Piše: Julia Petrovskaja
Petnaest godina nakon odluke ruskog predsednika Vladimira Putina da povuče iz Bosne i sa Kosova vojnike koji su učestvovali u mirovnim operacijama, u Rusiji se aktivno radi na glorifikaciji ruskog vojnog prisustva na Balkanu. Ruska kinematografija snima dva skupa filma povodom 20. godišnjice operacije "Marš" ruskih padobranaca iz BiH na prištinski aerodrom Slatina, u junu 1999. godine. Rad na filmovima prati anti-NATO kampanja i uključivanje srpskih glumaca u legalizaciju aneksije Krima.
"Priča je zasnovana na istinitom događaju!", tvrdi ruska filmska kompanija Upgrade Vision i ovako najavljuje "herojsku dramu" Balkanska linija, koja će početkom 2019. godine biti predstavljena publici u 20 zemalja:
"Godina je 1999. NATO bombarduje Srbiju i prepušta Kosovo na pljačkanje albanskim banditima. Rusiji je ponuđena sramno mala uloga u rešavanju sukoba na Kosovu. Aerodrom Slatina prelazi pod kontrolu albanskog komandanta Smuka. Ruski obaveštajci Andrej Šatalov i Bek Jethojev zauzimaju aerodrom. Iz Bosne na marš za Kosovo dug 600 kilometara kreće ruski bataljon. Njihov je zadatak ne samo kontrola aerodroma, već razbijanje Smukove jazbine i oslobađanje devojke Šatalova, koju su banditi zarobili radi šverca organa. Rusija je posle euforije Perestrojke shvatila da ima svoje interese koje treba braniti. Počela je nova era", objašnjava sadržaj filma kompanija Upgrade Vision.
"Istoričari smatraju ove događaje najopasnijim pogoršanjem odnosa između Rusije i Zapada od vremena karipske krize. Balkanska linija govori o sudbonosnoj operaciji, čiji su detalji i dan danas zatvoreni za javnost", stoji u izjavi ruskog Ministarstva kulture.
Jedan od autora filma, koji je tražio da ostane anoniman, rekao je za Radio Slobodna Evropa (RSE) da se u toj priči "naglasak stavlja na činjenicu da je Srbija jako pogođena strana u sukobu". "Mnogi su događaji na Kosovu bili izmišljeni kako bi se izazvalo NATO bombardovanje, i to će se prikazati u filmu", rekao je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, autori su inspirisani pričama o nekoliko Rusa koji su bili na Balkanu u ratnim 1990-m. Među njima je major ruske obaveštajne službe GRU (a sada predsednik Ingušetije) Junus-Bek Jevkurov, koji je od ruske komande krajem maja 1999. godine dobio tajni zadatak da preuzme kontrolu nad aerodromom Slatina. Druga interesantna osoba je Anatolij Lebed, "legenda" specijalnih snaga, "ruski Rambo", kako su ga zvali njegove kolege. Lebed je, nosilac najvećih vojnih nagrada, 1994. godine morao napustiti vojsku, radio je kao čuvar na pijaci, te švercovao automobile iz Nemačke. Rat na Balkanu mu je omogućio da se vrati u vojne redove: otišao je na Kosovo da se bori na strani Srba.
Glavne uloge u filmu će tumačiti poznati glumac Goša Kucenko, Ravšana Kurkova, Anton Pampušni, te nekoliko srpskih glumaca. Među njima je idol miliona sovjetskih dečaka, najpoznatiji "indijanac" Gojko Mitić i nova zvezda ruske kinematografije Miloš Biković, koga je pre nekoliko godina upoznao najuticajniji ruski reditelj-patriota Nikita Mihalkov. Nedavno se timu glumaca pridružio Emir Kusturica, kome je Vladimir Putin, 2016. godine, dodelio "Orden prijateljstva" zbog "posebnih zasluga u jačanju mira i međusobnog razumevanja među narodima" (nosioci ove prestižne nagrade u Srbiji su Ivica Dačić, Nenad Popović i Tomislav Nikolić).
