Dostupni linkovi

Strategija ućitlovanja alternativa


Teofil Pančić

Na Kosovu je bilo izbora – ali ne za Srbe. Ko je mislio drugačije, to jest da ti izbori imaju neke veze i sa Srbima – rizikovao je bombu na kućnom pragu.

U samoj Srbiji, pak, izbora za sada nema, a hoće li ih u dogledno vreme biti zavisiće od procene «ugroženosti teritorijalnog integriteta zemlje». A to će, gle čuda, procenjivati baš onaj kome nikakvi izbori nisu potrebni, jer mu je i ovako sasvim dobro, čak mnogo bolje nego što je na prethodnim izborima zaslužio. A od novih bi se izbora mogao nadati samo pogoršanju sopstvene pozicije. Dakle, kad saberete dva i dva, ostaje vam samo da se preplašite: do daljeg, Srbija nema drugog izbora osim da krotko sluša i sledi onoga, ili one, koji su joj lepo objasnili da sa izborima ne treba žuriti samo zbog tamo nekakvih ustavnih rokova. Jer, šta je tamo neki ustav u poređenju s očuvanjem Države?! Doduše, nikako nije jasno kako to i otkud to da održavanje normalnih predsedničkih, pokrajinskih i lokalnih izbora može da ugrozi bilo koju državu, pa tako i Srbiju, no bolje je po tom pitanju ne zakerati previše nego verovati samoproglašenim državospasiteljima na reč, u protivnom ste već viđeni za neku od neprijatnih otpadničkih titula. Sve u svemu, ovo besprincipijelno manevrisanje u predeo zdravog mozga iznova pokazuje da je aktuelni Ustav Srbije donet pre svega radi njegove pesničko-sanjarske preambule, dočim je sve što sledi iza nje tek neizbežni dodatak, da stvar dobije na težini, bar formalnoj.

Dobro, odavno znamo da su «pesnici čuđenje u svetu», ali nešto nisam siguran da se ovde radi samo i jedino o nečijim (u)zaludnim pesničkim uzletima; biće da tu ima i nešto tvrde pragme. Naime, u jednoj važnoj stvari – toliko važnoj i (pre)krupnoj da je mnogi previđaju, kao slona u spavaćoj sobi – Koštuničina Srbija kao da se već sasvim bukvalno vraća «najsvetlijim» tradicijama one Miloševićeve. Ako pogledate medije, ako slušate Skupštinu, ako proanalizirate javne istupe čelnika vlasti, naročito one izvršne, teško možete izbeći zaključak da su gotovo svi problemi ove zemlje skoncentrisani na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. Što je – ako smemo skrušeno primetiti – pomalo čudno s obzirom na to da je jedna od navedenih teritorija država za sebe nad kojom Srbija i njena Vlada nemaju ama baš nikakvih ingerencija, dok druga to bar za sada nije, ali bogme ipak samo izuzetno razvijena mašta može reći da je ona i dalje deo unutrašnjeg političko-društvenog konteksta Srbije. Prostije rečeno, ni Kosovari ni Bosanci bilo koje nacionalnosti ne biraju Vladu i predsednika Srbije, niti bilo kojoj vlasti u Beogradu plaćaju poreze. Neko naivan bi pomislio da, otuda, oni nikako ne mogu biti prioritet tih vlasti, ali tu bi se silno prevario; još je Slobodan Milošević patentirao i godinama berićetno primenjivao tu formulu: držanje u pokornosti onih koji bi mogli glasati za tebe, ali i protiv tebe, kroz moralnu ucenu u vidu sudbine onih koji uopšte nisu tvoji podanici. Sada Vojislav Koštunica primenjuje istu tu formulu jedan-kroz-jedan: čoveku koji ne zaboravlja poput kokoši ovih dana lako naviru uspomene na ono vreme kada je čak i benigna, servisna emisija o srbijanskim regionima «Srbija danas» na državnoj televiziji bila većim delom ispunjena pričama o «braniocima vekovnih ognjišta» u gudurama Bosne. I to manje zato što je neko time hteo da pošalje poruku da je Bosna u izvesnom širem smislu zapravo Srbija, a više zato što je gledaocima trebalo utuviti u glavu da su njihovi životni problemi minorni, nedostojni i bedni u poređenju s «rešavanjem nacionalnog pitanja», upravo izvođenim na terenu, u širokom oslobodilačkom zamahu. Poruka je danas, dakle, identična: život ne samo da može, nego mora da čeka dok se nacionalno zabrinuti momci ne izbore sa alama i vranama Novog svetskog poretka, dok junački ne odbrane Kosovo sa Metohijom i Republiku Srpsku bez Bosne i Hercegovine.

Pravo je ime onome čemu prisustvujemo ukidanje alternativa kroz njihovu delegimitizaciju, maltene kriminalizaciju. Naizgled razložno gledište da Srbija – konačno, napokon i najzad – treba ozbiljno i bez prenemaganja da se pozabavi svojim više nego ogromnim problemima, umesto što fantomiše uzduž i popreko Balkana, prvo je implicitno proglašavano nepatriotskim, a sada je – kroz indukovanu tabloidnu histeriju (a tabloidi su danas ono što je RTS bio pre petnaest godina: teledirigovana kloaka), ali sve više i kroz diskurs same vlasti – postalo već i eksplicitno «izdajnički» čin. Nema naznaka da će u nadolazećim mesecima ovo sistematsko i predumišljajno trovanje društvene atmosfere da posustane; pre će biti da je ovo što smo do sada videli tek zagrevanje, kondicioni trening.

Vratimo se, dakle, na početak. Neće biti da je paranoja ili teorija zavere ako se, na osnovu svega raspoloživog, zaključi da je Koštunici i njegovom političkom okruženju (a to je nešto daleko brojnije i jače od njegove prilično usahle stranke) na umu ostvarenje ili «plana A»: beskonačnog prolongiranja izbora, ili «plana B»: posvemašnje histerizacije društvene atmosfere, do tačke u kojoj bi bio veoma olakšan prolaz radikalskim i drugim opasnim demagozima da otmu važno parče vlasti. Ovo ne znači da ih Koštunica voli, pa bi da im učini: ne, to znači da veruje da bi tako bila potkresana krila pre svega Borisu Tadiću, kojem ne može da oprosti što vodi višestruko veću i jaču stranku od DSS-a. Čak i bez obzira na to što je predsednik države i Demokratske stranke Boris Tadić u koaliranju s Koštunicom do sada pokazao onu vrstu kooperativnosti koja već počinje da prevazilazi puki mazohizam i da se graniči sa političkim suicidom iz zasede.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG