"Napadnuti smo od strane kapitala koji ne preza ni od čega pa ni od toga da iskoristi sve prirodne, kulturne, istorijske, tradicionalne i ekonomske resurse, da ih uništi, da ih jednostavno satre samo zarad profita." Ovako za „Zašto?“ arhitekta Slobodan Maldini komentariše aktuelnu urbanističku situaciju u Beogradu.
- Ikarusov pad pod buldožer
Imali smo slučaj u beogradskoj Savamali – Hercegovačka ulica (nezakonito rušenje objekata u centru Beograda, od strane osoba sa fantomkama na glavama, 2016.), koja i dalje budi interesovanje medija. Međutim, postoji bojazan da će drugo, značajnije rušenje proći manje zapaženo: iako je 2015. Komisija za urbanizam grada Beograda zauzela stav da treba sačuvati istorijski vrednu upravnu zgradu prve srpske fabrike aviona Ikarus u novobeogradskoj Gramšijevoj ulici, izdata je građevinska dozvola za rušenje. Zgrada sagrađena 1938. koja je do nedavno predstavljala izuzetan spomenik kulture na Novom Beogradu, sada je srušena.
Na tom prostoru gde nije bilo mesta ni za veće igralište ni za rekreaciju pa ni za parking mesto, za postejeće objekte mi ćemo dobiti jedan novi arhitektonski objekat i to dvotraktni koji će povećati gustinu naseljenosti ovog kvazi-elitnog naselja Novog Beograda. Dobićemo nove stanare koji će muku mučiti sa parkiranjem automobila, a njhova deca neće imati parkovskih površina gde će moći da izlaze.
Kompleks Ikarus bila je fabrika aviona u kojoj je tokom Drugog svetskog rata proizvedeno čak 477 letilica, razvijeno devet tipova aviona domaće konstrukcije, osam tipova na osnovu kupljenih licenci. Posle rata tu je proizvedeno čak 12 tipova aviona. Sve to govori o snazi naše avioindustrije. Zgradu je projektovao poznati zemunski arhitekta, austrijski student i đak, Franjo Jenč, čovek koji je ostavio svoj znak u centru Zemuna na poznatim velelepnim zemunskim palatama stila secesije. Njegove palate u Zemunu daju ovom gradu prepoznatljivi istorijski karakter. Jenč je objekat upravne zgrade Ikarusa projektovao u kod nas retko viđenom art deko stilu, to je gotovo jedini primer stila art dekoa u Beogradu i jedan od samo nekoliko u Srbiji. Ta zgrada imala je sofisticiranu spoljašnjost i isto tako sofisticiran enterijer i bila je jedinstvena zgrada u našoj arhitekturi. Iznad ulaza nalazio se dragoceni reljef Ikara u letu.
Međutim, investitor je u jednom trenutku došao do informacija da je Zavod za zaštitu spomenika kulture jednostavno zaboravio da zaštiti ovu zgradu i da bi pokrio celu stvar, pozvan je arhitektonski konkurs. Taj konkurs je pozvao timove profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, a prvu nagradu dobio je tim profesora na čijem čelu se nalazi dekan Arhitektonskog fakulteta. Interesantno je da je upravo taj konkursni elaborat predvideo rušenje upravne zgrade Ikarus. Dakle, akademska institucija koja je trebalo da prepozna arhitektonsku vrednost i kvalitet ove zgrade, upravo suprotno svemu – dala je zeleno svetlo da se ovaka jedna zgrada može srušiti, naravno zbog opskurnog interesa investitora.
Učinjena je nemerljiva i nenadoknadiva šteta, zato što je Beograd izgubio jedini primer arhitekture art dekoa, zgradu koja je danas mogla da bude muzej, zgradu koja je svedočila o neverovatnoj snazi industrije i moći Jugoslavije kada smo mi bili tehnološki i tehnički toliko napredni da smo bili sila predvodnica u avioindustriji pred Drugi svetski rat.
Posebno poražavajuće je saznanje da je sve to učinjeno od predstavnika takozvane elite srpske arhitekture, odnosno upravo onih koji bi trebalo da budu na prvoj liniji odbrane naših kulturnih vrednosti.
Zamislimo situaciju da nekom investitoru bude dozvoljenja gradnja na naskupljem građevinskom zemljištu, kao što je na primer Beogradska tvrđava. U tom slučaju, moglo bi da se dogodi da na postojeću strukturu kule Nebojše bude podignut neki stakleni soliter. Ekstremno nečuven događaj bila bi nadgradnja Hrama Svetog Save, na primer ekskluzivnim poslovnim sadržajem. Iako su to nezamislivi slučajevi, kod nas je ipak moguće naći ovakve primere, a jedan od najeklatantnijih primera je rušenje i nadgradnja ruševine od ulazne fasade upravne zgrade Ikarus.
- Investitorski juriš
Novobeogradski slučaj oko Ikarusa nije jedinstven. Beograd je prepun takvih slučajeva. Pođite samo ulicom Kneza Miloša.
Već na početku imamo zgradu Generalštaba gde se lome koplja oko očuvanja ovog bisera arhitekture Nikole Dobrovića, gde praktično vlast želi to da sruši a struka pokušava da odloži sve to.
Ispod toga imamo poznat kompleks nekadašnje američke ambasade gde sada jedna izrealska kompanija pravi elitno luksuzno stambeno naselje. Ceo taj kompleks je bio zaštićen kao kulturno dobro, kao kulturno istorijska celina. Naravno, sve je srušeno.
Ispod toga imamo zgradu ambasade Nemačke – još jedna zaštićena zgrada prepoznatljiva i poznata u istoriji srpske arhitekture koju je Nemačka srušila i tu gradi bezličan bezidejan arhitektonski objekat.
Na dnu ulice Kneza Miloša imamo takozvani Belgrade Skyline gde se na mestu nedavno srušene zgrade Ludviga Tomorja, čuvenog slovenačkog arhitekte koji je projektovao na tom mestu zgradu Saveznog MUP-a, danas grade tri solitera sumanute spratnosti, gde će više hiljada ljudi živeti upravo na samom mestu Mostarske petlje, što je nečuveno. Sve to upotpunjuje gradnja podzemne garaže na Studentskom trgu, čime će se uništiti arheološko nalazište na toj lokaciji.
Ambijent Kosančićevog venca je već razoren neprimerenom gradnjom stambene zgrade u podnožju same ulice. Nedavni konkurs za gradsku galeriju je izabrao rešenje koje će uništiti karakter ulice Kosančićev venac. Na vodoizvorišu u Makišu predviđena je izgradnja zgrada neverovatne površine.
Na najlepšim prirodnim zlatiborskim terenima gradi se divlje, na najvišoj tački na Kopaoniku, Pančićevom vrhu sagrađena je višespratnica, to je protivno razumu i propisima. Na spomeniku kulture u Golubačkom gradu niče stambena zgrada. Crkva valjevska Gračanica iz 15. veka potopljena je u veštačkom jezeru...
- Usamljeni glasovi struke
To je izuzetno veliki broj primera gde struka nije uspela da sačuva naše kulturno blago, a evo u poslednjem eklatantnom primeru rušenja upravne zgrade Ikarusa vidimo da je struka bila do te mere izmanipulisana da je radila u korist investitora, odnosno sve je učinila da bi olakšala investitoru da sruši jedno kulturno dobro.
Struka je ostala na nekolicini ljudi idealista koji pokušavaju da skupe, da prikrpe ono što je razgrađeno proteklih decenija. Trenutno imamo usamljene glasove nekolicine ljudi gde bih pomenuo arhitektu Bakića koji uporno pokušava da digne glas i suprotstavi se svima u odnosu projekta Beograda na vodi, gospodina Branislava Jovina koji isto povremeno kaže, pa i moja malenkost. U proteklih pet godina na više od 300 mesta pokušao sam da napišem, opišem, kritikujem stanje u arhitekturi. Naravno, sve to nema nikakvog efekta. Politika je ta koja kroji, politika je ta koja stoji iza svega toga, a investitori su oni koji nikakav afinitet prema struci ne pokazuju, niti žele da se prilagode istorijskim činjenicama koje se nalaze na prostoru naših gradova
- Farmerke na arheološkom nalazištu
Ako govorimo o kapitalnim prjektima – 99 odsto njih su totalni promašaji. Najveći promašaj u urbanizmu Beograda je nedavno otvoreni tržni centar u Rajićevoj. Tu smo imali neverovatnu spregu politike, investitora kojima je pomogla struka. Imali smo akademika SANU i profesora Arhitektonskog fakulteta koji su napravili projekat kojim su uništili kulturno istorijsko jezgro Beograda.
Vi sada umesto da imate zakonom zaštićen centar grada Beograda, Knez Mihajlovu sa istorijskim palatama, na sred toga mi smo dobili jedan konglomerat sačinjen od čelika i stakla koji ustvari nema nikakvu funkciju jer funkcija je prodaja farmerki i parfema. Tako da umesto da su turisti mogli da vide našu istoriju, našu arhitektruru, istoriju događanja na području Beograda, oni danas vide ono sa čime se susreću na bilo kom svetskom aerodromu.
