„Sledite trag novca“ – reklo je Duboko Grlo novinarskom dvojcu koji se proslavio lansiravši aferu Votergejt. Preporuka, naravno, ima univerzalni karakter: gde god vam nije baš najjasnije šta se dešava, samo sledite trag novca, pa će vam se razjasniti. Doduše, ta vrsta revolucionarnih spoznaja ume da bude i dosta nezdrava; ponekad ih zato izbegavaju i oni koji poseduju popriličnu formalnu društvenu moć. Samo, ni takvo „izbegavanje spoznaje“ nije baš zdravo na duži rok: pre ili kasnije, tragovi i tokovi novca moraju ući u nekakvu normalu, a može se desiti da oni kojima to nikako nije u interesu u međuvremenu toliko ojačaju – jer ste ih predugo puštali da rade šta hoće – da im se ta ideja tako jako ne dopadne da budu spremni da protiv njenog nosioca (ili nosilaca) preduzmu i najekstremnije mere. Sasvim nova tragična istorija Srbije o tome svedoči s brutalnom nedvosmislenošću.
Tokovi onog velikog i „visokog“ novca najčešće su „običnom svetu“ sasvim nerazgovetni, ali ovaj utoliko više voli da o tim tokovima razmišlja, sanjari, pa i konfabulira slobodnim stilom, ne obazirući se na činjenice, koje su mu ionako nedostupne. Kako to izgleda u stvarnosti današnje Srbije? Hajde da pogledamo, tj. da „nazremo“. Primer prvi: čije su Večernje Novosti? Jesu li „domaće“ ili „strane“, i da li je baš to uopšte pravo pitanje, kako to aktuelni upravljači ovom kućom pokušavaju da predstave, rutinerski računajući da je „patriotsko“ zapomaganje nešto što uvek ima prođu? Dakle, je li najpoznatiji srpski večernjak – list koji nema ko ne bi voleo da ima u posedu, jer donosi i profit i (ne samo) politički uticaj u širokoj čitalačkoj bazi – u vlasništvu para znamenitih domaćih tajkuna (u „partnerstvu za mir“ sa državom), ili je de facto u vlasništvu velike nemačke novinske korporacije, koja iz svojih razloga sada želi da svoje vlasništvo ostvari i de iure? I da li je, i koliko, i za čiji interes, u celu priču upleten i vrlo prljav kapital mafijaškog i postmafijaškog porekla? I šta Vlast uopšte zna o svemu tome, a šta možda i ne želi da zna? Ovo su samo neka od pitanja koja je „afera Novosti“ do sada nametnula, a čini se da će taj odron iliti lavina tek da nagomila nova, možda još nezgodnija, bar po one koji će jednom morati da odgovore, a neće znati kako da kažu nešto ubedljivo i istovremeno ostanu na slobodi. Kako god da okrenete, valja slediti trag novca, ali da li je to uopšte jedan trag, ili mu se putevi račvaju na razne strane, a kojom god rutom da kreneš, upašćeš u blato do ramena?
Ili, slučaj drugi. Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić podneo ostavku „iz ličnih razloga“. Interesntno je da u te „lične razloge“, bar za sada, nekako kao da niko ne veruje, a ponajmanje veruju oni koji su inače bili skloni da Jelašiću veruju za sve ostalo. Činjenica je da je Jelašić već dugo, i sve jače, pod pritiskom moćnih ovdašnjih lobija, koji su imali razloga da smatraju – jer ti ljudi ništa ne rade tek tako, bez razloga i povoda – da im je, doduše, možda i sada već prilično dobro, ali da bi im bez Jelašića na mestu guvernera bilo još bolje, to jest da bi ekonomske i monetarne prilike još bolje služile njihovim interesima. Koji su, dakako, prilično partikularni, ali ništa za to: ti ljudi imaju ljude koji će već naći načina da ih predstave kao sveopšte. I mnogi će se praviti da im veruju, dobro znajući da ta hinjena naivnost ne može da im škodi, naprotiv.
Kao što vidite, svako novo pitanje otvara sledećih deset, ona Krležina „ljepljiva smjesa upitnika“ raste kao mašinski zalivana, a s njom raste i sluđenost javnosti, koja jedino može lepo da vidi da je odžeparena, ali jedva da i naslućuje ko joj sve to radi, i kakvim se virtuoznim tehnikama služi. Usred svega toga, predsednik Boris Tadić najavljuje novu „Sablju“, još žešći obračun sa klasičnim i manje klasičnim kriminalom, koji je danas, da se ne lažemo, mnogo institucionalizovaniji nego pre šest-sedam godina, jer je imao dovoljno vremena da se, hm, propere. Ta najava će mnogom uhu zazvučati lepo, ali valja se setiti kako se „Sablja“ završila prošli put: došlo je do toga da se država, u ime svih nas i našim zajedničkim parama, na kraju svečano poizvinjavala lupežima zato što ih je nazvala lupežima i tretirala ih kao lupeže. A nisu to lupeži, jelda, sve su to „gospoda“, kako ih je nazivao jedan bivši ministar policije, prorok i vizionar one Srbije u kojoj je sve što vam je potrebno da sledite trag novca... i upadanje u nevolje vam je zagarantovano.
Tokovi onog velikog i „visokog“ novca najčešće su „običnom svetu“ sasvim nerazgovetni, ali ovaj utoliko više voli da o tim tokovima razmišlja, sanjari, pa i konfabulira slobodnim stilom, ne obazirući se na činjenice, koje su mu ionako nedostupne. Kako to izgleda u stvarnosti današnje Srbije? Hajde da pogledamo, tj. da „nazremo“. Primer prvi: čije su Večernje Novosti? Jesu li „domaće“ ili „strane“, i da li je baš to uopšte pravo pitanje, kako to aktuelni upravljači ovom kućom pokušavaju da predstave, rutinerski računajući da je „patriotsko“ zapomaganje nešto što uvek ima prođu? Dakle, je li najpoznatiji srpski večernjak – list koji nema ko ne bi voleo da ima u posedu, jer donosi i profit i (ne samo) politički uticaj u širokoj čitalačkoj bazi – u vlasništvu para znamenitih domaćih tajkuna (u „partnerstvu za mir“ sa državom), ili je de facto u vlasništvu velike nemačke novinske korporacije, koja iz svojih razloga sada želi da svoje vlasništvo ostvari i de iure? I da li je, i koliko, i za čiji interes, u celu priču upleten i vrlo prljav kapital mafijaškog i postmafijaškog porekla? I šta Vlast uopšte zna o svemu tome, a šta možda i ne želi da zna? Ovo su samo neka od pitanja koja je „afera Novosti“ do sada nametnula, a čini se da će taj odron iliti lavina tek da nagomila nova, možda još nezgodnija, bar po one koji će jednom morati da odgovore, a neće znati kako da kažu nešto ubedljivo i istovremeno ostanu na slobodi. Kako god da okrenete, valja slediti trag novca, ali da li je to uopšte jedan trag, ili mu se putevi račvaju na razne strane, a kojom god rutom da kreneš, upašćeš u blato do ramena?
Ili, slučaj drugi. Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić podneo ostavku „iz ličnih razloga“. Interesntno je da u te „lične razloge“, bar za sada, nekako kao da niko ne veruje, a ponajmanje veruju oni koji su inače bili skloni da Jelašiću veruju za sve ostalo. Činjenica je da je Jelašić već dugo, i sve jače, pod pritiskom moćnih ovdašnjih lobija, koji su imali razloga da smatraju – jer ti ljudi ništa ne rade tek tako, bez razloga i povoda – da im je, doduše, možda i sada već prilično dobro, ali da bi im bez Jelašića na mestu guvernera bilo još bolje, to jest da bi ekonomske i monetarne prilike još bolje služile njihovim interesima. Koji su, dakako, prilično partikularni, ali ništa za to: ti ljudi imaju ljude koji će već naći načina da ih predstave kao sveopšte. I mnogi će se praviti da im veruju, dobro znajući da ta hinjena naivnost ne može da im škodi, naprotiv.
Kao što vidite, svako novo pitanje otvara sledećih deset, ona Krležina „ljepljiva smjesa upitnika“ raste kao mašinski zalivana, a s njom raste i sluđenost javnosti, koja jedino može lepo da vidi da je odžeparena, ali jedva da i naslućuje ko joj sve to radi, i kakvim se virtuoznim tehnikama služi. Usred svega toga, predsednik Boris Tadić najavljuje novu „Sablju“, još žešći obračun sa klasičnim i manje klasičnim kriminalom, koji je danas, da se ne lažemo, mnogo institucionalizovaniji nego pre šest-sedam godina, jer je imao dovoljno vremena da se, hm, propere. Ta najava će mnogom uhu zazvučati lepo, ali valja se setiti kako se „Sablja“ završila prošli put: došlo je do toga da se država, u ime svih nas i našim zajedničkim parama, na kraju svečano poizvinjavala lupežima zato što ih je nazvala lupežima i tretirala ih kao lupeže. A nisu to lupeži, jelda, sve su to „gospoda“, kako ih je nazivao jedan bivši ministar policije, prorok i vizionar one Srbije u kojoj je sve što vam je potrebno da sledite trag novca... i upadanje u nevolje vam je zagarantovano.