Film je delimično snimljen na Krimu. Pa su se svi državljani Srbije našli na spisku ukrajinskog sajta Mirotvorec zbog učešća u propagandnim aktivnostima i legalizaciji aneksije Krima. Mirotvorec se pozicionira kao deo Centra za istraživanje zločina protiv osnova nacionalne bezbednosti Ukrajine. Taj sajt objavljuje lične podatke ljudi, koje smatra separatistima ili "agentima Kremlja". Pored toga, srpski glumci su angažovani na promociji zajedničkih slovenskih vrednosti u ruskim medijima, te borbi protiv politike NATO-a. Dok Miloš Biković govori o zajedničkoj istoriji i kulturnom kodu, te potrebi odupiranja zapadnom pritisku, Gojko Mitić, pak, tvrdi da je NATO ubio njegovu majku.
Ministarstvo kulture Srbije, kako je potvrđeno Balkanskom servisu, izdvojilo je za snimanje Balkanske linije 24.880.000 dinara (210.000 eura), smatrajući ga projektom od nacionalnog značaja. "Filmski centar Srbije je preneo sredstva producentskoj kući Archangel studios iz Beograda", stoji u odgovoru srbijanskog ministarstva na pitanja RSE. U Ruskom ministarsvu kulture nisu odgovorili na zahtev povodom finansiranja projekta. Ukupni budžet filma je procenjen na 230 miliona rubalja (više od 3 miliona evra), dok je očekivana zarada 525 miliona (više od 7 miliona evra).
U producentskom timu je Vadim Birkin, koji ima iskustvo sa značajnim patriotskim filmovima. Istorijski blokbaster Jaroslav. Pre hiljadu godina, za koji je Roskultura 2007. godine izdvojila oko million dolara, bio je jedan od glavnih događaja tokom proslave Milenijuma grada Jaroslavlja. Organizacijom proslave se bavio tim gubernatora Anatolija Lisicina, čiji je Birkin bio savetnik. U poslednjih nekoliko godina, za Balkan se zainteresovao i Lisicin. Bio je angažovan na obnovi ruskih grobalja iz Prvog svetskog rata u Srbiji i otvaranju škole "Valentina Tereškova".
Vadim Birkin je za RSE rekao da će novi film biti spektakularan. Nije pristao da govori o troškovima: "Budžet filma je manji, nego što se objavljuje na Internetu. Dok projekat nije završen, nema smisla govoriti o konkretnim ciframa. Imamo podršku Ministarstava kulture Rusije i Srbije, te privatne investicije i sopstvena sredstva".
Prema rečima Birkina, autori filma misle pre svega na rusku javnost, te ne smatraju da njihov scenarij može dovesti do nepotrebnih emocija na Balkanu. "Nije moguće zaobići odnose između balkanskih naroda, ali to nije najvažnija stvar u filmu. Nemamo 'dobre Srbe' i 'loše Albance' ili obrnuto – 'dobre Albance' i 'loše Srbe. Ovo je veoma razuđena slika, kakva je uostalom i sama situacija na Balkanu. A bandit je bandit, on može biti Albanac ili Srbin, kao što je u filmu Angeline Jolie U zemlji krvi i meda, može biti Hrvat. Ne treba se vezivati za nacionalnost. U svakom slučaju, nismo imali takav zadatak", kaže naš sagovornik.
U pripremi je u Rusiji još jedan film, bez srpskih "zvezda", ali sličnog scenarija. Po nalogu ruske televizije NTV, koja je zadnjih godina poznata uglavnom po "raskrinkavanju" ruske političke opozicije, snima se film Bataljon. To je vojno-istorijska drama od 4 epizode, u kojoj deset obaveštajaca pokušavaju da odbrane teritoriju od šezdeset puta jačeg neprijatelja.
Suština je u tome da vojna komanda Rusije odlučuje da uspostavi kontrolu nad prištinskim aerodromom kako bi sprečila genocid srpskog naroda od strane Oslobodilačke vojske Kosova, koju predvodi Brahim. Jedini čovek koji može pomoći i nabaviti oružje je izviđač Andrej (Maksim Šjogoljev), koji je ranije "ubačen" u vojsku Kosova. Međutim, u izvršenju zadatka Andreja sprečavaju Romi, koji su kidnapovali Veneru, kćerku Brahima, u koju je zaljubljen ruski obaveštajac. Andrej mora da napravi težak izbor: između dužnosti prema domovini i časti voljene devojke. Film se snima u Republici Adigeja na zatvorenom aerodromu grada Majkop.
U informacijskom prostoru, politički sukob Rusije i zapadnih zemalja zbog Kosova u prvoj polovini 1999. godine izgleda dramatično, pominje se čak i Treći svetski rat. Međutim, bez obzira na spektakularne akcije poput okretanja aviona Jevgenija Primakova iznad Atlantskog okeana u pozadini bombardovanja Srbije, Rusija i zapadne zemlje nastupali su u kontekstu kosovske krize uglavnom kao partneri. Moskva je podržala nekoliko rezolucija Saveta bezbednosti UN-a o Kosovu, uključujući i embargo na isporuke oružja, a nakon početka NATO bombardovanja nastavila je potragu za političkim rešenjem zajedno sa Sjedinjenim Državama i evropskim zemljama.
Druga je stvar što je taj dijalog bio otežan zbog delovanja NATO-a bez mandata UN-a, dok stav političkog i vojnog dela ruske delegacije na pregovorima nije uvek bio usaglašen. Kako god bilo, Moskva je, pre svega, nastojala da ojača svoju ulogu na Kosovu, tražeći poseban status za svoje vojnike.
Ruska operacija za preuzimanje kontrole nad aerodromom Slatina se pripremala u završnoj fazi krize, kada je predsednik SRJ Slobodan Milošević pristao da prihvati uslove NATO-a o povlačenju jugoslovenskih i srpskih snaga. Junus-Bek Jevkurov, čiji je zadatak bio da uspostavi kontrolu nad aerodromom i pripremi se za dolazak ruskog kontingenta, govori o toj operaciji bez detalja: "Bilo nas je 18. Zauzeli smo pozicije, ali tako da niko to ne primeti". Tokom ove operacije, Jevkurov se zavisno od situacije predstavljao kao Albanac, plaćenik ili novinar.
Preuzimanje kontrole nad aerodromom Slatina od strane ruskih vojnika završeno je posle usvajanja rezolucije 1244, kada je 12. juna 1999. godine na Kosovo stiglo 200 ruskih padobranaca iz Bosne, neposredno pred dolazak britanskih trupa iz sastava KFOR-a. Međutim, bataljon ruskih padobranaca nije mogao da deluje samostalno. Pojačanje nije moglo doći, jer su Rumunija, Mađarska i Bugarska zatvorile vazdušni prostor za rusku avijaciju. Kao rezultat teških pregovora, Rusija je dobila mogućnost da rasporedi svoje snage u područjima pod kontrolom Nemačke, Francuske i Sjedinjenih Država. Tek nakon toga, na Kosovo su stigli avioni sa ruskim vojnicima i vojnom opremom.
Danas je to teško zamisliti, ali su ruski i britanski vojnici, koji su osporavali pravo na kontrolu nad aerodromom, brzo uspostavili interakciju. Evo kako je to opisao u svojoj knjizi Kosovo 99 Aleksandar Lobancev, jedan od učesnika marša na Slatinu.
"Našem transporteru je prišao pukovnik i naredio je da krenemo prema konvoju britanskih džipova. Nije bilo daleko i ja sam unapred pitao, treba li puniti oružje. 'Hoćeš li se boriti?', pitao me je pukovnik. 'Tako je', odgovorio sam nesigurno. Pukovnik se nasmešio i rekao: 'Ne, ovde ratovati nećemo, sinko'... Iako su naši i britanski komandanti pregovarali o različitim pitanjima, bilo je jasno da se svaka odluka donosi na stotine kilometara od Prištine. Situacija, koja je u prvih nekoliko sati potpuno zavisila od nas, sada je bila u rukama političara...
Britanci su formirali grupu za komunikaciju od deset ili dvadesetak ljudi. Ta komunikacija donosila je praktične rezultate. Od prvih dana dolaska na Kosovo, imali smo probleme sa pitkom vodom, kasnije su nam Britanci pomogli da rešimo taj problem. Jednom je stigao engleski kamion, pun pitke vode. Istovarali smo te flaše zajedničkim naporima naših i britanskih vojnika", stoji u knjizi Aleksandra Lobanceva.
Po nalogu Vladimira Putina, 2003. godine, ruski mirovnjaci su povučeni iz Bosne i sa Kosova. Prema rečima tadašnjeg načelnika Generalštaba Anatolija Kvašnina, "Rusija nije više imala strateške interese na Balkanu. U ruskim diplomatskim krugovima tu odluku nazivali su greškom ili čak "najvećom glupošću". Pored svega ostalog, ta odluka je faktički poništila smisao i značaj (ma kakav je bio) marša na Prištinu, čiju 20. godišnjicu Kremlj namerava da proslavi sledeće godine.
U proteklih 20 godina u Rusiji je snimljeno više dokumentarnih filmova o NATO bombardovanju i maršu na Prištinu. U ovim pričama možemo da čujemo da je "Černomirdin ubedio Miloševića da izda Kosovo" ili da su "ruski vojnici bili dočekani kao heroji u 1945. godini", ali u njima nema informacijama o sukobima, razbijanju uslovnog "komandanta Smuka" ili oslobađanju zarobljenika. Ruski vojnici nisu učestvovali u borbama.
Vojnopolitički analitičar iz Beograda Aleksandar Radić smatra da su balkanski događaji u kinematografiji često prikazani kao skup stereotipa, a opšti ton javne rasprave 20 godina nakon rata potvrđuje da je politika 90-ih godina još uvek živa.
"Filmovi bazirani na stvarnim događajima su često prilagođeni određenoj ideologiji. Smatram da je priča o maršu ruskog bataljona iz Bosne na Kosovo samo jedan tih primera. 1999. godine osim demonstracije ruske političke volje marš nije imao neki drugi značaj. Ali, ruska kinematografija stvara sliku koja je prilagođena novoj formi ruskih političkih pogleda", kaže za RSE Aleksandar Radić. Naš sagovornik je napomenuo da su ruski vojnici stigli na Kosovo tokom prelaznog perioda, kada su na aerodromu Slatina bile srpske snage. "Za Srbe, ruski marš je imao pre svega psihološki efekat, ali on je kratko trajao, jer mnogi od njih su morali napustiti Kosovo", smatra sagovornik.
"Nakon napada terorista na Dagestan i početka drugog čečenskog rata u 2000. godini, Rusija se suočila sa apsurdnom situacijom: njene elitne jedinice su razmeštene na Balkanu u momentu kada treba braniti rusku teritoriju. Novi kurs ruskih vlasti podrazumevao je da se mora brinuti za svoje bliže okruženje. Dakle, ruski vojnici su povučeni 2003. godine i to je bio zapravo simbol važnosti Balkana u stvarnoj percepciji ruskih interesa", kaže Radić.
Balkan nije bio prioritet. Međutim, javnost u Srbiji nije spremna da prihvati ovu činjenicu. Štaviše, u srpskom društvu raste podrška ruskoj politici, a jedan deo Srba, koji su prisutni u javnom sektoru, postali su nosioci "ruske ideje", bave se veličanjem ruske vojne moći i snage ruske nacije. "To je deo atmosfere na Balkanu u ovom momentu", smatra analitičar Aleksandar Radić.
Facebook Forum