Dostupni linkovi

Gromom u koprive


Teofil Pančić
Loši i neodgovorni mediji velika su nesreća za jedno društvo, naročito za ono koje tek uspostavlja demokratske standarde. Pustiti te i takve medije da neograničeno divljaju, naivno se nadajući da će im dosaditi, ne bi trebalo da bude opcija dostojna ozbiljnog razmatranja. Pa ipak, ni to nije najgore što može da se dogodi. Naime, jedino što je gore od toga jeste situacija u kojoj se sa lošim medijima obračunava loša politika, kroz kreiranje loših, na čudne načine arbitrarnih i odviše represivnih zakona. Iz čega se, jasno je, čita da motivacija političkih aktera za «sređivanjem medijske scene» nije principijelna, nego osvetnička. Prostije rečeno: tačno se zna ko piše zakon, i tačno se zna protiv koga je zakon napisan...

Predlog novog Zakona o informisanju pisao je deo aktuelne izvršne vlasti, pre svega oko Mlađana Dinkića i G17 plus, a nejasno je ko će ga u ostatku vlasti uopšte podržati, i po koju cenu: jasno je da će predlog morati da pretrpi ozbiljne promene da bi uopšte mogao da prođe. Vlada je upravo usvojila neke amandmane, osluškujući glas medijskih stručnjaka i novinarskih udruženja. Drugo joj nije ni preostalo, pošto se još nije oglasio ama baš niko od kredibiliteta ko bi stao iza ocene da je prvobitan predlog zakona dobar. A ovoj vlasti ni principijelno ni pragmatično nije, pored svih iskušenja, potreban još i frontalni rat s medijima. Ne samo zato što bi taj rat bio unapred izgubljen.

Zanimljivo je osvrnuti se na «persone dramatis» u ovoj medijsko-političkoj melodrami. Burna istorija odnosa Mlađana Dinkića sa političkim tabloidima dostojna je nekakve «španske serije». U početku su se voleli ljubavlju onih koje zbližavaju zajednički neprijatelji: Dinkić je pištolj-tabloide snabdevao «kompromitujućim materijalom» o onima koji su mu smetali, a oni su ga zauzvrat kovali u zvezde, ili barem ostavljali na miru. Njihov je interes u svemu tome bio svakako komercijalne naravi, ali takođe i političke, jer je Dinkićevo rušenje Živkovićeve vlade teralo vodu na vodenicu desnice – pre svega Koštuničinog DSS – a ovdašnji politički tabloidi su bez izuzetka desničarski. Ipak, ovakve interesne «neprincipijelne koalicije» po prirodi stvari pre ili kasije puknu, i onda iz njih pokulja brdo prljavog veša, u međuvremenu razbacanog po zamračenim uglovima. Tako je pre svega tiražni Kurir u vlasništvu živopisnog biznismena opšte prakse Radisava Rodića krenuo u nešto nalik na hajku na Dinkića i njegovu stranku, a sada se Dinkić dosetio da bi mu činjenica da njegova stranka u Vladi «drži» resor informisanja mogla biti od velike koristi u ratu s Kurirom (a poznato je da Dinkić u političkim ratovima ne priznaje ni primirje, kamoli poraz ili remi). Čedo ovog zamešateljstva je verzija Zakona kakva je napisana u G17 plus. Koliko god se valja čuvati bukvalnih poređenja te vrste, mnoge je sve ovo nužno podsetilo na famozni «Šešeljev» zakon o informisanju iz 1998, koji je imao za svrhu da parališe nezavisne medije, ali pre svega da se obračuna sa Slavkom Ćuruvijom, kasnije ubijenim vlasnikom Dnevnog telegrafa i Evropljanina, čovekom koji je imao nesreću da doživi buran razlaz sa Mirjanom Marković, mračnom gospodaricom koja je Srbijom vladala iz zavetrine. Razume se da ovu površinsku srodnost ne treba precenjivati, i da Dinkić nije ni Šešelj ni Mirjana Marković, još manje je Rodić isto što i Ćuruvija, ali u zemlji koja je prošla kroz jedno takvo traumatično iskustvo ne valja se olako igrati sa «prekim sudovima» za medije, čak i kada su u pitanju mediji koji su više ekološki nego politički problem.

Uostalom, da ovo je «preigravanje» sa slanjem zakonskog groma u tabloidne koprive sasvim kontraproduktivno, pokazuje i činjenica da poslednjih dana svi govore o radikalnoj represivnosti i drugim lošim stranama ovog zakonskog predloga, i da je ta tema sasvim potisnula u zasenak Kurirove i druge medijske invektive, koje su poruga novinarskoj profesiji i bilo kakvim zanatskim i etičkim standardima. Tako Kurir i slični na kraju ispadaju maltene «žrtve», a ne ono što jesu: (para)medijske siledžije koje udarnički doprinose zagađivanju javnog prostora u Srbiji. I, šta ćemo dobiti na kraju? Sasvim je moguće da će «dva loša ubiti Miloša»: dobićemo zakon koji će medije tretirati kao javnu opasnost sve dok ne dokažu suprotno, a tabloidi će nastaviti manje-više po starom. Da li to znači da iz svega ovoga nema dobrog izlaza? Naravno da ga ima. Nije uopšte nužno hajkati neodgovorne medije specijalnim zakonima, nego treba odgovorne i normalne ostaviti na miru, a za ostale - sve već piše u krivičnom zakonu, samo ga treba napokon pročitati i ozbiljno shvatiti.

Pogledajte komentare (3)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG