Dostupni linkovi

Umetnik iz Beograda: Iz 'zlatnog' u 'kameno' doba


Andrej Josifovski - Pijanista, autor instalacije "Idemo na more... varljivo leto '20"

Nedostižno more iza stakla galerije poziva na duboko razmišljanje, kaže o svojoj najnovijoj instalaciji beogradski arhitekta i ulični umetnik Andrej Josifovski, poznatiji kao Pijanista.

Inspiracije su svuda oko nas, na svakom ćošku, navodi ovaj umetnik za RSE nakon otvaranja izložbe u Beogradu "Idemo na more... varljivo leto '20"?

Josifovski je nedavno skrenuo pažnju šire javnosti radom "Nova vera" kada je na raskrsnici novobeogradskih ulica postavio maketu sa likom razapetog Isusa Hrista na stubu pod kamerama za video nadzor.

Rad „Nova vera“ deo je serijala „Zlatno doba“ koji još nije završen. A nakon „Zlatnog doba“ umetnik najavljuje serijal „Kameno doba“

Josifovski, koji je asistent na Arhitektonskom fakultetu, već nekoliko godina organizuje „Runaway“, međunarodni festival ulične umetnosti.

Varljivo leto dve hiljade dvadeseto

RSE: Koja je poruka instalacije "Idemo na MORE... VARLJIVO leto '20"? Da li je motiv isključivo u ograničenjima koje nam je donela pandemija, što je možda prva asocijacija, ili ga možemo čitati i u širem društvenom kontekstu da je more mnogima nedostižno i kada su granice otvorene?

Josifovski: Što se tiče mojih radova, uvek je na posmatraču. Definitivno da se šalje mnogo poruka i zapravo jeste instalacija koja poziva na razmišljanje, pre svega. Zato je i naziv "Idemo na more...", a ono što je skriveno i nije napisano je "...jer nas more more". Tako da, shodno tim stvarima, piše ispod "varljivo leto dvadeseto", jer smo mi ovog leta i zvanično prevareni onog dana kada je leto i kalendarski došlo. Svi znamo koji je to datum.

Intervju sa Andrejem Josifovskim
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:24:44 0:00
Direktan link

E sada, što se tiče svega ostalog, mi smo jako spremno dočekali njeno visočanstvo kraljicu koronu. Na stadionu, radovali smo joj se i to je isto jedan od razloga što ćemo mi ovog leta moći da budemo ovde ispred galerije, na trotoaru, na ulici, jer jednostavno naša je dužnost da svi budemo tu na "tom moru" i da onda zamišljamo šta sve lepo može da bude. Zato je to more sad nedostižno iza stakla ove galerije i opet poziva na duboko razmišljanje.

Naravno, s obzirom da su nam u početku govorili da je to najsmešniji virus na svetu, u istoriji čovečanstva, čini mi se. A onda i da je on težak, da brzo pada na pod i da će kada dođe lepo vreme on nestati, da je došlo do toga da on osim što je težak i vrlo lagan, pa se onda prenosi vazduhom. Ovaj talas koji simbolično pokazuje talase na moru je zapravo znak vazdušne opasnosti koja trenutno vlada i ono što je jedna od bitnijih stvari je da ćemo mi na more morati bar u dve smene, jer su ovde u prvoj smeni već svi smeštajni kapaciteti popunjeni i traži se i krevet više.

Tako da definitivno ću morati negde da premestim posle opet ovu izložbu za tu drugu smenu mora.

Izložba "Idemo na more... varljivo leto '20"
Izložba "Idemo na more... varljivo leto '20"

RSE: Nekako se bez mora ne može zamisliti „Zlatno doba“ što je naziv serijala instalacija koji još niste završili. Najavili ste još dva rada. Zašto baš zlatno doba?

Josifovski: Pa zlatno doba nisam izmislio ja, zlatno doba nam govore svakodnevno. Ja, doduše, nemam televizor, niti planiram da ga kupim. Ali, jednostavno nezamislivo je da se bilo gde otvori nešto ili pogleda i na internetu, a da nam ne kažu da je neprijatno koliko nam dobro ide i da mi živimo u zlatnom dobu. Jednostavno, inspirisan time što sam čuo, krenuo sam sa serijalom tih radova. Serijal trenutno ima dva spremna rada, ali daleko da je to kraj tog serijala koji je neverovatno inspirativan. Čak ne moram nešto previše i da se naprežem, da razmišljam, jer su inspiracije svuda oko nas, na svakom ćošku, i taj serijal će se nastaviti.

Međutim, krenuo sam paralelno da razvijam i "kameno doba", za jednu izložbu koja će se desiti za dve godine - "Kameno doba - sedam smrtnih grehova koji su uništili umetnost i kulturu". Sedam tih kamenih slika, a "kameno doba" zato što mi napredujemo tako što idemo unazad, iz zlatnog prelazimo u kameno. I to je taj napredak, ali važno je da se mi pokrećemo, da ne stojimo u mestu.

Hrist na kamerama za video nadzor

RSE: U serijalu „Zlatno doba“ pokrećete razne teme od video nadzora na ulicama što ste predstavili instalacijom sa likom razapetog Isusa Hrista, zatim ste pomoću zlatnih kontejnera i klackalica mapirali mesta koja predstavljaju najsiromašnije zone u gradu, pa ste instalacijama cvetova koji su bili predstavljeni četkama aludirali šta sve treba počistiti. Šta je to što vas pokreće, da li je to društveni aktivizam?

Josifovski: Da, definitivno ima ta doza aktivizma. Zapravo, ja sam vaspitavan na jedan drugačiji način, obrazovanje je uvek uticalo na mene. Bio sam okružen tim pravim stvarima, pravim vrednostima, odnosno kulturom i umetnošću. Onim stvarima koje danas definitivno nedostaju, ili su bar na tom nivou na kom ne treba da budu. Sve to što se dešava, jednostavno isprovociran sam time.

RSE: Kako ste došli na ideju da video nadzor na ulicama povežete sa raspećem?

Josifovski: Na tu ideju nisam došao ja, na tu ideju su došli oni koji su postavili bandere za video nadzor u obliku krsta. Tako da je prirodno da se nametnulo da su to simboli nove vere, kao oni krajputaši, molitvenici. Tako isto i ovo, samo su sad kamere i nadziru nas. Znamo da je Isus Hrist simbol nevinog stradanja i rešio sam da ga postavim jer sam i rekao da je ovaj narod razapet, podeljen silom na dve strane, jedna oni koji silom vladaju, a druga oni koji silom pokušavaju da se vrate na vlast.

A naravno Isus Hrist se kao simbol kroz istoriju umetnosti pojavljuje mnogo puta, vrlo je čest motiv u umetnosti.

RSE: Zbog rada "Nova vera" sa likom razapetog Hrista na stubu pod kamerama za video nadzor na raskrsnici novobeogradskih ulica pojavila se policija i ta instalacija je uklonjena. Kako se završila ta priča, da li ste imali nekih problema sa vlastima?

Josifovski: Ta priča još uvek nije završena, s obzirom na to da ja nisam i dalje obavešten od strane tužioca da li je protiv mene podneta krivična prijava, pošto je tamo navedeno da se sprovodi istraga po zakonu o krivičnom postupku. Ili je to prekršajno, ili je to na kraju krajeva i odbačeno, što bi bilo jedino normalno. Ali, s obzirom na to da ovde ništa nije normalno, onda ćemo to videti.

Za sada nema nikakvih informacija i jednostavno to sve što su oni uradili, uradili su za umetnost i kulturu. Ta pažnja, i medijska i to što su oni radili forenziku, što je tu bilo pet policijskih automobila, dva komunalna, novinari, korpa za skidanje, komunalna služba ... to je kao jedan omanji masakr da se desio.

Izbori i kontejneri

RSE: Kažete da nema politike u vašim radovima, ipak ste kovanicu zlatno doba „pozajmili“ od jednog političara?

Josifovski: Pa "zlatno doba" je poznato još ... ja recimo znam zlatno doba umetnosti u Mikeni, pa onda zlatna maska, i sve te neke stvari već postoje. E sad, to što su se kasnije i neki političari služili time, to je već druga stvar.

Zaista izbegavam tu politiku, ali smo mi jedna jako mala sredina, neću sad reći zagađena, tako da se sve povezuje sa tom politikom, nažalost. I onda šta god da se uradi i što je drugačije, ili što je mimo tog nekog propisa, sistema, zakona, ako to tako možemo reći, odmah se smatra bavljenjem politikom, odnosno odmah si u neku ruku "disident". Sad, ti si onaj sa druge strane zakona, upireš prstom u to što ne valja, a zapravo je to daleko od toga.

RSE: Kada ste na dan izbora u Srbiji na društvenim mrežama postavili fotografiju ofarbanih kontejnera, od kojih je jedan bio u zlatnoj boji, uz natpis „Izbori su, a u našem regionu možete da birate...“, šta je bila vaša poruka?

Josifovski: Pa poruka je da svako može slobodno da glasa. I treba to da uradi, ja sam to svojevrsno video, ja zapravo svaki dan glasam. Kada idem ujutru, prvo kada izađem iz kuće ja bacim smeće. I onda su mi zanimljivi ti kontejneri, zapravo da ti uvek imaš pravo izbora da li ćeš da baciš u prvi, drugi ili treći. I nekako me u tom trenutku to opet podsetilo na onu našu realnost koju živimo i bez da hoću da vređam bilo koga, ja mislim da se na kraju i pokazalo kroz tu izbornu volju da je zapravo to mišljenje većine ljudi - da je upravo izbor sveden na to.

'Prekobrojna deca'

RSE: Jedna od najupečatljivijih instalacija je možda klackalica u zlatnoj boji između kontejnera, napisali ste da je ona posvećena prekobrojnoj deci...

Josifovski: I meni je to isto jedna od instalacija koju mi je bilo definitivno najteže da radim, jer sam bio jako tužan. To je mapiranje najugroženijih mesta, kao što je "Nova vera" bilo mapiranje svih tih sigurnosnih kamera za koje ne znamo za šta služe, ni ko to gleda, ni šta se time postiže. Ali, ove klackalice su za prekobrojnu decu, zato što mi imamo toliko problema, i one su zlatne naravno, jer se uvek ti problemi samo sklanjaju sa strane i apostrofiraju se neke stvari koje nisu zapravo ni važne.

Mi imamo toliko i vršnjačkog nasilja i diskriminacije svih vrsta, tako da ta klackalica, kao i sve ostalo, poziva na puno stvari o kojima moramo da razmišljamo. I ako hoćemo da menjamo ovo društvo, to su stvari od kojih se počinje. Jer vi ako odete u ta naselja, tu nema osnovnih stvari za egzistenciju tih ljudi, počevši od vode ili struje, pa onda preko svega ostalog - da se zadovolji neka najosnovnija higijena, pa onda da nastavimo preko hrane, odeće, stvari za edukaciju. Jedna od ideja je da se prave amfiteatri kulture tih mesta i da se edukuju ljudi. Postoje ta naselja širom Beograda i posetio sam veliku većinu, tako da sada spremam, ideja je da se na svakom od tih mesta uradi neka instalacija i da jednostavno krene, da se nađe ta ciljna grupa, kritična masa koja će da dalje krene da sprovodi te stvari i da obezbedi osnovne uslove za život tih ljudi.

'Čišćenje' Beograda

RSE: Skulptura „Zlatni cvet“ je zapravo slika četke i simbol čišćenja. Istovremeno su mali cvetovi bili postavljeni na različitim mestima u gradu. Šta je to čemu je u ovom trenutku najpotrebnije čišćenje iz vaše vizure kao arhitekte?

Josifovski: Arhitektura ne postoji, tačnije ova koja se promoviše ne postoji. Ostala možda i postoji, ali je skrajnuta. Čišćenje je potrebno duhovno pre svega, a onda na svim ostalim nivoima. Četka je postavljena na Bežanijsku kosu (beogradsko naselje, prim. aut.) na mestu gde ja organizujem „Runaway“, festival ulične umetnosti. Četka je zapravo cvet katarzis, koji znači pročišćenje. To samo liči na četku, na jedan upotrebni predmet koji svi mi imamo u našim stanovima, tačnije toaletima, i ono što je tu važno jeste da je on postavljen nasuprot Beogradskom pobedniku jer je nekada davno Beogradski pobednik stavljen na Kalemegdan i okrenut kao ruglo prema Auastrougarskoj. I na taj način sam ja isto želeo četku da okrenem prema gradu, prema mestu gde najviše treba da se pročisti.

RSE: Pošto je skulptura postavljena na dan zatvaranja izložbe „Čistač“ Marine Abramović da li ste aludirali samo na naziv te izložbe ili i na rad ove umetnice?

Josifovski: Samo na naziv. To „Čistač“ me podstaklo, pošto se tog dana završila izložba, ja sam onda rešio da otpočnem čišćenje i zato sam tog dana, odmah ujutro, postavio sto malih skulptura svuda po gradu, na mestima koja prvo treba očistiti, da li je arhitektura ili su neke druge institucije u pitanju, ali sam probao da pohvatam sve stvari. Sto četki je malo, trebalo bi bar hiljadu i više od toga, ali je kao projekat bilo dosta dobro s obzirom da se dalje kao performans to razvilo jer su ljudi uzimali te četke i onda ih sa sobom nosili po gradu i fotografisali se.

Tako da mislim da je veoma uspelo, kao što mislim da je veoma uspelo sa "Novom verom" gde je policija toliko uradila za umetnost da ja mislim da niko toliko ne može, ni Ministarstvo kulture. Sve ostalo je samo slučajnost sa nazivom.

RSE: Već godinama radite murale, da li je to ljubav prema muralima ili želja da grad izgleda drugačije? Da li ste uspeli nešto da promenite?

Josifovski: Uvek je želja za nečim boljim. Trudim se, osim što pričam da nešto ne valja, da nešto i radim po tom pitanju da bih imao kredibilitet da kritikujem. Tako da na Bežanijskoj kosi ove godine organizujem već peti po redu festival ulične umetnosti "Runaway". "Runaway" je moj doprinos kulturi, to je kod nas avangardna ulična umetnost i ideja je da to postane urban district kakav imaju najveće metropole kao što su Los Anđeles, Majami, Melburn, Honolulu.

I ove godine je to sve na meni. Moja energija, vreme, novac, uz mali broj mojih prijatelja, ja ih zovem, dobrotvora. Prošle godine je jedan, jedini put, bilo jedno sponzorstvo. Za sad nema razumevanja od bilo koje institucije kulture, da li od grada, sekretarijata ili Ministarstva kulture, to niko nije prepoznao još uvek. Iako sam ja mislio da će posle prve godine, kada je napravljeno nešto novo, da će se to prepoznati, ali za to nema sluha i nije ni čudo kada je posle rebalansa budžeta kultura na nula posto.

RSE: Nedavno ste portretom Novaka Đokovića na šljaci dospeli i u svetske medije. Da li vam je to otvorilo neke nove mogućnosti za rad izvan Srbije?

Josifovski: Do sada su strani, eminentni, portali ulične umetnosti koji prate svetsku scenu već nekoliko puta objavljivali moje radove. Međutim, ovde se desila jedna druga situacija, ovde su i svetski mediji koji se na bave uličnom umetnošću, francuski "L'Ekip", španska "Marka", italijanski časopisi, svi su to preneli. I uvek postoji neki period da vidimo šta će se sa tim desiti, ali je jako zanimljivo da je preko 300 pisanih medija to prenelo, a nismo mogli da ispratimo koje su televizije prenele.

Odjek je fenomenalan i drago mi je što je ta poruka preneta, nadam se, onako kako sam ja želeo, a to je ta kritika Zapada koji stalno osporava ono što urade neki tamo mali ljudi sa Balkana.

Što smo mogli da vidimo i na poslednjem finalu Vimbldona, kako je to navijanje kao na fudbalskoj utakmici i koliko je čovek veliki koji posle svega toga poklanja srce tribinama. Ono što je prelilo čašu bila je ta karikatura gde on kao dvorska luda žonglira koronom i želeo sam da na crtež odgovorim onako kako najbolje mogu, to je crtežom. I napravio sam ono što svet do sada nije video, to je taj portret na teniskom terenu od šljake tako što sam šljakao. I opet se tu dublje vezujem za te četke i čišćenje, pročišćenje, simbol onoga što imam već kroz svoje radove. Pokazalo se koliko su i tereni magična mesta, i da kada se izglancaju pokazuju svoje pravo lice.

RSE: Imate li uzore, "Zlatni cvet" ste opisali kao spoj Benksija i Džefa Kunsa?

Josifovski: Moram da priznam, još od mog studiranja arhitekture i svega ostalog, kada dobijem neku temu uvek uzmem olovku i papir i krećem da skiciram, crtam i razmišljam o tome što je moja ideja. Nikada zaista ne gledam neke primere, niti se inspirišem od drugih, već su ako se desi da je slično, razmišljanja na istim talasnim dužinama što je potpuno normalno. Tako da mnogo puta se desilo da sam smislio neke stvari koje su mi zvučale fenomenalno, a onda sam video da one već postoje, pa su te ideje odbacivane.

Što se tiče Benksa i Džefa Kunsa, zašto sam njih dvojicu baš pomenuo, prvo Benks je neko ko je trenutno u svetu umetnosti, što se mene tiče, vladalac tih stvari koje su prenošenje poruka i bavljenje društveno važnim stvarima. A Džef Kuns ima velike skulpture. Te skulpture koje su u takvim dimenzijama, te male stvari koje su predimenzionisane, asocirale su me na radove kao što je "Zlatni cvet" i u tom trenutku sam spojio te dve stvari.

Ima mnogo umetnika, da sad ne nabrajam, koji su velika inspiracija, ali moram da kažem da svaki put u svoje radove uključujem isključivo sebe i svoje zamisli, tako da ako se negde potrefi da to liči, onda to samo liči.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG