Dostupni linkovi

Vanredna vijest
Sve uzvišene proklamacije na stranu, političke stranke su kao televizijske stanice: sve što rade, rade za rejting. Među njihovim aktivistima, naravno, nađe se i «idealista» i «materijalista», kao i onih koji počnu u prvoj kategoriji a završe u drugoj, ali stranačka rukovodstva uvek naposletku sve mere tim aršinom: da li aktuelna politika stranku vodi rastu ili opadanju.

Zato je svako odmeravanje između izbornih cikllusa tako važno, pa ma koliko «lokalno» ono bilo.

Izbori u Vrbasu protekli su u senci krupnih događaja – od posete Dmitrija Medvedeva pa do početka suđenja Radovanu Karadžiću ili povratka Biljane Plavšić. Ali, privid je da su oni bili «nevažni»: da je to tako, ne bi se čelnici svih stranaka slili u Vrbas, niti bi se vlast – jer, vlast je ta koja za to ima resurse – umiljavala biračima raznim predizbornim «poklonima», uglavnom infrastrukturne prirode. Uzgred, gubitnici ovih izbora sada time pokušavaju da opravdaju svoj loš skor, ali to nije baš impresivno: da vlast može tako lako da kupuje birače, ona bi uvek i svugde pobeđivala.

Šta su pokazali izbori u Vrbasu? Najpre, da je Demokratska stranka i dalje čvrsto na vrhu. Veseli li to Tadića? Nema sumnje. No, možda i nije tako sigurno da ga veseli što je i trijumf u Vrbasu, hoćeš-nećeš, još jedan uspeh «Pajtićeve ekipe», koja čvrsto drži konce u vojvođanskom DS-u, i koja se još jednom potvrdila kao daleko najuspešniji i najefikasniji deo vladajuće stranke, što veoma otežava marginalizaciju Pajtića unutar stranke. A nedavni demantiji postojanja bilo kakvog raskola u DS-u na relaciji Beograd-Novi Sad baš i nisu bili naročito uverljivi, čak se činilo da i sami akteri nisu pokušavali da budu mnogo uverljivi u negiranju.

Dalje, proboj SPS-a na drugo mesto – uz sve uvažavanje «specifičnosti sredine» kakva je Vrbas – potvrđuje da je Dačićeva stranka na najboljem putu da zbaci sa sebe breme prošlosti (šta god o tome mislili mi koji dugo i dobro pamtimo) i da osvoji nove birače, zadržavajući stare.

To što su ofanzivni naprednjaci Tomislava Nikolića završili na trećem mestu ne mora da bude indikativno za nacionalni nivo, ali im je opomena da se ne zaleću: ta stranka je blizu dosezanja svog limita, a u budućnosti može samo još više da ispašta zbog toga što je sve nejasnije kakav je uopšte njen politički identitet. Zahvatili su jako široko, pa im sada curi kroz prste. O njihovoj bivšoj političkoj sabraći Šešeljevim radikalima ne treba mnogo trošiti reči: oni su postojano na putu marginalizacije, to jest, svođenja na onaj nivo na kojem je «tvrda» desnica u mnogim evropskim zemljama. I to je, vredi ponoviti, najznačajnija i najplodonosnija tekovina međuradikalskog razdora.

«Narodnjački» duet Vojislav Koštunica i Velimir Ilić stabilizovao se na nivou podrške relativno komotno iznad cenzusa, ali bez mnogo nade da ponovo budu odlučujući faktor u državi, što je njihova jedina ambicija, nema nikakve sumnje. S druge strane, Liberalno demokratska partija i Čankova LSV izašle su na izbore u Vrbasu na zajedničkoj listi, i tako prevalile cenzus. Hoće li to biti pouka ovim dvema strankama, koje bukvalno dele gotovo isto potencijalno biračko telo u Vojvodini, da i na višim izbornim nivoima moraju zajedno, u obostranom, a bogme i društvenom interesu? Znajući aktere, ne bih se kladio na to.

Na koncu, G 17 plus izašla je na izbore samostalno, i neslavno propala. Ne da nije prešla cenzus, nego je postigla rezultat na nivou statističke greške. To otvara neka neprijatna pitanja: kako je moguće da stranka sa potvrđenim indikatorom izrazito male podrške biračkog tela drži tako važan deo vlasti u Srbiji? Dinkić i saradnici veruju da je ovo samo trenutna kriza, i da spas za G 17 plus leži u transformaciji u konfederaciju lokalnih i regionalnih stranaka. Dobro, ne bi bilo prvi put da ova stranka ustaje iz mrtvih, ali ipak, čini se da će ovaj put to biti veoma teško.

Uvek nakon vanrednih lokalnih izbora nedeljama slušamo istu priču: oni koji su dobro prošli, tvrde da je to najava njihovog uspona na nacionalnom nivou, a oni koji su propali kunu se da to nema nikakve veze, da tamo neka mala opština nije nikakav pokazatelj trenda na nacionalnom nivou. Istina je obično negde između, ali gde tačno? Ko je locira, taj pobeđuje; ostali smišljaju dobra opravdanja.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG