Dostupni linkovi

Vučić i Nikolić - rivali ili uigrani dvojac


Most - Vučić i Nikolić, rivali ili uigrani dvojac
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:21:58 0:00

Most - Vučić i Nikolić, rivali ili uigrani dvojac

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li su razlike između Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića rezultat različitih koncepcija ili je u pitanju dogovorena podela uloga. Sagovornici su bili Slaviša Orlović, profesor beogradskog Fakuleta političkih nauka, i Boško Jakšić, politički analitičar iz Beograda.

Bilo je reči o tome da li se Vučić vezuje za Nemačku i kancelarku Merkel, a Nikolić za Rusiju i predsednika Putina, zašto je Nikolić primio beloruskog predsednika Lukašenka u istom danu kada je Angela Merkel u Berlinu primila Vučića, da li se Vučić ogradio od Lukašenkove posete, da li poslednja Vučićeva poseta Moskvi pokazuje da se on približio Nikolićevom stavu prema Rusiji, da li Nikolić i Vučić imaju različite pristupe prema Bosni i Hercegovini ili je reč o dva lica iste politike, kakav je njihov odnos prema Miloradu Dodiku, zašto Nikolić gaji prisne odnose sa vrhom Srpske pravoslavne crkve, dok se Vučić ponaša prilično nezainteresovano, kao i o tome da li Nikoliću smeta velika Vučićeva popularnost.

Omer Karabeg: Čini se da su najveće razlike u spoljnoj politici. Stiče se utisak da se Aleksandar Vučić vezao za Nemačku i kancelarku Merkel, a Tomislav Nikolić za Rusiju i Putina?

Boško Jakšić: Mislim da među njima postoje velike razlike i da one sve češće izbijaju na površinu. Radi se, pre svega, o različitim mentalitetima dvojice bivših radikala. Za Nikolića bi se moglo reći da sa svojim seljačkim mentalitetom - to ne mislim u pogrdnom smislu reči - kao političar podseća na Miloša Obrenovića. On nije zaokupljen istorijom, već kalkulacijom. On razmišlja o tome šta može da izgubi, a ne šta može da dobije. Nikolić se kune u odanost Zapadu, ali njegov politički rečnik i njegovo ponašanje - iako ima nekih pomaka u odnosu na radikalsko vreme - ne pripadaju arsenalu zapadnih ideja i zapadne retorike, ako uopšte možemo da govorimo o nekim kreativnim idejama u spoljnoj politici Tomislava Nikolića.

Mislim da među njima postoje velike razlike i da one sve češće izbijaju na površinu. Radi se, pre svega, o različitim mentalitetima dvojice bivših radikala

Za razliku od njega Vučić je, rekao bih, hladni pragmata koji ima svoje ciljeve u koje duboko veruje. Njegov je problem da li može da realizuje glavni cilj koji je postavio - a to je, pre svega, integracija Srbije u Evropsku uniju. Međutim, ako pogledamo ljude kojima se okružuje, to je kompozicija koja teško da obećava realizaciju onoga što je najavio, tako da se pitam - da li je Vučić izabrao politiku koju vodi ili je ta politika izabrala njega.

Slaviša Orlović: Složio bih se da je vremenom došlo do međusobnog distanciranja njih dvojice i da su razlike među njima sve veće - kako u pogledu moći, tako i u pogledu ustavnih nadležnosti, ali i u njihovim pogledima na spoljnu politiku. U poslednje vreme to se manifestovalo u nekoliko slučajeva. Nikolić je primio Sergeja Nariškina, predsednika ruske Dume, koji je na listi visokih ruskih zvaničnika kojima je zabranjen ulazak u Evropsku uniju, a onda se u Beogradu susreo sa beloruskim predsednikom Lukašenkom u istom danu kada je nemačka kancelarka Merkel u Berlinu primila Vučića. U poslednje vreme čule su se i njihove različite izjave o Bosni i Hercegovini. Sve to govori da među njima postoje razlike.

Oni su se međusobno distancirali, ali se još uvek nisu ogradili jedan od drugog

Postavlja se pitanje u okviru kojih ustavnih ovlašćenja se te razlike ispoljavaju. Po ustavu, vlada utvrđuje i vodi spoljnu politiku, znači - premijer Vučić je za nju najodgovorniji. S druge strane, Tomislav Nikolić, kao predsednik države koji ima legitimitet neposrednog izbora, pokušava da zagovara neki svoj koncept - da li zbog toga što želi da simulira otvorenost Srbije, što ne bi bilo dobro jer onda spoljna politika nije konzistentna, ili zato što hoće da naglasi sve veću razliku u odnosu na Vučića. U svakom slučaju loše je da se iz Srbije šalju različite, disonantne poruke. Oni su se međusobno distancirali, ali se još uvek nisu ogradili jedan od drugog. S druge stane, ne postoji način da Vučić zaustavi Nikolića, a još manje mogućnosti ima Nikolić da zaustavi Vučića.

Omer Karabeg: Po nekim mišljenjima poseta beloruskog predsednika Lukašenka Srbiji u danu kada je Vučića u Berlinu primila kancelarka Merkel bila je ravna diplomatskom skandalu. Da li je to bio nekakav Nikolićev izazov Evropskoj uniji?

Boško Jakšić: Moglo bi se tako reći. To je upravo ono kada se pomeša zaostali radikalski nacionalizam koji probija - doduše u manjoj meri - u rečima Tomislava Nikolića sa neskrivenom rusofilijom čoveka koji je svojevremeno Rusima nudio vojne baze na Kopaoniku ili na Pasuljanskim livadama. Kada se tome doda njegov diplomatski dilentatizam, onda dobijamo čitavu kolekciju gafova.

Slaviša Orlović
Slaviša Orlović

Slaviša Orlović: Za državu, koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, vrlo je važno da vodi računa o tome kakva je spoljna politika Unije. U tom smislu poruke koja su otišle iz Beograda nisu bile dobre, ne samo zbog posete Lukašenka, nego i zbog načina na koji je predsednik ruske Dume, nakon aneksije Krima, primljen u Beogradu. Srbija se za sada skriva iza parole da priznaje Ukrajinu, ali kada se postavi pitanje da li se Ukrajina priznaje sa Krimom ili bez njega, onda se igra na žici između Rusije i Evropske unije. Naravno, to je komplikovana situacija. Verovatno bi odgovor Srbije trebalo da bude - kao što Ukrajina priznaje Srbiju sa Kosovom, tako i Srbija priznaje Ukrajinu sa Krimom, ali takav odgovor još nismo čuli od zvaničnika Srbije.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da je Vučić u jednom nedavnom intervjuu rekao da ne bi znao šta da kaže Angeli Markel da ga je upitala kako to da je Lukašensko boravio u Beogradu. "Da me je upitala, ćutao bih", rekao je Vučić. Da li je to bilo ograđivanje od Nikolićeve politike?

Ono što mene najviše brine je što Nikolićev kanal otvara mogućnost Rusima da ovde budu više prisutni i da demonstriraju oštrije stavove nego što smo često spremni da priznamo

Boško Jakšić: Mislim da jeste. Njegovo odbijanje da komentariše boravak Lukašenka u Beogradu jasno govori o tome, ali je problem što to ukazuje na paralelni kolosek dve diplomatije. Vi ste na početku ovog razgovora postavili pitanje da li su razlike između Nikolića i Vučića stvarne ili je reč o konceptu koji se u žargonu naziva "dobar i loš policajac", to jeste da li je jedan naš lider namenski više okenut Zapadu, a drugi Rusiji, pa se preko ta dva paralelna kanala ostvaruju interesi Srbije. Na žalost, mislim da te racionalnosti nema u spoljnoj politici Srbije, nego se radi o dva poprilično različita koncepta bivših radikalskih saboraca koji se u ovom trenutku razilaze. Ono što mene najviše brine je što Nikolićev kanal otvara mogućnost Rusima da ovde budu više prisutni i da demonstriraju oštrije stavove nego što smo često spremni da priznamo.

Podsetio bih da je pre dve godine general Leonid Ivašov na Televiziji Srbije jasno rekao da više nema unipolarnog sveta, da će se Srbija morati opredeliti - ili će biti u Evropskoj uniji i NATO savezu, ili će biti partner Rusije. Rekao je da će nova platforma srpske vlade o Kosovu, koja je izazvala poprilično nervoze u Moskvi, dovesti do bezuslovne kapitulacije Srbije prema Zapadu. Setimo se i kako je sadašnji ruski ambasador u Srbiji Čepurin reagovao na usmerenje Crne Gore ka NATO-paktu ne libeći se da tu politiku premijera Mila Đukanovića nazove majmunskom. Dakle, oštrina se uvlači u nastupe ruskih zvaničnika i ne treba zatvarati oči pred takvim stvarima.

Omer Karabeg: Međutim, ovih dana, prilikom posete Moskvi, Vučić je davao izjave koje kao da izlaze iz Nikolićevih usta. On je govorio o velikom prijateljstvu Srbije i Rusije, zatim da Srbija nije izneverila svog prijatelja Rusiju kao što su to radili neki drugi i da Srbija nije prijatelj samo na rečima, nego i na delu. Reklo bi se da se on na neki način našao na Nikolićevim pozicijama.

Boško Jakšić: Ne bih rekao da se Vučić našao na Nikolićevim pozicijama, zato što ne verujem u podelu uloga između Vučića i Nikolića. Za razliku od Nikolića, koji svoje interese i svoje ciljeve uglavnom vidi na adresi u Kremlju, Vučić prepoznaje da postoje dva paralelna interesa. Jedan je, što on stalno ponavlja, Evropska unija i za njega je to ireverzibilan proces kome on daje primat, a s druge strane svestan je objektivnog značaja koji Rusija ima za Srbiju. Mi od ruskog gasa ne možemo da pobegnemo, ali možemo da smanjimo politički uticaj koji Rusija želi da ostvari preko gasa.

Kada se sve sabere i oduzme, rekao bih da odnosi Srbije sa Rusijom, ni u ekonomskom, ni u političkom pogledu nisu tako bliski kao što su sa Evropskom unijom. Vučićev adut je Brisel, dok su bliskost sa Moskvom i raspad jedinstvene politike Evropske unije prema Balkanu šansa za srpsku nacionalnu politiku koja je Nikoliću očigledno bliža. Činjenica je, međutim, da paralelna diplomatija u ovom trenutku Srbiji donosi korist, ali nesumnjivo unosi elemente nervoze i u Briselu i u Moskvi i pitanje je koliko će to moći da traje.

Važno je naglasiti da se odnosi između Rusije i Srbije više ne gledaju kroz prizmu Kosova, jer Kosovo više nije tako visoko na agendi ove srpske vlade

Slaviša Orlović: Važno je naglasiti da se odnosi između Rusije i Srbije više ne gledaju kroz prizmu Kosova, jer Kosovo više nije tako visoko na agendi ove srpske vlade, što znači da će Rusija svoje interese u Srbiji sve manje moći da ostvaruje preko Kosova, a mnogo više preko Naftne industrije i Južnog toka. S druge strane, stiče se utisak da Srbija pokušava da preko Nemačke obezbedi razumevanje Evropske unije i toleranciju za projekte kao što su, pre svega, Južni tok. Videli smo, međutim, da Srbija ima i mnogo nerešenih pitanja sa Rusijom. Ovih dana smo čuli da nijedan kragujevački Fiat nije izvezen na rusko tržiste, iako se taj posao već godinama najavljuje, a svake jeseni se postavi i pitanje cene ruskog gasa.

Omer Karabeg: Razlike između Nikolića i Vučića pojavljuju se i kad je reč o Bosni i Hercegovini. To se najbolje videlo kada je Tomislav Nikolić nedavno izjavio da ne postoji lepak koji može da poveže Bosnu i Hercegovinu i da ta država teško može da opstane. Vučić je onda brže bolje ponovio ono što u poslednje vreme stalno ponavlja - da vlada Srbije poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine. Da li u tome vidite stvarne razlike ili podelu uloga?

Slaviša Orlović: Nisam siguran da se radi o podeli uloga. Ali ni politika predsednika Nikolića prema Bosni i Hercegovini nije jednoznačna. On je svojevremeno izjavljivao da su svi koji žive u Bosni i Hercegovini Bosanci, što je imalo različite odjeke u Sarajevu i Banjaluci, zatim se izvinio za Srebrenicu, ali je sigurno prešao sve granice kada je dao ovu poslednju izjavu da ne postoji lepak koji može da poveže Bosnu i Hercegovinu. Dobro je što je Aleksandar Vučić, kao premijer, reagovao relativno brzo i pojasnio kakav je odnos vlade prema Bosni i Hercegovini, pri čemu postoje nijanse.

Naime, videli smo da na godišnjicu obeležavanja Prvog svetskog rata Vučić nije otišao u Sarajevo nego je bio sa Dodikom, što može dati povoda za različite interpretacije, ali ne treba zaboraviti da je njegova prva poseta nakon izbora za premijera bila poseta Sarajevu. U svakom slučaju, u pogledu Bosne i Hercegovine postoje razlike između Nikolića i Vučića kao što postoje i u njihovom odnosu prema Istoku i Zapadu.

Vučićeva odluka da ne ide u Sarajevo na obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata, već da ode u Andrićgrad da bi tamo taj jubilej jaranski proslavio sa Dodikom i Kusturicom govori o tome koliko je jak pritisak nacionalizma

Boško Jakšić: Mislim da postoje razlike između Nikolića i Vučića kada je reč o njihovom odnosu prema Bosni i Hercegovini. Nikolić je, kao što sam već rekao, više vezan za svoju radikalsku prošlost, dok je Vučić, barem prema onome što radi i govori, spremniji da je se odrekne. Međutim, Vučićeva odluka da ne ide u Sarajevo na obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata, već da ode u Andrićgrad da bi tamo taj jubilej jaranski proslavio sa Dodikom i Kusturicom, kao što je to svojevemeno činio Boris Tadić, govori o tome koliko je jak pritisak nacionalizma. Tačno je da Vučić više beži od radikalskog nasleđa nego Nikolić, ali ne mogu da kažem da je sasvim pobegao.

S jedne strane, Dodik dobija srpsko državljanstvo, što će mu dobro doći s obzirom na nekretnine koje poseduje na Dedinju, a s druge strane, uoči izbora u Republici Srpskoj, imamo poprilično zahlađenje odnosa na relaciji Beograd - Banjaluka. Danas više nemamo onu situaciju koju smo imali za vreme Tadića kada se retorički poštovao integritet Bosne i Hercegovine, a u suštini se davala velika podrška Dodiku, koji je otvoreno govorio da se neće skrasiti dok Bosna i Hercegovina ne bude uništena.

Za pretpostaviti je da Vučić mnogo manje podleže retorici Milorada Dodika i da želi bolju saradnju sa Sarajevom, što ga približava Evropskoj uniji, ali mnoge stvari su još nedorečene i biće još poteza i faulova i na jednoj i na drugoj strani. Da zaključim, Vučićev pristup Bosni i Hercegovini je mnogo korektniji nego što je bio Tadićev, a svakako je korektniji nego Nikolićev, koga vuče srce bivšeg četničkog vojvode čemu u nekim trenutcima nije u stanju da odoli.

Omer Karabeg: Kakav je odnos Nikolića i Vučića prema Miloradu Dodiku. Ima li tu razlika?

Od Vojislava Koštunice, preko Borisa Tadića, do sadašnje vlasti postoji neka vrsta kontinuiteta u odnosu zvaničnog Beograda prema Dodiku i Republici Srpskoj

Slaviša Orlović: Od Vojislava Koštunice, preko Borisa Tadića, do sadašnje vlasti postoji neka vrsta kontinuiteta u odnosu zvaničnog Beograda prema Dodiku i Republici Srpskoj. Odnosi Vučića i Nikolića sa Dodikom su srdačni. Prevaziđeni su nesporazumi iz prošlosti kada je Srpska radikalna stranka, kasnije Srpska napredna stranka, osnovala svoj ogranak u Republici Srpskoj, ali su tamo jako loše prošli. Jedan od značajnih testova za odnos prema Dodiku biće oktobarski izbori u Bosni i Hhercegovini. To, pre svega, važi za Aleksandra Vučića, jer Tomislav Nikolić, osim protokolarnih, nema neke velike nadležnosti niti instrumente da bi mogao da ima neki veći uticaj.

Boško Jakšić: Nema prevelike srdačnosti u odnosu sa Dodikom ni kod Vučića, ni kod Nikolića. Ako bismo baš hteli da merimo, onda je mnogo manje ima kod Vučića nego kod Nikolića. U svakom slučaju, politička statura Milorada Dodika u Beogradu je jako izmenjena. Mislim da je to dobro za odnose Srbije i Bosne i Hercegovine.

Omer Karabeg: Rekao bih da Vučić i Nikolić imaju i dosta različit odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Nikolić je blizak vrhu crkve i svaki čas se sastaje sa crkvenim velikodostojnicima, dok je Vučić prilično ravnodušan prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Slaviša Orlović: Složio bih se s tim u onoj meri u kojoj se Tomislav Nikolić pojavljuje kao osvedočeni konzervativac koji traži utemeljenje svoje ideologije i političke filozofije u tradiciji, a time i u pravoslavlju, dok Aleksandar Vučić nastoji da se predstavi kao reformista i modernizator. Nesumljivo da u tom pogledu među njima postoji velika razlika.

Boško Jakšić
Boško Jakšić

Boško Jakšić: Imam zamerke i jednom i drugom, ali ne samo njima. Još od vremena Slobodana Miloševića, koji je uveo Srpsku pravoslavnu crkvu na političku scenu Srbije, čitava plejada različitih srpskih političara koketuje sa crkvom. To što je kod Vučića uloga crkve manje izražena nego kod Nikolića još uvek ne znači da nema uplitanja crkve u politički život - i to se meni ne dopada. Međutim, igranje sa vatrom dovelo je do paradoksalne situacije da su upravo te kleronacionalističke snage nedavno izviždale predsednika Nikolića na Gazimestanu. Gađali su ga, bacali petarde i vikali mu "Tomo ustašo" i "Tomo Šiptaru", što samo dokazuje da je igranje sa crkvom i krajnjom desnicom jako opsano.

Omer Karabeg: Smeta li Nikoliću velika Vučićeva popularnost?

Slaviša Orlović: Sasvim sigurno. Nikolić je 2012. godine bio taj koji je pobedio Tadića i doveo Srpsku naprednu stranku na vlast. Međutim, na prevremenim parlamentarnim izborima 2014. godine pobedila je lista koju je predvodio Aleksandar Vučić. Bez obzira što ima legitimitet neposredno izabranog predsednika, Tomislav Nikolić, koji je stranku prepustio Vučiću, nije toliko jak koliko su bili predsednici pre njega koji su imali stranku iza sebe. Time je završena priča o tome ko ima moć u Srbiji. Aleksandar Vučić je triumfovao nad Tomislavom Nikolićem koji je prilično marginalizovan, kako zbog svoje ustavne pozicije, tako i zbog realnog odnosa snaga.

Boško Jakšić: Nikolić pokušava da nas uveri da je pobedom na predsedničkim izborima ostvario svoju političku misiju i svoje političke snove i da će se, kada mu istekne mandat, povući da pravi svoju rakiju "tomovaču" i da se bavi fondom svoje supruge. Rekao je da će, kao i svaki vladar, podići hram u svom rodnom mestu što bi trebalo da nagovesti da je on svoj posao završio i da nema preterane ambicije.

Kada je na samitu Organizacije afričkog jedinstva u Adis Abebi jednom diplomati rekao da bi voleo da bude novi Tito, Nikolić je otkrio ambiciju koju krije kao zmija noge

Međutim, kada je na samitu Organizacije afričkog jedinstva u Adis Abebi jednom diplomati rekao da bi voleo da bude novi Tito, Nikolić je otkrio ambiciju koju krije kao zmija noge. Možda mu je to izletelo, ali svakako je bilo rečeno i na osnovu toga moglo bi da se zaključi da Nikolić ima velike ambicije. On te ambicije ne može da ostvari u prisustvu Aleksandra Vučića i to bi moglo da podrazumeva da postoji neka vrsta tenzije između njih dvojice. Prema tome, Tomino mesto pod Vučićevom palmom nije baš mesto za odmor. Može on da grize nokte, ali mora da prihvati ono što je realnost političke scene Srbije u ovom trenutku.

Omer Karabeg: U zaključku, da se vratimo na pitanje koje je postavljeno na početku ovog razgovora - da li su Vučić i Nikolić rivali ili uigrani dvojac?

Slaviša Orlović: Postoje različite faze u njihovim odnosima. Oni su do 2012. godine bili dvojac, pri čemu su se i u tom dvojcu menjali kormilari. U početku je Nikolić bio kormilar, ali posle izbora 2012. godine, kada je preuzeo stanku, Vučić je nesumnjivi kormilar ne samo Srpske napredne stanke, već i Srbije. Što se tiče programskih razlika između njih dvojice, one su očigledne. Možda će Tomislav Nikolić pokušati da ponudi tumačenje da je reč o podeli karata da bi se pokazala otvorenost Srbije, međutim, Srbija mora da ima koherentnu i konzistentnu spoljnu politiku, a to je ona koju vode vlada i Aleksandar Vučić.

Vučić je pokazao da je spremniji da se odrekne svoje radikalske prošlosti

Boško Jakšić: Oni su više rivali, a uigrani dvojac svakako nisu. Taj rivalitet neće imati bitnog uticaja na tokove srpske politike. Mislim da Vučić može da toleriše Nikolića i sve njegove povremene ispade do isteka Nikolićevog mandata, kada bi trebalo da se završi uloga Tomislava Nikolića na srpskoj političkoj sceni. Iako su krenuli sa potpuno iste radikalske platforme, Vučić je pokazao da je spremniji da se odrekne svoje radikalske prošlosti i da vodi sasvim drugačiju politiku koja nema nikakve veze sa lepljenjem plakata Ratka Mladića na Bulevaru Zorana Đinđića. On je na tom putu nesumnjivo postao darling Zapada i uspeo je da uveri Zapad u iskrenost svoje politike.

Za razliku od njega, Nikolić je neuporedivo verniji svojoj radikalskoj ortodoksiji koju tu i tamo - nekada više, nekada manje - vešto prikriva, ali se ipak vidi da se radi o dva različita čoveka koji ni u kom slučaju ne koordinišu svoje postupke i poteze na unapred dogovoreni način.

Pogledajte komentare (2)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG