Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Turska najbolji američki prijatelj?


Zastava Turske
SAD-u je potrebno partnerstvo sa Iranom i Turskom u cilju stvaranja „moćnog trougla“ koji bi promovisao kulturu demokratije i borio protiv ekstremizma, pre svega sunitskog u liku Al Kaide, piše turski novinar Mustafa Akjol u američkom „Foreign Affairs“ u tekstu pod naslovom „Malo verovatni trio“.

Iako se Turska distancira od SAD po mnogim pitanjima, zalaganje Ankare za fleksibilniju varijantu islama kao i „suptilnu moć“ na međunarodnoj sceni, itekako ide u prilog SAD.

„Takva Turska može biti najbolji američki prijatelj“.

U samoj Turskoj na delu je još nije okončan dvovekovni sukob „zapadnjaka“ (oličenih u Ataturkovom zalaganju za kulturnu revoluciju i sekularizam) i „modernizatora“ (koji teže demokratiji i privatnom preduzetništvu ali teže očuvanju tradicionalne kulture i vere, što je politika sadašnje islamističke vlade).

U knjizi „Resetovanje: Budućnost Irana, Turske i SAD“, Stiven Kincer (Stephen Kinzer), dugogodišnji američki dopisnik sa Bliskog istoka, predlaže radikalni zaokret u politici Vašingtona prema ovom regionu.

On smatra da je SAD-u potrebno partnerstvo sa Iranom i Turskom u cilju stvaranja „moćnog trougla“ koji bi promovisao kulturu demokratije i borio protiv ekstremizma.

Taj argument je, naravno, u suprotnosti sa sadašnjim procesima. U ovom trenutku, Iran, sa svojom radikalnom ideologijom i ekspanzivnim nuklearnim programom, jedan je od najvećih izvora glavobolja Vašingtona. Premda je Turska dugogodišnji američki saveznik, njihov odnos je nedavno bio na probi.

Na primer, u junu je turski predstavnik u Savetu bezbednosti glasao protiv predloga SAD o uvođenju sankcija Teheranu.

Ovih dana, mnogi u Vašingtonu se pitaju: "Ko je izgubio Tursku?", umesto da razmatraju opsežniju saradnju sa njom.

„Šargarepe su za magarce“

Predsednik SAD, Barak Obama, potpisuje dokument o sankcijama Iranu, 01. jul 2010.
Ipak, Kincerov projekat o američko-iransko-turskom savezu je dugoročnog karaktera, a ima dovoljno utemeljenja u savremenoj istoriji ovog regiona. Za razliku od drugim islamskih zemalja, Iran i Turska imaju najmanje stogodišnje iskustvo u borbi za političke slobode tokom koje su „produbili shvatanje demokratije i težnje za njom“. To znači da oni dele neke osnovne vrednosti sa Sjedinjenim Državama. Osim toga, Iran i Turska imaju obrazovani srednji sloj – što je osnova za jako civilno društvo. Ove dve zemlje dele i strateške ciljeve sa SAD-om: želju da se Irak i Avganistan stabilizuju i potisnu radikalni sunitski pokreti, kao što je Al-Kaida.

Ipak, ovaj „trougao moći“ ne može se stvoriti u današnjem svetu. Iran će, piše Kincer, morati da se „dramatično promeni“ i postane demokratsko društvo, pre nego što bi se ovaj savez formirao. To je izuzetno teško pitanje i nejasno je kako će biti izvedena ta transformacija. No u međuvremenu, Kincer predlaže dvostruku strategiju: angažovati se sa sadašnjim režimom što delotvornije i čekati dan kada će demokratski orijentisani (kako ih naziva, "pouzdani pro-američki") slojevi preuzmu vlast.

"Ta takozvana politika „štapa i šargarepe“ prema Teheranu je kontraproduktivna. To "može biti prikladno za magarce," piše Kincer piše, „ali ne i u postupanju sa nacijom koja je deset puta starija od SAD“.
Angažman je, naravno, već proklamovana politika Obamine administracije, ali Kincer poziva Vašington da bude hrabriji, tačnije da podstakne "direktne, bilateralne, sveobuhvatne, te bezuslovne pregovore" s Teheranom. Niksonov diplomatski iskorak prema komunističkoj Kini, učinjen je u vreme kada je Peking snabdevao oružjem vojsku Severnog Vijetnama, koja ga je koristila za ubijanje Amerikanaca.

"Nikson nije postavio dobro ponašanje (Kine) kao uslov za pregovore",
beleži Kincer. „Shvatio je da diplomatija funkcioniše upravo na suprotan način. Sporazum je na prvom mestu. Nakon toga slede promene u ponošanju“.

Kincer također kritikuje sadašnji ton američke diplomatije, koja ne omogućava ono što on misli da Iranci stvarno traže: "poštovanje, dostojanstvo, obnova izgubljenog ponosa." Ta takozvana politika „štapa i šargarepe“ prema Teheranu je kontraproduktivna. To "može biti prikladno za magarce," piše Kincer piše, „ali ne i u postupanju sa nacijom koja je deset puta starija od SAD“. Ključ u preobražaju Irana od neprijatelja u prijatelja je ne da se režim u Teheranu oseća ugroženim već sigurnijim.

Sukob unutar civilizacije

Druga „noga“ na kojoj bi počivao ovaj trougao: američko-tursko partnerstvo, mnogo je realnija, imajući u vidu njihovu višedecenijsku saradnju.

Odstupanje Turske od sekularizma izazvao je bespotrebno podozrenje na Zapadu. U stvari, nova orijentacija Turske može povećati prednosti američko-turskih odnosa, kako Kincer strastveno tvrdi.

Da bismo shvatili zašto, valja odustati od standardne priče o turskoj novijoj istoriji. Prema toj storiji, Turska je nekada bila „bolesnik na Bosforu“, zarobljenik verskog mraka. Onda je Kemal Atatürk sproveo prozapadnjačke reforme i napravio veliki iskorak napred u sekularnom pravcu. Nažalost, sile mraka su preživele u podzemlju i ponovo se pojavile pod okriljem kvazi verske Stranke pravde i razvoja (AKP).
Demonstranti u Ankari sa fotografijom Mustafe Kemala Ataturka, 17. maj 2009.

U središtu ove priče je bitka između zapadnog prosvetiteljstva i mračnjaštva. No, u Turskoj prava podela postoji između njenih „zapadnjaka“ i „modernizatora“.

Dok su „zapadnjaci“, na čelu sa Ataturkom, nastojali da reformišu Tursku tako da u potpunosti bude evropska nacija – sa naglaskom na zapadnu kulturu i sekularizam, „modernizatori“ su se zalagali za političke i ekonomske promene, ali su istovremeno insistirali na očuvanju tradicionalne kulture i vere.

Preuzevši kontrolu nad zemljom nakon Prvog svetskog rata, „zapadnjaci“ su nametnuli kulturnu revoluciju „s vrha prema bazi“ (top-down) i koristili vlast da transformišu Tursku. Srž takvog pristupa najbolje odslikavanja njihova često upotrebljavana dovitljiva krilatica – „za narod, uprkos narodu“. Oni su naredili nošenje zapadnjačkog odela, kao što su šešir sa obodom, slušanje zapadnjačke muzike, poput opere. Istovremeno su ukinuli skoro sve verske institucije.

Međutim, samo mali deo stanovništva je prihvatio ove radikalne promene, što je uverilo revolucionare da odustanu od demokratije u korist „dobronamernog“ autoritarizma.

„Moderznizatori“ su se, sa druge strane, zalagali za demokratiju i reformisanje Turske kroz ekonomski razvoj, uključujući slobodnu trgovinu i privatno preduzetništvo.

Premijer Adnan Menderes, koji je došao na vlast 1950. na prvim slobodnim izborima u zemlji, ubrzo je postao ikona „“modernizatora“. On je zaustavio kulturnu revoluciju, popustio pritisak na religiju. Istovremeno, predvodio je ekonomski procvat zemlje, što mu je omogućilo tri izborne pobede za redom.

