U Rusiji je dozvoljeno ubijati nepodobne

U Rusiji je dozvoljeno ubijati nepodobne

Piše: Marjana Toročešnikova (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

Ove godine navršava se deset godina od ubistva novinarke “Nove gazete” Ane Politkovskaje. U međuvremenu su uhvaćeni i osuđeni organizatori i, prema tvrdnjama istražitelja, izvršioci zločina. Nije nađen naručilac ubistva novinarke, poznate po kritičkom stavu prema Vladimiru Putinu i njegovim saradnicima. Sin Ane Politkovskaje, Ilja, u intervjuu za Radio Svoboda objašnjava kome je i zbog čega stalo do skrivanja naručioca ubistva njegove majke.

RSE: Imate li utisak da se za deset godina bez Ane Stepanovne njeno ime pretvorilo u nekakav brend kojeg, za svoje interese koriste političari, suparnici u polemikama, njene bivše kolege novinari?

Politkovski: Naprotiv, čini mi se da se ime moje majke koristi sve ređe, u prvom redu zbog toga što je prošlo 10 godina. Ipak, mnogi ga još nisu izbrisali iz sećanja. Jeste, spominju je opozicioni mediji i opozicionari. Spominju je i najbliže kolege, pogotovo „Nova gazeta“, ali mnogo ređe nego u prve tri godine. Što se tiče državnih medija, oni čuvaju distancu koju su uspostavili.

RSE: Da li se život vaše porodice mnogo izmenio tokom tih godina?

Politkovski: Nije. Jednostavno, moja sestra i ja imamo neke obaveze kakve ranije nismo imali. Imam u vidu učešće u sudskom procesu, koje uzima neverovatno mnogo vremena. Pogotovo suđenja, jer mi sedimo tamo od početka do kraja. Oduzima vreme i kontaktiranje s novinarima, ali nam je drago što novinari još prate proces.

RSE: Kad se osvrnete na sve što se događalo tokom godina istrage i suđenja, kako ocenjujete vaše odnose s ruskim pravosuđem?

Politkovski: U početku smo i verovali i videli da se istraga zaista bavi istraživanjem zločina. Uz određene greške i propuste, ali ipak ih je zanimalo. Prošle su godine i shvatili smo, naročito posle razmatranja svih dokumenata, da je ta aktivnost bila usmerena samo protiv neposrednih izvršilavca zločina. Istražna grupa načinila je određene korake prema naručiocima ali ona, koliko sam shvatio, nije želela da provede ozbiljnu istragu. Isto važi i za mnoge politički obojene zločine koji su se u to vreme desili. Izvolite, tu su vam izvršioci, tu vam je srednji nivo organizatora, a što se tiče onih iznad njih – ništa ne možemo da nađemo. Postoje samo određeni nagoveštaji da će se možda nešto nekada dogoditi. Tako smo pre tri meseca iz medija slučajno saznali da je naš islednik dao ostavku zbog odlaska u penziju, da je on bio jedini preostao iz istražne grupe i da je ceo izuzetno obiman predmet predat jednom istražitelju, kojeg ni ne poznajemo. Ispostavlja se da im nikako ne odgovara da traže i imenuju naručioca dok traje ova vlast.

RSE: Zbog čega?

Politkovski: Smatram da ima nekoliko činilaca, a osnovni je taj da je majka bila i ostala neprijatelj režima. U glavama vladajuće elite majka je uvek bila neprijatelj, protivnik, pa zašto bi istraživalo nešto što malo koga zanima? Prema mojim posrednim informacijama, tamo gore, u našem državnom vrhu, znaju ko je naručilac, ali istraga ne napreduje.

RSE: Kako ocenjujete verziju koja je pre nekoliko godina objavljena na televiziji, da je ubistvo Ane Politkovskaje naručio biznismen Berezovski, kako bi time destabilizovao situaciju u Rusiji?

Politkovski: To izaziva gromoglasni smeh. Čitao sam dokumente tog predmeta i video sam da su pokušali da ubace i tu verziju, ali to je skroz providno. Berezovskog su optuživali za mnoge zločine. Jedno vreme pokušavali su da iznude njegovu ekstradiciju iz Engleske, pa i preko nas. Mi smo odmah objavili saopštenje da je to besmislica.

RSE: Aleksandar Litvinjenko je 2007. rekao da je lično Putin ubica Ane Politkovske. Potom je i Litvinjenko bio otrovan. U intervjuima 2007-2008. vi ste govorili da vas nervira nastojanje novinara da povežu ta dva ubistva. Da li ste u međuvremenu promenili mišljenje?

Politkovski: Da, sada ih povezujem, mada ne kao niz događaja s jednim naručiocem. Povezujem ih na osnovu toga da se u Rusiji već deset godina stvara atmosfera u kojoj je dopušteno ubijati nepodobne.

RSE: U oktobru će se navršiti deset godina od ubistva vaše majke, a u februaru – godišnjica ubistva Borisa Njemcova. Mnogi su pravili direktne analogije između ova dva slučaja.

Politkovski: Kada smo analizirali sve što je svima bilo poznato o Borisu Njemcovu, bili smo užasnuti koliko se toga poklapalo. Kao da je sve rađeno preko indiga. I još nešto: ova ubistva smatraju strašnima samo određeni mediji, kao što je vaš radio ili „Novaja gazeta“. Državni mediji o tome obaveštavaju samo formalno. Tu se za deset godina ništa nije promenilo. Vlasti žele da veći deo stanovništva veruje da je kod nas sve dobro, da se dešavaju i takva ubistva ali da na njih ne treba obraćati pažnju, važno je da idemo u svetlu budućnost.

RSE: Da li još verujete ruskom pravosuđu ili ćete čekati šta će reči Evropski sud za ljudska prava, kojem ste prošle godine uputili žalbu zbog nedelotvorne istrage?

Politkovski: Naravno da se još nadam. I pored svega što sam rekao, zahvalan sam ruskom pravosuđu što je osudilo tih nekoliko lica, ali to je manji deo koji mi nije toliko bitan. S jedne strane, verujem i priželjkujem da se naš pravosudni sistem na neki način iskupi, ali mi je jasno da se pod sadašnjim režimom time niko neće baviti.

RSE: Da li ste pre 10-15 godina osećali da vašoj majci nešto preti?

Politkovski: Naravno, osećao sam da to može da se desi. I ne jednom smo o tome razgovarali. Bilo mi je jasno da to čime se ona bavi – ne samo zato što je „neprijatelj naroda“ već zbog konkretnih istraživačkih tema – može da dovede do ubistva.

RSE: A šta vam je ona odgovarala?

Politkovski: „Ko, ako ne ja“? - To je bio njen omiljeni odgovor. Pored toga, kod nje su dolazili nakon što im niko drugi nije hteo pomoći. Ona im je bila poslednja nada. Tokom istraživanja ona je dolazila do značajnih ljudi u Rusiji, onih na visokim položajima. Uvek sam poštovao to što je radila, ali ona je za mene bila pre svega majka, a ne novinar ili nekakav borac koji rizikuje sopstveni život. Izgubio sam majku, a ne novinara, društvenog delatnika, borca za ljudska prava. Upravo zbog toga nisam želeo da se moja mati bavi svim tim stvarima. Posle majčime smrti objavili smo knjigu „Zbog čega?“. To je zbirka njenih članaka. Svaki od njih je, po našem mišljenjuj, mogao biti razlog ubistva. Zajedno s „Novom gazetom“ izabrali smo ne najinteresantnije tekstove, već najsnažnije, one koji su mogli izazvati ono što se desilo.

RSE: Ana Stepanovna je, uzgred, bila Ukrajinka. Vi imate rođake u Ukrajini. Kako bi ona gledala i kako vi danas gledate na ono što se zbiva u odnosima između Rusije i Ukrajine?

Politkovski: Kad bi majka bila živa, ona bi, nema sumnje, da bi bila na istoku Ukrajine u vreme borbenih dejstava. Ono što se tamo dešava je užasno! Nastavljamo da se krećemo unazad, sve više postajemo varvari, ne marimo za razvoj nauke i ostalo. Kada gledam vesti iz evropskih zemalja ili Amerike, o novim dostignućima u raketnoj tehnologiji ili o novim ajfonima, a kod nas se otvara Staljinov muzej – osećam se strašno. Ne znam zašto moramo toliko da trošimo za ratovanje. Nedavno sam čitao da je čak 40 odsto ruskog budžeta namenjeno za odbranu. To je užas!

RSE: U dokumentarnom filmu „Pismo Ani“ jedan od bivših kolega vaše majke kaže da ona ne bi bila ubijena da su svi novinari pisali onako kao ona.

Politkovski: Tačno! Takvi kao majka mogli su da se izbroje na prste. Bilo je samo nekoliko novinara i boraca za ljudska prava koji su se time bavili. Svi su ih poznavali. Oni koji su donosili odluke o likvidaciji su znali da nije teško udariti na njih, jer takvih nije bilo mnogo. A da ih je bilo mnogo, trebalo bi nalaziti s njima zajednički jezik, komunicirati, družiti se. Kod nas se sve čini radi toga da se novinari plaše istraživanja.

RSE: U zadnjih deset godina pojavio se novi član porodice – unuka koju je Ana Stepanovna željno čekala i koju ste nazvali njenim imenom. Ona će ove godine napuniti devet. Šta vaša nećaka zna o svojoj baki?

Politkovski: Zna po kom je dobila ime. Zna da bake nema. Zasad ne zna da je ona bila novinarka i da je ubijena zbog svog rada. Još je mala da bi joj to objašnjavali. Kad dođe vreme, sestra Vera i ja smo se dogovorili da će joj ona sve detaljno objasniti.