Dostupni linkovi

"Turski model" neće procvetati u arapskom svetu


Turska zastava na brodu na kojem se nalazi 250 ranjenika iz libijskog grada Misurata prilikom dolaska u luku u Bengaziju, 3. april 2011.
Priredio: Dragan Štavljanin

Modernizacija i neprijateljski stav prema islamu, nije model za arapski svet, piše u londonskom „Tajmsu“ (Times) Norman Stoun (Stone), autor nedavno objavljene knjige „Turska: kratka istorija“.

Čudna je pomisao, ali uskoro će biti 100-ta godišnjica događaja u koji je je bila uključena Libija, a koji je (uz nekoliko drugih kriznih situacija) izazvao Prvi svetski rat.

U oktobru 1911, Italija je napala turski posed (Libiju). Poraz oslabljene Turske ohrabrio je balkanske narode da napadnu poslednje uporište Otomanske imperije u Evropi, što je na kraju dovelo do Prvog svetskog rata.

Deset godina kasnije, Kemal Ataturk je proterao poslednje okupacione snage koje su pokušavale da podele ostatke poražene Turske. On je zbacio sultana i uspostavio Republiku Tursku.
Pro-sekularni demonstranti sa slikom Mustafe Kemala Ataturka tokom jednog od protesta u Istambulu -iz arhive

Ataturk je eksplicitno kazao da Turska mora da se modernizuje. Uz uspone i zastoje, ona je to uglavnom učinila.

Demokratija je dobro organizovana i veći deo ekonomije je dostigao nivo mediteranske Evrope, mada postoje znatna područja na jugoistoku zemlje koji zaostaju.

Njen uspeh je takav da stranci sada govore o „turskom modelu“ kao budućnosti za Egipat i ostatak arapskog sveta.

To je malo nategnut stav. Turska se autonomno vesternizuje skoro dva veka. Ali je to činila na autoritaran način, što bi trebalo da imaju na umu zapadni pobornici ove ideje.

Do 1950-ih postojao je jednopartijski režim, mada su ustanovljena ograničenja protiv represije. (Istina, vodeći pesnik Nazim Hikmet je osuđen na zatvorsku kaznu, ali je on to isprovocirao odlazeći na dokove da propoveda komunizam mornarici, čak i nakon što mu je njegov rođak, ministar policije, privatno kazao da će morati da ga uhapsi).

Demokratija je na kraju uspostavljena, ali je funkcionisala u tandemu sa snažnim ekonomskim napretkom koji je usledio nakon poslednjeg vojnog puča 1980-e.

Njen progres se tačno poklapa sa argumentom Frensisa Fukujame (Francis Fukuyama) da možete sebi da priuštite demokratiju, ako vaša zemlja dostigne bruto društveni proizvod od 7.500 dolara po glavi stanovnika.

Bogohuljenje

Danas Egipat ima više od 80 miliona stanovnika, uglavnom nastanjenih u delti Nila i Kairu, a postoji i ogroman problem nezaposlenosti mladih u arapskom svetu.

Čak bi se i najsnažniji vojni režim suočio sa problemom kako da učini bilo šta više od održavanja reda i maglovite nade da će biti ostvaren ekonomski napredak.


Šta još zahteva „turski model“? Najvažniji element je državna kontrola religije, da saseče „divlje ljude“, koje islam generalno stvara u velikoj meri.
Šta još zahteva „turski model“? Najvažniji element je državna kontrola religije, da saseče „divlje ljude“, koje islam generalno stvara u velikoj meri. Religiju u Turskoj striktno nadgleda centralna kancelarija, koja čak određuje i oblik džamija. Pitanje je da li bi to bilo dobro prihvaćeno u arapskom svetu.

Mnogi elementi Ataturkove države u sukobu su sa islamom koji se upražnjava u drugim zemljama. Simbol njegove republike je bio šešir, koji je uveden umesto otomanskog fesa i islamskog turbana 1925.

To je bio samo jedan od revolucionarnih koraka među mnogima. Arapske reči su bile zamenjene ili jednostavno izostavljene iz rečnika.

Arapsko pismo je skoro preko noći zamenjeno latinskim 1928. godine.

To je u očima nekih izgledalo kao bogohuljenje, jer jezik i pismo iskazuju božju reč.

Slično bogohuljenje se desilo od kada je ezan, poziv vernicima, upućivan na turskom.

Seljaci su vraćani, odnosno nije im omogućavan ulaz u Ankaru, ako su bili obučeni u tradicionalnu odeću.

Sovjetski sistem „narodnih kuća“ bio je rasprostranjen u ruralnim područjima, pre svega da bi se pokazalo da žene ne moraju da budu domaća posluga ili sluge.

"Pljuvanje u lice"

Nova verzija turske istorije učena je u školama, čime je zemlja distancirana od svog otomanskog identiteta.

Sekularni Turci gledali su na svoju islamsku prošlost i kalifat kao francuski republikanci ili Italijani na katoličku crkvu – kao na neprijatelja.

Turska je, drugim rečima, stvorena kao izraz odbijanja sveta na istoku i jugu – nešto što će biti uočeno među arapskim nacijama.
Redžep Tajip Erdogan prilikom obraćanja parlamentu u Ankari - iz arhive

Vlada Redžepa Tajipa Erdogana, turskog umerenog islamističkog premijera, potiče iz drugačije tradicije, u kojoj kalifat ima najveću vrednost.

Njegovo pozivanje na zajedničko islamsko bratstvo nije prazno i nedavno je korišćeno kada je reč o palestinskom pitanju.

No, arapsko-turski odnosi nikada nisu bili istinski bliski. Mnogi Turci pokazuju prezir prema Arapima, kao što bi mnogi Arapi gledali sa prezirom na takozvani turski model.

Turska je podeljena kada je reč o odnosu prema Izraelu, jer većina njenih stanovnika povezuje Hamas (radikalna palestinska organizacija) sa separatističkim borcima iz Kurdske radničke partije (PKK). Mnogo hvaljena panislamska saradnja ostala je mrtvo slovo na papiru.

Nekmetin Erbakan, prvi turski islamistički premijer od 1996. do 1997. godine, osmislio je islamsku spoljnu politiku i svrstao se uz nekoliko najomiljenijih osoba iz toga svega – počevši od pukovnika Gadafija.

No, za vreme Erbakanove posete Tripoliju, Gadafi mu je „pljunuo u lice“ osuđujući Tursku što ne tretira Kurde na pravi način.

Onda je Erbakanov zamenik uzvratio, nazivajući Gadafija pogrdno „gologuzim Beduinom“. Toliko o verskoj solidarnosti.

„Mi ličimo na same sebe“

Sada, kada svet gleda na Tursku kao na primer koji Arapi treba da slede, sam njen model postaje prilično jalov.

Nedavno su u centru Istanbula održane demonstracije za veće slobode medija, nakon istraga, a u nekim slučajevima i pritvaranja, nad oko 4 hiljade novinara.
U slučaju jačanja tenzija između nacionalizma i islama, u Turskoj će verovatno pobediti nacionalizam.

Ljudi koji posećuju ovu zemlju možda ne vide ove probleme, ali sekularni Turci su zabrinuti zbog „desekularizacije moderne Turske“, jer se širi islam.

Poziv vernicima, koji bi trebalo da uputi nežni ljudski glas, sada zvuči maltretirajuće preko megafona u mnogim četvrtima u Istanbulu.

Razumljivo je što se Turci sada pitaju kako bi danas trebalo da izgleda „turski model“. Za obrazovane slojeve to je sasvim očigledno – Ataturkova država.

Skoro po definiciji, ta država nije muslimanska, a naročito ne arapska.

U slučaju jačanja tenzija između nacionalizma i islama, u Turskoj će verovatno pobediti nacionalizam.

Kada su pitali Ataturka da definiše turski identitet, on je samo slegnuo ramenima i rekao: „Mi ličimo na same sebe“.

To je sasvim dovoljno da se nastavi tim putem. „Turski model“ ostaće turski.

Kriza u arapskom svijetu






Analize, komentare, intervjue, fotografije i videa o međunarodnoj akciji protiv Libije, kao i o situaciji u Egiptu i drugim arapskim zemljama nakon protesta i promjena, možete naći ovde.
XS
SM
MD
LG