Dostupni linkovi

Vanredna vijest
Može li se parlament jedne zemlje, presudom međunarodnog suda označene saodgovornom za nesprečavanje genocida, izjasniti osudom tog zločina koja će biti usvojena na jedvite jade, vrlo tankom većinom, kao da se radi o izglasavanju nekakvog kontroverznog poreskog zakona, a ne o prvorazrednom pitanju morala i ljudskosti? A sve to, pri tome, celih petnaest godina nakon što se zločin odigrao, i deset godina nakon što je pao režim bez kojeg tog i takvog zločina nikada ne bi ni moglo da bude? Ili, prostije rečeno: da li je Srbija posle usvajanja deklaracije o zločinu u Srebrenici na bilo koji način bolja zemlja, ili je, naprotiv, usvajanje „na mišiće“ jednog izrazito kompromiserskog teksta, zapravo samo razgolitilo površnost, olakost i kalkulantstvo s kojim se svemu ovome pristupa u dominantnom delu političke i intelektualne elite, pa i sveukupne javnosti?

Moglo bi se reći da u traženju što boljeg odgovora na ovu dilemu postoje dva pristupa, „realistički“ i „fundamentalistički“. Onaj drugi oličen je u poslanicima Liberalno demokratske partije, koji su ostali dosledni u odbijanju da glasaju za tekst deklaracije u kojem se ne spominje reč „genocid“, pa i po cenu da se u tom odbijanju prividno pridruže desnoj opoziciji, mada su im motivi i razlozi suštinski različiti od njihovih. Ovaj prvi demonstrirala je inače krajnje heterogena vladajuća koalicija, kojoj su se pridružili i svi poslanici stranaka etničkih manjina, bez obzira da li inače podržavaju vladinu većinu ili ne. Nije beznačajno podsetiti da su vladajuće stranke veoma različitog političkog „porekla“, što između ostalog znači da je njihov odnos prema uzrocima, toku i smislu ratnih devedesetih radikalno razlilčit; kako bi se, recimo, mogli pomiriti pogledi na devedesete koliko do juče Miloševićevih socijalista ili „jagodinskih“ Arkanovih saboraca na jednoj strani i autonomista, antinacionalista i pacifista iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, na drugoj? Ono što su, dakle, nekako (o)smislili i uspeli da proguraju kroz Skupštinu neka je vrsta najmanjeg zajedničkog nazivnika, ono što je moglo kako-tako da bude prihvatljivo svima, naravno, uz gutanje poneke knedle, pa i žive žabe. E sad, je li to dovoljno? I šta uopšte znači „dovoljno“?

I dalje je nejasno šta je navelo Borisa Tadića da pokrene inicijativu za izglasavanje ovakve deklaracije. Da li je tu radila neka senovita diplomatija, ili se zaista radi o izvornoj Tadićevoj zamisli, to ćemo možda saznati tek onda kada malo kome to još bude važno. Činjenica je, s druge strane, da čak i ovakav gest, iz kojeg izbija ukus kalkulantstva i pokušaja nagodbenjaštva sa onom vrstom činjenica koje ne trpe nagodbe, ipak ima potencijala da doprinese relaksaciji prilika u „regionu“, što nikako nije malo. Tadić se nedavno dva puta susreo sa novim hrvatskim kolegom Ivom Josipovićem, i u tim je susretima - koji su pobrali silne aplauze „u Evropi“, kojoj i Hrvatska i Srbija teže - isticano da su Zagreb i Beograd svesni da je pitanje njihovog iskrenog i zaista konstruktivnog odnosa prema Bosni i Hercegovini bar podjednako značajan test njihove evrointegracijske zrelosti koliko su to i njihovi bilateralni odnosi. Ako je to zaista tako, srpski i hrvatski „knezovi“ u BiH imaće dosta razloga da ne budu srećni; za sada, ne čini li vam se tako, i dalje deluju prilično spokojno...

Kada je sama unutarsrpska scena u pitanju, sam proces donošenja Deklaracije nije nam otkrio mnogo novoga, to jest, svako se pokazao u onom svetlu u kojem se to moglo i očekivati. Demokrate su pokazale da i dalje - mada uz dosta napora - drže stvari pod kontrolom, kao onaj nezaobilazni „središnji faktor“ srbijanske politike, koji Srbiju oprezno, ali kontinuirano izvlači iz gliba „produženih devedesetih“; soicijalisti su pokazali da i dalje snažno žele da ostave utisak kako se menjaju, a da istovremeno nekako ipak ne zaboravljaju svoje neslavne „korene“; liberalne demokrate potvrdile su svoj imidž „avangarde“, koji zapravo i jeste sav njihov politički kapital, dragoceni faktor razlike u odnosu na „meke“ demokrate. Na koncu, desna opozicija je dokazala da je u potpunosti preuzela na sebe da bude politički baštinik srpskih devedesetih, iako za njih realno snosi znatno manje odgovornosti od socijalista. Najbizarnije od svega je što su u tome najradikalniji Koštuničini stranački puleni, iako su devedesete proveli u opoziciji, doduše prilično pasivnoj. Ali, i to je politička Srbija: nema te nesreće i sramote koja će ostati „siroče“, uvek će se naći neko da dobrovoljno prizna očinstvo nad njom; a ako ne može baš pravo očinstvo, onda će ponuditi starateljstvo, zašto da ne?
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG