Dostupni linkovi

Srbija je zanimljiva zemlja, toliko zanimljiva da njeni građani to sve teže podnose: nekako bi više voleli da se ovakva zanimljivost malo ravnomernije rasporedi po svetu – zašto mora baš sve ovamo?

Sva sreća za Borisa Tadića da Evropska unija, kako sada stoje stvari, neće pre majskih izbora ponuditi Srbiji potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Naime, da je drugačije, predsedniku Srbije pretila bi velika opasnost. Narodnjački ministar Velimir Ilić, čovek koji baš nikada ne ostaje bez originalnih ideja, pripretio je Tadiću da će biti smenjen ako se usudi da potpiše SSP, bilo lično, bilo preko Božidara Đelića, posednika one famozne olovke, odavno naoštrene, kojom je trebalo da Srbija taj sporazum potpiše još pre nekokliko meseci, što je sprečeno izbijanjem narodnjačke »kontrarevolucije«. No, Ilićeva pretnja i nije ono najgore: Tomislav Nikolić, čovek koji samo u Šešeljevoj blagotvornoj senci može izgledati kao »umereni« političar, Tadiću je lepo objasnio da će ga, ako potpiše prodaju srpske duše evropskom Luciferu, odmah sa aerodroma prekomandovati na robiju. Vrlo interesantno. Sa koje pozicije i sa kojom osnovom bi to Nikolić uradio? Pitanje iz prethodne rečenice je namerno naivno do blesavosti: ideologiji i praksi radikalizma legalističke smicalice nikada nisu bile ozbiljna prepreka.

Srbija je zanimljiva zemlja, toliko zanimljiva da njeni građani to sve teže podnose: nekako bi više voleli da se ovakva zanimljivost malo ravnomernije rasporedi po svetu – zašto mora baš sve ovamo? Zašto svi drugi da se dosađuju? Kako god bilo, teško je naći još neko mesto na svetu gde tek izabranom predsedniku države relevantni politički suparnici prete em smenjivanjem, em robijom. Da stvar bude još veselija, duet koji preti sastavljen je, gle, baš od političara koji su učestvovali u toj istoj predsedničkoj trci s Tadićem, i nedvosmisleno je izgubili. Ilić je, štaviše, tako upečatljivo izgubio da je celih dan-dva posle izbora davao izjave koje bi danas kanda rado pojeo – na primer, da mu je Vojislav Koštunica kriv za poraz! I eto ih sada - ovejanih gubitnika - ni tri meseca kasnije, a već bi da smenjuju i da hapse... Pa sada neka neko kaže da (politički) život u Srbiji nije zanimljiv preko svake razumne mere. Politika u Srbiji nije ništa drugo nego forma opšte opasnosti, ekološke pre svega. Ovako veliko zagađenje ne bi izdržali ni mnogo moćniji; zato ga oni valjda sebi ni ne priređuju.
Još je zanimljiviji razlog zarad kojeg bi predsednika države trebalo, po našim vedetama lukrativnog patriotizma, strpati iza rešetaka, što bi ga učinilo valjda prvim aktivnim predsednikom države u istoriji koji obavlja svoju dužnost iz improvizovane kancelarije u ćeliji (jer uhapsiti čoveka možeš odmah, dok je procedura opoziva predsednika duga i komplikovana). Naime, ako je jedina ili glavna »inkriminacija« potpisivanje SSP, onda cela ova prenabudžena predizborna afera već ide ka nepatvorenoj bizarnosti, zaumnosti, nastranosti: ta, nije li koliko do juče i Ilićeva stranka, baš kao i DSS, glasala za potpisivanje tog sporazuma, ovlastivši i svojim glasovima Đelića da zašilji olovku? A ni Nikolić, uostalom, nije umeo da kaže nešto suvislo protiv. Pri tome je tekst sporazuma sada identičan tekstu koji je nuđen tada. Što znači da o zavisnosti ili nezavisnosti Kosova – a Kosovo u političkoj Srbiji za sada nije izgovor još samo za loše vreme, za sve drugo je već poslužilo svrsi – tu nema ni reči koja bi bilo kome mogla objektivno da zasmeta, jer se to pitanje ionako rešava negde drugde.

Da li to znači da su siroti mali Ilić, Nikolić, a bogme i Koštunica u zabludi, pa im treba lepo i polako objasniti o čemu se radi? E, čak ni Boris Tadić više nije toliko naivan da veruje da je u tome problem; a Bog mu je svedok da je dugo, predugo, davao sve od sebe da očuva tu vrstu naivnosti. Bilo bi lakše i lepše da je tako, ali nije: sa zabludama se još i možeš nekako izboriti, čak i kada su duboko ukorenjene; kako se, međutim, izboriti sa namerno izazvanom zlovoljom? Ono što radi »narodnjačka koalicija«, dosledno sprovodeći posvemašnju »radikalizaciju« svoje politike, zapravo je strateško, fundamentalno preorijentisanje spoljne politike Srbije, okretanje leđa Evropskoj uniji (o NATO-u da i ne govorimo) i okretanje lica... čemu? Rusiji? U redu, ali kojoj to Rusiji? Ruskom (post)putinovskom establišmentu je zgodno i može da mu posluži preganjanje Beograda sa Briselom i Vašingtonom oko Kosova, ali na duži rok, Rusija nema nikakve vajde od Srbije kao zamračenog ostrva nasred Balkana; naprotiv, takva Srbija znači slaba Srbija, a slaba Srbija može samo da joj bude teret. A fantaziju kako jedna balkanska zemljica može da preživi i razvija se oslanjajući se na Kinu ili nekog drugog »pokrovitelja« sa drugog kraja sveta svojevremeno je morao da napusti i jedan Enver Hodža. Uzgred, to je onaj isti Enver Hodža koji je svojedobno do perfekcije doveo veštinu »samoizolacije«, dakle onog istog fenomena za koji Vojislav Koštunica odvažno tvrdi kako uopšte ne postoji.

Kako je moguće da je Srbija, osam godina nakon rušenja Miloševića, dospela tako nisko da postoji realna opasnost da vlast osvoje oni koji kao da se takmiče u smišljanju što štetnijih poteza za Srbiju, i što otkačenijih razloga za njih? O tome će se još knjige i knjige pisati. Sada je prioritet pomeranje zemlje dalje od ruba ambisa na kojem se našla. Hoće li ta opercija uspeti, to već zavisi od svakoga pojedinačno. Nema samo Đelić olovku – svaki odrasli građanin Srbije je ima. Pa će tako svaki građanin biti u prilici da jedanaestog maja potpiše jedan od ponuđenih »ugovora«. Ima u tome neke pravde: ako Srbija skonča »u bunaru«, to će ipak značiti da je sama skočila, a ne da je neko gurnuo. Druga opcija je da ne skače nikuda, nego da iz bunara izvlači vedro po vedro čiste i hladne vode. Zar je tako teško odlučiti se između tih alternativa?

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG