Dostupni linkovi

Nije važno što Koštunica sasvim praktično zadire u pitanja unutrašnjeg ustrojstva druge države, važno je što mu Komšić na to ne odgovara jezikom visokog viktorijanskog plemstva.

Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Srbije, ovih dana ima dosta razloga da bude srećan čovek: cela se njegova država, gotovo bez izuzetka – doduše, preko svojih predstavnika u vidu parlamentarnih političkih prvaka – silno iznenadila i uvredila zarad grubog pokušaja podrivanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta njegovog nosa! Retko su kada te profesionalne svađalice bile tako složne kao pre neki dan kada zajednički ustadoše, što u parlamentu, što u medijima i koekude, u odbranu Koštuničinog disajno-mirisajnog organa. Pomislio bi neko monumentalno neobavešten: e, srećne li zemlje u kojoj je jedan nos, pa makar i premijerski, najveći problem! Onaj ko je nešto obavešteniji zna da stvari nisu onakve kakvima se čine, to jest da je famozni nos – u celoj priči ni kriv ni dužan - samo prigodan »rekvizit«, varalica za one koji se inače daju uloviti na bućkalo, diletantski teatar u kojem se nesnosnom larmom ima zakloniti ona stvarna »fabula radnje«. Jer, prave teme i problemi po običaju su negde drugde.

Povod ovoj celovečernjoj farsi izjava je Željka Komšića, člana predsedništva Bosne i Hercegovine, kako bi Koštunica morao povući prste k sebi (u pogledu mešanja u unutrašnje odnose u BiH), jer bi u protivnom »mogao dobiti po prstima, a i po nosu«. Komšićeva je izjava krajnje neuobičajena za političko-diplomatski jezik, čak uličarski razbarušena, daleko izvan zone uštogljene polit-komunikacijske norme; otuda, tu je izjavu nepodnošljivo lako kritikovati, i mnogi nisu odoleli nesnosnom svrabu da nervoznome Bosancu nadmoćno očitaju lekciju iz bon-tona. Zašto da ne? Em su formalno u pravu, em tako mogu skrenuti pažnju sa onoga što bi trebalo da bude prava, ozbiljna tema. Upotrebljena je, dakle, kvarna eristička tehnika slična onoj u »slučaju Čanak«: hajde da ne govorimo o fašizmu, nego o »letvama«. Jeste da te »letve« zapravo uopšte ne postoje – kao ni opasnost po Koštuničin nos – ali mogu da posluže kao zgodan izgovor za beskonačno isprazno »pravedničko« nagvaždanje u čijoj će se lavini brzo zagubiti istinsko središte jednog starog Problema.

A šta je zapravo taj problem? To je navada ne samo Koštunice nego i dobrog dela vladajuće garniture kako u miloševićevskoj tako i u postmiloševićevskoj Srbiji da se prema susednoj državi odnose kao prema Alajbegovoj slami od koje svaki namernik može da zahvati šta stigne, i da s time radi šta hoće. Tako su oni »zahvatili« Republiku Srpsku, i ko im šta može? Zato se u diskursu oficijelnog Beograda Bosna i Hercegovina samo pro forma priznaje i tretira kao država, a suštinski se beogradska elita prema RS, dakle prema jednom njenom delu (istorijski i inače sasvim neutemeljenom, »ni iz čega« nastalom i arbitrarno-vojnički oblikovanom tokom 1992, kao rezultat masivnog i organizovanog etničkog čišćenja) odnosi kao prema nekakvoj nezvaničnoj »ekstenziji« Srbije, po sistemu: ako već ne možemo da je pripojimo, učinićemo sve da izignorišemo svaki »bosanski« kontekst te tvorevine. Za taj se postupak koriste razni šuplji eufemizmi (»specijalni i paralelni odnosi« etc.), ali treba uistinu biti rasni politički idiot pa ne videti sasvim jasno o čemu se radi. Zvanična Srbija tretira RS kao svoju prćiju koja je tek slučajno »parkirana« u komšijskom dvorištu, a šta o tome misli Bosna i ceo ostatak sveta, to nije ni važno. Dovoljno je videti kako se u Beogradu primaju čelnici iz Banjaluke – kao klasični državnici, naime – ili kako u vokabularu svih medija, institucija i zvaničnika postoji gotovo beziznimno, na primer, »granica između Srbije i Republike Srpske«, kao da se radi o dva statusno »ravnopravna« subjekta, koji se mogu »graničiti«. E sad, ako mi neko hoće reći da sam paranoičan, odvraćam da sam samo logičan: ili je i RS država, ili je i Srbija tek – »entitet«! Samo još ne znamo tačno čega. Možda jednom i saznamo? Spasiba, njet, radije ne bismo.

Nije Koštunica uradio ništa što je bez presedana, ili što bitno odskače od neke okvirne »bosanske« strategije beogradskog establišmenta; ne, on je samo malo »pregrejao« retoriku, sasvim u skladu s generalnim podizanjem »patriotske« vreline pred očekivano rešavanje kosovskog čvora. Zauzvrat je dobio jednu kratkofitiljnu reakciju, i sada traje Velika Operacija Zamene Teza: nije važno što Koštunica sasvim praktično zadire u pitanja unutrašnjeg ustrojstva druge države, važno je što mu Komšić na to ne odgovara jezikom visokog viktorijanskog plemstva. To je poruka koju šalje beogradska »koalicija nosobranitelja«: hajde da usitnimo krupno za sporedno, hajde da zamenimo razgovor o ozbiljnim i važnim stvarima sa potencijalno dalekosežnim posledicama horskim licemernim zgražavanjem nad nečijim sumnjivim manirima.

Jeste da je u ovom delu sveta, tu sasvim nedavno, zarad besmislica i besposlica proliven ceo okean ljudske krvi, ali to kao da nije bilo dovoljno da se oni koji bi morali imati najviše odgovornosti opamete i uozbilje. No opet, žalim što ću razočarati bezbrojne ljubitelje virtuelnih »ravnoteža«: da bi ovakve stvari prestale da se događaju, Komšić bi možda trebao da ode na kurs bontona, no Koštunici i istomišljenicima bilo bi neophodno kudikamo ozbiljnije i temeljitije »preumljenje«... Hoće li do njega doći? Neće. Hoće li to dovesti do novih, vrlo ozbiljnih problema? Hoće. I gde je tome kraj? To ne zna niko, pa čak ni Onaj koji je odavno digao ruke i rekao nam svima svoje teško »laku noć«.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG