Dostupni linkovi

Žaljenje nije dovoljno za slovenačku tragediju


Ulaz tunel Svete Barbare blizu Hude jame, 2009. godine
Autor: Charles Crawford

Ove sedmice ser John Sawers, šef britanske obaveštajne službe, održao je važan govor u Londonu o radu MI6. Taj govor, prvi ove vrste ikada od strane od nekoga ko je na ovoj funkciji, sadržao je važnu tvrdnju:

„SIS (Tajna obaveštajna služba) je služba koja odražava našu zemlju. Integritet je najvažnija vrednost koja se neguje u službi.“

SIS i sva ostala britanska javna tela se ponose svojim integritetom. Integritet se ne uzima zdravo za gotovo. Zakoni i odredbe, treninzi i profesionalni etički kodovi, operativni standardi i mnoge druge procedure su tu da pomognu da se integritet potvrdi i u praksi.

Ovaj veliki britanski ponos etičkim standardima istorijske epizode koje pokažu da se predstavnici „britanske krune“ ponašaju nemoralno čini još posebnijim i komplikovanijim za Britance.

Misa reparacije


29. oktobra u velikom engleskom selu Great Missenden u Buckinghamshireu, služila se ekumenska Misa reparacije kako bi se podsetilo na jednu takvu epizodu i odala počast hiljadama njenih žrtava. Službu je vodio katolički biskup iz Northamptona, sa arhipiskupom iz Ljubljane i anglikanskim biskupom iz Buckinghama.

Slovenački ambasador, gospodin Iztok Jarc i nekadašnji slovenački premijer gospodin Lojze Peterle bili su među brojnim prisutnima.

Niko iz britanske vlade nije došao. Ser Richard Dannatt, bivši načelnik Generalštaba i general Lord Gutherie, bivši načelnik štaba odbrane, poslali su poruke podrške.

Misa je podsetila na poguban momenat u britanskoj vojnoj istoriji polovinom 1945. kada je britanska vojska prisilila na repatrijaciju u Sloveniju oko 12.000 ljudi koje su ubrzo nakon toga ubili Titovi komunisti. Keith Miles, predsedavajući Britansko-slovenačkog društva radio je dugo na tome da upozna širu javnost o tragediji i da podrži ljude u Sloveniji koji još uvek pokušavaju da otkriju punu istinu oko ovog masakra i mnogih drugih iz tog perioda.

Charles Crawford
Sveštenik Timothy Russ održao je odlučnu propoved. Opisao je ubijanja kao „masovni poremećaj, masovno zlo i masovnu tugu“. On je ovaj primer marksističke brutalnosti stavio u širu evropsku školu banalne filozofske misli koja je poricala hrišćanski ili prirodni moralni poredak i umesto toga insistirala da ljudi nemaju suštinsku vrednost. Rezultat je bila masovna egzekucija ljudi koji su razmišljali drugačije ili su se „našli na putu“.

Nakon mise susreo sam se sa Ivanom Lavrićem i Valentinom Moharom, dva starija muškarca koji su za dlaku izbegli da ih pošalju nazad u Sloveniju. Gospodin Lavrić mi je rekao kako je u masakrima izgubio osam rođaka.

Slovenački istoričar Joze Dezman bio je prvi predsedavajući komisije za skrivene masovne grobnice u Sloveniji. Rekao mi je da je oko 600 masovnih grobnica iz ovog perioda bilo pronađeno u različitim delovima Slovenije. Komunisti su imali različite načine da se otarase tela žrtava. Bacali su ih u provalije, zakopavali su ih u rudarske tunele ili u anti-tenkovske rovove ili su iskopavali ogromne jame duboko u šumama. Posebno užasavajuće mesto bio je tunel Svete Barbare blizu Hude jame, gde su predani napori da se zataška zločin bili uspešni preko 60 godina. Posmrtni ostaci stotina žrtava bili su otkriveni tek 2008. godine.

Nikolaj Tolstoj je opširno pisao o istoriji ovog perioda i o ulozi ključnog britanskog vojnog osoblja u ovim i drugim deportacijama koje su vodile ka ubistvima desetine hiljada ljudi od strane različitih komunističkih režima. Njega je 1989. optužio za klevetu Tobi Aldington, tada vodeći političar konzervativaca, a 1945. viši službenik Britanske vojske blisko uključen u odluke o ovim repatrijacijama.

Nikolaj Tolstoj mi je rekao da su njegova naredna istraživanja u sovjetskim arhivima u Moskvi potvrdila sumnje o grešnom ponašanju kako Aldingtona, tako i Harolda Macmillana, koji je na kraju postao britanski premijer. Ali, čak ni sada nije jasno zašto su tako postupili.

Ogroman teret za celu zemlju


Keith Miles pozvao je britansku vladu da ponovo sagleda ove događaje. Ministar za Evropu David Lindington ovako mu je odgovorio, 30. septembra ove godine:

“Ne možemo da stavimo sebe u poziciju onih koji donose odluke na terenu. Oni nisu imali mogućnost vremenske odstupnice koju mi sada imamo. Informacije koje se tiču ovih događaja su sada u javnosti i po mom mišljenju današnja vlada nema više šta da doda.“
"Nema sumnje da je ovo veliki i neselektivan pokolj", navedeno je u poruci Ministarstva spoljnih poslova koju je u avgustu 1945. napisao J.M. Addis.


Da li je to dovoljno dobro? Kada se sve uzme u obzir – ne.

Britanski arhiv objavio je poruku Ministarstva spoljnih poslova koju je u avgustu 1945. napisao J.M. Addis:

„Predavaja Slovenaca itd. Titovim snagama od strane osme armije u Austriji bila je sablasna greška... za oko nedelju dana krajem maja ove nesrećne ljude su britanske trupe poslale preko granice da ih iskasapi Titova vojska... Nema sumnje da je ovo veliki i neselektivan pokolj.“

Shodno tome teško je ovaj događaj ne posmatrati kao jedan od najmračnijih momenata britanske vojske, koji je vredan mnogo više od čudno bezlične izjave Davida Lindingtona o „osećaju žaljenja za gubitkom života koji se dogodio“. Ova vrsta jezika priliči teškim saobraćajnim nesrećama, a ne sistematskom ubijanju nekoliko hiljada evropskih prijatelja kome su doprinele britanske snage.

Što je još važnije, ne možemo da izgradimo modernu Evropu na živom pesku namernih istorijskih laži. Sama Slovenija ne može da se pomiri sa onim što se dogodilo. Pošto su ovi masakri bili velikih razmera, nije preterano reći da skoro svaki Slovenac ima nekakvu vezu sa prijateljem ili porodicom neke od žrtava ili onih koji su naredili ili izvršili masakre. To je ogroman teret za celu zemlju.

Od kraja Hladnog rata, političkim životom u Sloveniji su dominirali političari koji su poticali ili bili blisko povezani sa bivšim komunističkim režimom, tako da nije postojala zvanična podrška čak ni za istraživanje onoga što se dogodilo, a kamoli za pravdu za žrtve i njihove porodice. Umesto toga bivši slovenački komunisti i istaknuti mlađi članovi njihovih porodica predstavljaju sebe kao ugledne članove evropske socijalne demokratije, udaljavaju se od ovih neprijatnih pitanja i nadaju se da će sećanje na događaje jednostavno izbledeti.

Ipak tračak istine


Naslovnica Knjige Timothy Snydera
Srećom po Evropu, događaji kao što je Misa reparacije u Great Missendenu pokazuju da, uprkos gustoj magli zaborava, konfuzije i nepoštenja koje su decenijama stvarali evropski komunistički režimi, tračak istine ipak sija. Nove tehnologije omogućavaju lociranje masovnih grobnica i identifikaciju žrtava. Sve više i više arhiva se otvara.

Fantastična knjiga Timothyja Snydera „Zemlje krvi“ („Bloodlands“) pokušava da objasni kako su se blizanci totalitarizma, Hitlerova Nemačka i Staljinov Sovjetski Savez, takmičili da ubiju milione ljudi u centralnoj Evropi.

U nekoliko pasusa zvuči više kao rad iz filozofije morala nego istorije:

“[O brojevima Holokausta] Ali ovaj broj, kao svi ostali, ne treba posmatrati kao 5,7 miliona – tu apstraktnost samo neki od nas mogu da shvate – već kao 5,7 miliona puta jedan. Na nama naučnicima je da tražimo ove brojeve i da ih stavimo u kontekst. Na nama je humanistima da prebacimo brojeve nazad u ljude. Ako ne možemo to da uradimo, onda su Hitler i Staljin oblikovali ne samo naš svet, već i naše čovečanstvo.“

Moj predlog? Da se britanska vlada – na čelu sa Konzervativnom partijom koja je imala u svom vrhu i Harold Macmillana i Tobyja Aldingtona – konačno suoči sa činjenicom da „žaljenje“ nije dovoljno. Da čak i u ovim finansijski teškim vremenima pronađe nešto novca, ali što je još bitnije, moralni osećaj da sa drugim evropskim partnerima pokrene veliku inicijativu za otkrivanje svih masovnih grobnica širom Evrope i za identifikaciju stotina hiljada tela. Potpuna aktivna saradnja se očekuje od svih evropskih vlada i političkih stranaka. Mali deo dodatnih sredstava koje je Evropska unija dogovorila za 2011. mnogo bi doprineo snažnom pokretanju ove inicijative.

Kada je papa Jovan Pavle II posetio Sarajevo 1997. ponovio je poznatu duhovnu misao: „dve najteže stvari na svetu su oprostiti i zatražiti oproštaj“. Na Misi reparacije, ruski sveštenik nastavio je da se bavi ovom temom. On je skrenuo pažnju na okrutnost britanskih oficira koji su bili uključeni u događaje i izvršili prevaru kako bi usmerili mase nesrećnih ljudi nazad u propast, i na izopačenost onih koji su izvršili ubijanja:

“Oni koji su odlučili, oni koji su lagali, oni koji su naredili, oni koji su ubili – ova Misa je i za njih... nepravedno je prema grešnicima reći da nisu krivi za ono što su uradili.“
XS
SM
MD
LG