca Aleksandra Leke Rankovića, šefa zloglasne OZNE, ministra policije i potpredsednika SFRJ, smenjenog na famoznom Brionskom plenumu 1966. godine. I takav Dačić još hoće i u Evropu.

Položivši venac na Rankovićev grob povodom tridesetogodišnjice njegove smrti, srpski premijer i ministar unutrašnjih dela ustvrdio je da Aleksandar Ranković nije smenjen zbog prisluškivanja Tita, što je, kaže, lažna optužba, već da je iza Rankovićeve smene stajala inauguracija antisrpske politike koja je dovela do Ustava iz 1974. godine i rasturanja Srbije.

“Država do sada nije posvećivala pažnju Aleksandru Rankoviću. Da li je on bio u pravu ili nije i šta je srpski narod tada mislio o njemu najbolje je iskazalo na njegovoj sahrani, na kojoj je bilo više od 100 000 ljudi. To je bio nezabeležen politički dogadjaj, on je sahranjen uz skandiranje ,Leko, Leko’... Srbi, naročito na Kosovu i Metohiji, sa velikim poštovanjem govore o njemu. U svakom slučaju, možda sam ja danas jedan od retkih koji se zalaže za rehabilitaciju nekog iz tog partizanskog pokreta”, rekao je Dačić.

Kako Aleksandar Ranković nije ni osudjen niti je izdržavao zatvorsku kaznu, pitanje je šta se njegovom rehabilitacijom želi reinkarnirati. Istoričarka i nekadašnja visoka funkcionerka Komunističke partije Latinka Perović, koja je smenjena 1972. pod optužbom za liberalizam, primećuje:

„To ne može ništa drugo biti nego taj, kako je premijer precizno rekao, nacionalistički velikosrpski projekat, koji nije bio tako tada defnisan, ali se osetio. Ranković je bio čovek koji je predstavljao Srbiju u federaciji, ali je predstavljao i jedan koncept Jugoslavije, naročito od 1962. godine, kada počinju rasprave u političkom, partijskom i državnom vrhu kuda dalje, posle tog velikog uspona Jugoslavije, privrednog čuda, međunarodnog kredibiliteta i otvorenosti prema svetu. Ranković je zagovornik centralizovane Jugoslavije, monopartijskog sistema. On, kao ni Tito, nije zamišljao Jugoslaviju drugačije nego kao jednopartijsku, centralizovanu državu, koja podrazumeva manja prava republika. Naravno, važno je da je on, uz tu svoju koncepciju, raspolagao moćnim instrumentima. On je bio organizacioni sekretar partije, to je ključna uloga u partiji, u kadrovskoj politici i svemu drugom, a osim toga, on je bio višegodišnji šef tajnih službi. To su tajne službe koje su likvidirale kvislinge posle rata, učestvovale u progonu Informbiroa, za njega se to vezivalo i on nije bio omiljena ličnost u Srbiji.“

Osvrćući se na Dačićevu tvrdnju da je posle smene Rankovića usledila antisrpska politika, koja je dovela do Ustava iz 1974. godine i do potpunog rasturanja Srbije, istoričar Nikola Samardžić za Radio Slobodna Evropa kaže da smena Rankovića nema nikakve veze sa antisrpskom politikom i pomenutim ustavom. Naprotiv, uklanjanje Rankovića je, uverava Samardžić, predstavljalo uvod u jedan period koji je bio veoma prosperitetan.

„Rankovićeva smena je zapravo bila jedan od reformskih pokušaja tadašnje administracije - u pitanju su bile ustavne reforme 1963 i privredna reforma 1965. godine. Konačno, likvidacija te zloglasne službe i penzionisanje hiljada plaćenih ubica 1966 godine, uvod je u period od 1965. do 1972. godine, koji je bio veoma prosperitetan. Netačno je da smena Rankovića ima bilo kakve veze sa Ustavom iz 1974. godine jer je Tito promenio svoju politiku smenom rukovodstava u Hrvatskoj, Srbiji i Sloveniji 1971. i 1972, kada je zauzeo prosovjetski kurs; dakle, kada je donosio Ustav iz 1974. Tito je bio politički ponovo bliži i Rankoviću, pa i danas Dačiću", kaže Samardžić, koji Dačićevu priču o Rankoviću prepoznaje kao premijerovo nepoznavanje prošlosti.

Opasno po odnose u regionu

Iako to nije bio dok se nalazio na vlasti, Aleksandar Ranković je, podseća istoričarka Latinka Perović, postao omiljena ličnost u Srbiji nakon što je razrešen svih državnih funkcija na Brionskom plenumu 1966. godine, nakon izbijanja afere zbog prisluškivanja predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, za koju je okrivljen.

Ranković je bio proponenent centralizovane Jugoslavije koji se opirao svim idejama decentralizacije. Na Kosovu je uspostavio gotovo policijsku državu, sprovodio čvrstorukašku politiku prema kosovskim Albancima i promovisao Srbe u tamošnjoj nomenklaturi.

Policijska represija bila je ono u šta je Aleksandar Ranković verovao i što je i sprovodio, podseća Nikola Samardžić.

„To je bila jedinstvena policijska represija, i u Srbiji i na Kosovu, s tim što su je Albanci osećali kao etničku represiju, dok se u Srbiji veliki deo stanovništva poistovetio s tom represijom, bilo zbog tih rajinskih osobina našeg naroda, bilo zbog uverenja da će te represivne mere na Kosovu da dovedu do nekih rezultata. Naravno da je prvi rezultat bila pobuna kosovskih Albanaca 1968, koja je bila uvod u ponovno okretanje Tita ka Istoku, ka Brežnjevu. Druga pobuna je bila nakon Titove smrti ’81 i ona je bila uvod u raspad Jugoslavije. Albance nije bilo moguće integrisati u jugoslovensko društvo, a, naravno, najgori pokušaj integracije bila je policijska represija. Ranković je bio na čelu hiljada socijalnih parazita i psihopata koji su penzionisani 1966, ali koji se s tim nikad nisu pomirili i koji su svoju novu priliku dobili nakon Osme sednice CK SKS 1987. godine“, kaže Nikola Samardžić.

Nema nikakve sumnje da Dačićevo oživljavanje Aleksandra Leke Rankovića ima veoma aktuelnu metu i cilj. Ono, naime, treba da ubedi kosovske Srbe, medju kojima, kako i sam premijer kaže, Ranković i dan-danas uživa veliko poštovanje, da stanu uz svoju državu i izadju na kosovske izbore.

Verovatno i sam Dačić zna, ali ga to ne sprečava da zloupotrebljava, ono na šta podseća Latinka Perović, naime, to da se Srbija, u suštini, nikad nije pomirila sa smenom Rankovića i onim što je on predstavljao, a što se videlo iz potonje politike zemlje:

„Ta ideja premijera, bez ikakvog uvida u stvarnu istoriju, u stvarne odnose, vrlo je opasna za naše odnose u regionu jer ako se mi sada, nakon svega, svodimo na Aleksandra Rankovića i njegov koncept Srbije - teško ćemo naći partnere.“

Trenutak u kojem Dačić traži rehabilitaciju Rankovića, naglašava naša sagovornica, nije nimalo proizvoljno izabran:

„ To nije slučajno. Zahtev za konceptom čvrste, jake Srbije je živ iako su njene šanse bitno umanjene. Nema sumnje da je to uradio zbog Srba na Kosovu, da bi pokazao da je ta nova realnost, u stvari, rezultat sukoba ostalih u Jugoslaviji sa srpskim narodom. Mislim da je to najopasnije stanovište za jednog tako visokog funkcionera i za šefa jedne partije koja nije nedužna za tu katastrofu koju je srpski narod doživeo na kraju 20. veka“, upozorava Latinka Perović.