No, on se zbog svoje politike zamerio „zapadnjacima“ i pro-Ataturkova hunta ga je ubila 1961. godine. „Baklju modernizatora“ preuzeo je tokom 1980-ih premijer Turgut Ozal (kasnije je izabran i za predsednika). Na kraju, od 2002. liniju „modernizatora“ nastavio je osnivač Stranke pravde i razvoja (AKP) i aktuelni premijer Tajip Erdogan. Njegovo političko izvorište je treća snaga u Turskoj – islamizam. No, vremenom se ova partija transformisala: iz pragmatičnih razloga ali i sve liberalnije baze na koju računa – rastuće islamske srednje klase. Stoga, bez obzira na versku retoriku – APK se odrekla najvišeg istinskog cilja islamista – stvaranja islamske države.

Razlike između „zapadnjaka“ i „modernizatora“ utiču i na tursku spoljnu politiku. „Modernizatori“ nikada nisu delili ideološko gnušanje „zapadnjaka“ prema Istoku. Naprotiv, nakon Hladnog rata počeli su da se otvaraju prema njemu. Tokom Hladnog rata, Sovjetski Savez je dominirao Balkanom, Kavkazom i Bliskim istokom, tako da se Turska osećala izolovanom i okružena neprijateljima. Posle raspada SSSR, tadašnji turski predsednik Ozal je posetio mnoge arapske i centralnoazijske prestonice, utirući put i jačoj eknomskoj saradnji. Istovremeno, on je održavao bliske veze sa SAD i drugim saveznicima u NATO.

Nakon Ozalove smrti 1993, Turska je pretrpela „izgubljenu deceniju“ sa nestabilnim koalicionim vladama, posrednim državnim udarom kada je premijer podneo ostavku zbog vojnog pritiska, kao i dve teške ekonomske krize. U zemlji je preostalo veoma malo kapaciteta kao i interesa za vođenje nezavisne spoljne politike. No, to se promenilo dolaskom AKP na vlast 2002. Ova partija se odmah suočila sa sudbonosnim izazovom – da li da dopusti američkim snagama da koriste tursku teritoriju za invaziju na Irak. Našavši se u procepu između ključnog saveznika i nepopularnog rata, vlada koju je formirala AKP se nerado zalagala za otvaranje truskih granica za američke trupe. Međutim, parlament u kome je većinu imala ova partija, nije to prihvatio, na iznenađenje SAD i mnogih drugih.
Iako Turska deli mnoge spoljnopolitičke ciljeve sa Sjedinjenim Državama, ona teži da ih ostvari korišćenjem „meke moći“ (soft power), što se pokazalo i poslednjim pristupom Teheranu.

Iako Ankara u početku nije bila sigurna da li je postupla ispravno, uskoro je stvoren skoro nacionalni konsenzus da je rat u Iraku katastrofalan i da je Turska dobro učinila ostavši po strani. Zbog odbijanja da podrži invaziju Iraka, Turska je sticala sve veću popularnost širom Bliskog istoka, što je ojačalo ne samo prestiž njene diplomatije, već se i veoma povoljno odrazilo na poslovanje njenih biznismena.

U tom kontekstu treba tumačiti i glasanje Truske protiv sankcija UN prema Iranu. Turci su shvatili da mogu dobiti – i na uticaju i ekonomski – odbijajući da se priključe SAD kada procene da one deluju preterano agresivno.

Iako Turska deli mnoge spoljnopolitičke ciljeve sa Sjedinjenim Državama, ona teži da ih ostvari korišćenjem „meke moći“ (soft power), što se pokazalo i poslednjim pristupom Teheranu.

Turska i Brazil su u maju ubedili Iran da potpiše sporazum o slanju nuklearnog materijala za obogaćivanje uranijuma u inostranstvo u zamenu za ekonomske podsticaje Zapada. Samo šest meseci ranije, SAD nisu uspele u nastojanju da privole Teheran na sličan dil. No, umesto da pohvali napore Turske i Brazila, Vašington je ocenio da je to nedovoljno i insistirao na sankcijama. Takav stav je iznenadio Erdogana jer je smatrao da je Barak Obama pisao njemu i brazilskom predsedniku Luli da Silvi u aprilu sa molbom da pregovaraju sa Iranom upravo o takvom sporazumu.

Mada je Obamina administracija tvrdila da je Ankara pogrešno shvatila pismo, mnogi u Turskoj smatraju da je američki predsednik zapravo popustio pred agresivnijim stavom Kongresa SAD.

Loša vest je dobra vest

Sadašnja Turska nije prolazna tvorevina AKP-a, kao što neki pretpostavljaju, već ima svoje dublje i trajnije uporište. Rast ove partije je mnogo više posledica promena u turskom društvu nego što je njihov uzrok. Nova muslimanska preduzetnička klasa, koja je nastala zahvaljujući Ozalovoj revoluciji uvođenja slobodnog tržišta tokom 1980-ih, brojčano i ekonomski nadmašuje staru sekularnu elitu. Ova klasa čini bazu „modernizatora“ i njihova vizija će verovatno biti glavni vodič Turske u godinama koje dolaze.
Recep Tayyip Erdogan u obraćanju turskom Parlamentu, oktobar 2009.

Turski „modernizatori“ nisu ni socijalisti poput lidera Venecuele Uga Čaveza, koji žele da ukinu kapitalistički sistem, niti radikalnih islamista nalik predsedniku Irana Mahmudu Ahmadinedžadu, koji teži da uništi Izrael. U stvari, Erdogan je nekoliko godina nastojao da ojača diplomatske odnose Turske s Izraelom – osuđujući antisemitizam, posećujući Tel Aviv, otvorivši prostor izraelskim kompanijama za poslovanje u Turskoj, ugošćavajući izraelskog predsednika Šimona Peresa, te inicirajući posredne mirovne pregovore između Izraela i Sirije.

Do raskola je došlo tek krajem 2008, kada je Izrael preduzeo katastrofalne napade na Gazu – što je Erdogan doživeo kao uvredu, jer je ugostio tadašnjeg izraelskog premijera Ehuda Olmerta zbog mirovnih pregovora samo četiri dana pre toga. Jaz je produbljen ove godine zbog napada izraelske mornarice na turski humanitarni brod koji je plovio ka Gazu. Tom prilikom je poginulo 9 turskih državljana.
Činjenica da je Turska "pobegla iz američke orbite", omogućila joj je prestiž koji će biti koristan i za Sjedinjene Države. Sada, „Turska može da ide na ona mesta, angažuje partnere i pravi sporazume, koje Amerika ne može“, smatra Kicner.

Po rečima šefa diplomatije Ahmeta Davutoglua, turska vladajuća partija se zalaže za mirni i prosperitetni Bliski istok integrisan preko trgovine i investicija.
Taj pristup se u velikoj meri podudara sa ciljevima SAD. Postoje razlike u stilu, ali Turska će nastaviti da se distancira od Sjedinjenih Država ako budu nastojale da ostvare svoju viziju korišćenjem ogoljene sile umesto suptilne moći koju Ankara upotrebljava.

Da li je to dobra ili loša vest za SAD zavisi od toga kako se gleda na njene spoljnopolitičke ciljeve. Da li Vašington traži što lojalnije saveznike u večnoj igri odmeravanja ogoljene sile? Ili, da li se može osloniti na nezavisnim, diplomatiji sklonim partnerima u promovisanju bezbednosti i prosperiteta u sve složenijem svetu?

Ako se teži ovom drugom pristupu, nova Turska je, kao što kaže Kicner, dragocenost. Činjenica da je Turska "pobegla iz američke orbite", omogućila joj je prestiž koji će biti koristan i za Sjedinjene Države. Sada, „Turska može da ide na ona mesta, angažuje partnere i pravi sporazume, koje Amerika ne može“, smatra Kicner.

Od nule do heroja

Osim diplomatije, najvredniji dorpinos Turske napaćenoj regiji mogao bi biti njena sinteza islama, demokratije i kapitalizma. Na Zapadu se godinama smatralo da Turska, kojom vladaju “zapadnjaci“, upravo nudi taj model. No, kako i Kincer objašnjava: "Tokom većeg dela moderne istorije, islamski svet je gledao na Tursku kao na otpadnika“, bez „verskog legitimiteta“, koji se ponaša kao „sluga Vašingtona“.

Sada, postajući sve više islamska, moderna i nezavisna, Turska je konačno postala privlačna za Arape. Zaista, prema nedavnom istraživanju jedne agencije u Ankari, zapanjujućih 75 odsto ispitanika u Egiptu, Jordanu, Libanu, na palestinskim teritorijama, Saudijskoj Arabiji, Siriji, gleda na Tursku kao na model za sintezu islama i demokratije.

Stoga nije čudo što su turski proizvodi postali popularni na Bliskom istoku u poslednjih nekoliko godina a arapski turisti su preplavili Istanbul. Mada ih neki konzervativni klerici zabranjuju, turske sapunice su hitovi na arapskim televizijama širom regiona, promovišući fleksibilniji i individualistički oblik muslimanske kulture. Turski preduzetnici su, u međuvremenu, uložili milijarde u zemljama Bliskog istoka. Sufi-nadahnut Gülen pokret, na čelu s Fetulahom Gülenom, popularnom turskim klerikom, otvorio je više od 1.000 škola od Azije do Afrike, s ciljem stvaranja generacije učenika upućenih u sekularne nauke i specifičnu, tursku formu Islama.

Ovo bi trebalo da omogući novu dinamiku i nije alarmantno. Turska verzija islama je uvek bila fleksibilnija od ostalih formi, kao što je saudijski vehabizam. Štaviše, u poslednjih nekoliko decenija postajao je čak liberalniji s obzirom da je turska srednja klasa postajala sve sklonija individualizmu i podržava teološke reforme.

Jedan turski komentator nedavno je primetio u svojoj kolumni u islamskim dnevnim novinama „Yeni Safak“ da mlade generacije žele da slušaju o „Kuranu i slobodi“ a ne o „Kuranu i poslušnosti“.
Po mišljenju Stivena Kincera, Amerikanci treba da shvate da „im nedostaju neki od istorijskih i kulturnih instrumenata neophodnih da bi uspešno delovali na Bliskom istoku i okolnim regionima“. Ako prihvate tu istinu i priznaju da im je potrebna pomoć, "Turska će postati najbolji američki prijatelj“.

Naravno, Turska je daleko od savršene zemlje. Dva veka duga borba da postane moderna i demokratska država jedva da je okončana. AKP je u velikoj meri doprinela tim naporima podstičući političke i ekonomske reforme na dobrobit ne samo konzervativnih muslimana nego i nemuslimanskih manjina. Ali, predstoji još mnogo toga da se uradi. Erdoganu prestoje sledeće godine izbori i moraće da pokaže veću tolerantnost prema drugačijem mišljenju ako želi da ponovo pobedi. Treba da bude oprezan kako bi se izbegao rizik prevelikog približavanja Iranu, Hamasu, ili drugim islamistima što bi podrilo kredibilitet Turske na Zapadu - ravnoteži kojoj predsednik Abdulah Gül, istrajnije teži.

U međuvremenu, cela zemlja mora da se angažuje na rešavanju svog najtežeg domaćeg problema: 25-godišnjeg oružanog sukoba s kurdskim nacionalistima. S obziroma da se vojno rešenje pokazalo neuspešnim, angažman po ugledu na britanski sa Irskom republikanskom armijom, može biti sada jedna od opcija, ali do sada, inicijative AKP-a su bile previše bojažljive, a stav opozcije takođe nije od prevelike pomoći.

U svojoj knjizi, Kincer ukazuje na domaće problema i podseća čitaoce da Turska treba i dalje da se razvije da bi postala uticajan globalni igrač. Ali, on kaže da Sjedinjene Države takođe treba da se menjaju tako što će postati skromnije na globalnoj sceni. Po njegovom mišljenju, Amerikanci treba da shvate da „im nedostaju neki od istorijskih i kulturnih instrumenata neophodnih da bi uspešno delovali na Bliskom istoku i okolnim regionima“. Ako prihvate tu istinu i priznaju da im je potrebna pomoć, "Turska će postati najbolji američki prijatelj“.

Turska je spremna da igra tu ulogu, tako da je ovaj deo Kincerovog „trougla moći“ sasvim moguć. Ali, potencijal za Iran da kompletira je, za sada, ograničen snažnim političkim preprekama. Jer, kako Kicner ističe: "plamen slobode još uvek gori u Iranu - iako mu, za razliku od Turske, nije dozvoljeno da gori u javnosti“.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG