Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Od Vidovdana preko “gvidovdana” do Njujorka


Teofil Pančić
Sa stvarnošću je moguće sukobiti se, ali u tom sukobu nije moguće pobediti. Zato se mudri ljudi – a što vredi za ljude, valjda vredi i za države – ne „kače“ sa stvarnošću, jer ona ima argumente jače od svih divizija sveta, bogatije od svih svetskih milijardi dolara i evra. Zato je tu već sam izbegnut sukob isto što i pobeda. Vredi i obrnuto: ishod jednom započetog sukoba ne može da bude ništa drugo nego poraz.

Sigurno je da Boris Tadić i Vuk Jeremić znaju sve o tome. Nažalost, iz vlastitog iskustva. Samim tim i iz našeg. Cela „kosovobraniteljska“ politika, onakva kakvom su je formulisale obe Koštuničine vlade, a od koje je sadašnja vlast odstupila samo taktičko-stilski, a ne i u njenim suštinskim elementima, naprosto je vapila za totalnim, fundamentalnim, neotklonjivim porazom. I biće da ga je dočekala, bez obzira što će vas razna izvežbano osmehnuta lica, lokalna i međunarodna, ovih dana uveravati da to nije tako, nego je sasvim drugačije. Mada vam niko ne zna baš precizno i ubedljivo reći kako je, ako tako nije.

Vojislav Koštunica, Boris Tadić i Vuk Jeremić u Briselu u novembru 2007. godine u susretu s takozvanom pregovaračkom trojkom gde se raspravljalo o budućem statusu Kosova
Ono što se finim, diplomatskim jezikom zove „usaglašavanje srpske rezolucije pred GS UN sa Evropskom unijom“ jeste poraz i slom one politike u ime koje je ministar spoljnih poslova Srbije po nekoliko puta obišao više zemalja nego što ih na ovoj planeti uopšte ima, u ime koje je Međunarodni sud pravde prvo priupitan ono što je priupitan, a kada je usledio odgovor kakav je iz toga jedino moao da usledi onda više nikome nisu valjali ni pitanje ni odgovor, i u ime koje je Srbija na razne načine kvarila i mutila svoje evrointegracijske prilike i napore – ionako nikada preterano jake i dobre.

Porazno je da se kosovska politika demokratske Srbije nije htela ili umela odmaknuti mnogo dalje od jeftinih „vidovdanskih“ floskula na kojima je jahao srećom neponovljivi Slobodan Milošević, pa je otuda bilo i stvarno i moguće da ministar Jeremić, mrtav ozbiljan, uglednim evropskim novinama objašnjava kako je „Kosovo naš Jerusalim“, što bi valjda trebalo da slomi i najtvrđe srce. I tako je to teralo i teralo, svakoj stvarnosti uprkos, sve dok i u Beogradu nije osvanuo „gvidovdan“, to jest sve dok nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele nije, ne mnogo uvijeno, objasnio svima zainteresovanima da se Evropska unija više ne šali, i da joj pomalo ponestaje strpljenja za igranje žmurki sa groteskno okasnelim beogradskim „kosovobraniteljima“. Pa je to potvrdio i njegov
Cela „kosovobraniteljska“ politika, onakva kakvom su je formulisale obe Koštuničine vlade, a od koje je sadašnja vlast odstupila samo taktičko-stilski, naprosto je vapila za totalnim, fundamentalnim, neotklonjivim porazom.
britanski kolega Vilijem Hejg. Pa je na koncu i Boris Tadić otišao da u duetu sas Ketrin Ešton izvadi štetu, koliko se još može. A baš mnogo se ni ne može.

Samo naizgled paradoksalno, ništa se „strašno“ Srbiji neće dogoditi zbog ovog očekivanog poraza. Sve strašno se ionako već odigralo, ponešto i po više puta. I sutra će svanuti dan, i prekosutra, i dan nakon toga. Ništa se više u našim životima ne dobija i ne gubi deklaracijama i rezolucijama – osim, možda, verodostojnosti. Srbija neće izgubiti ništa što već nije odavno izgubila (i za šta je olako propustila da ispostavi račun pravim krivcima), a da li će nešto „dobiti“ – to je već stvar koja najviše zavisi od toga hoće li ljudi koji je vode shvatiti da je krajnje vreme da se pobrinu za svoju zemlju, a tu posla ionako ima preko glave. Odakle god da krenu, s koje god strane da zahvate, naići će na problem koji se mora hitno rešiti. Možda izgleda čudno, ali i to je utešno: realni problemi Srbije su ogromni, ali su ipak rešivi. Zato je mnogima bilo (i još je: pogledajte „patriotsku“ opoziciju) slađe baviti se Kosovom u vidu zanata: taj problem nije toliko velik, koliko je nerešiv (pod „srpskim“ uslovima). Kud ćeš boljeg izazova za demagoge i folirante?
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG