Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Godina 2019. je završila svoj mandat. Seća li se iko, bez pomoći u vidu arhivskih vesti, šta je dominiralo njenim početkom?
Rastegla nam se ta godina, čini se kao da smo je započeli u nekom sasvim drugačijem okruženju i raspoloženju, kojeg se nije lako prisetiti, a da je završavamo u nekoj Srbiji koja na onu s početka 2019. istovremeno liči u svemu, a i sasvim je drugačija. Ovo potonje, doduše, više kao nagoveštaj i obećanje, nego kao nešto što je stvarno postalo neporeciva činjenica i što određuje naše živote.
Početkom prošle godine, građanski protesti "Jedan od pet miliona" još su bili masovni, rasli su i kapilarno se širili po Srbiji, i činilo se neminovnim da označavaju barem početak kraja jedne vladavine isprojektovane na "večnom" parazitiranju na građanskoj pasivnosti, pokornosti i neobaveštenosti koja prerasta u svojevrsni društveni nihilizam.
Ipak, cela se ta priča sušinski "izduvala" već do proleća, ponajviše zaslugom nedozrele opozicije, tog nevoljnog strateškog saveznika ovakve vlasti.
Koja višemesečnim protestima naposletku nije suštinski uzdrmana, mada ni to ne znači da nije oštećena, jer nešto (što ne treba potcenjivati) je ipak postignuto: jedan monolit je počeo da se lomi, prethodno gotovo umrtvljeno društvo oživelo je i pokazalo znake samoodbrambene vitalnosti.
Da nije bilo svega toga, uostalom, teže bi bilo i jeseni 2019, koja je poredak stvari uzdrmala mnogo više od ulične bune: afere poput, pre svega, one o sumnjivoj prodaji oružja ("Krušik", ministar policije i njegov otac itd.), farmi Jovanjica kao oglednom dobru ljudi u najmanju ruku veoma bliskih vrhovima vlasti, a na kojoj su se pored povrća uzgajale i impresivne količine marihuane, i brojnih drugih, ozbiljno su oštetile sliku koju je režim sam o sebi stvorio i napadno distribuisao prethodno gotovo potpuno onemogućivši bilo koju drugu da dospe do šire javnosti.
Ove nimalo bezazlene afere pokazale su i uznapredovalu trulež unutar strukture vlasti, jedno unutrašnje vrenje koje preti da će, na ovaj ili onaj način, rezultirati erupcijom za koju će se tek videti koga će i kako odneti sa poprišta.
Aleksandar Vučić kao pantokrator koji drži sve konce u rukama sve teže je balansirao i "pokrivao" namnožene kratere u samom srcu vlasti, svojim sve nervoznijim istupima pokazujući da se vremenu u kojem je uspevao da na lični kredibilitet koji je – putevima misterioznim racionalnom umu – stekao kod pristalica amortizuje već odviše vidljiv raspad svakog kredibiliteta sopstvene strukture vlasti i njenih nosilaca, među kojima gotovo da nema više nikoga ko nije duboko uronjen u neku od afera kakve trajno oduzimaju verodostojnost, i koje u ozbiljnije uređenim zemljama znače neminovan i trenutan odlazak sa vlasti, ako ne i sa javne scene.
Na drugoj strani, opozicija nije uspela da kapitalizuje ovo nesumnjivo unutrašnje rastakanje jedne i inače do bizarnosti nekompetentne vlasti, tako da u 2020. ulazi sa rejtingom i javnim ugledom možda još skromnijim od onog od pre 365 dana – kada joj je barem nekakav zamah davala masovnost i istrajnost antirežimskih protesta – i, što je važnije, bez vizije za sebe i za društvo.
Savez za Srbiju nije, u međuvremenu, prerastao u nesporni stožer i kredibilnog nosioca suvisle političke alternative, nego je nekako zamrznut u stanju večito suspektnog udruženja nekoliko odviše desnih i konzervativnih stranaka s čijim odnosom prema strateškim pitanjima zemlje (Evropska unija, Rusija, Kosovo, odnosi u regionu...) nikada ne možete biti načisto, a ono što je koliko-toliko razgovetno može samo da vas zabrine.
Neki drugi akter opozicionog delovanja koji bi ponudio jasnu alternativu i privukao znatniji broj pristalica i budućih glasača nije se pojavio.
Mnogi su se, naprotiv, otvoreno ili loše prikriveno konformirali su vlašću pronalazeći za to opravdanje u nekom od "velikih narativa" koji tome mogu da posluže kao pokriće ("očuvanje evropskog puta", "odbrana Kosova").
Pitaje bojkota izbora dubinski je podelilo opoziciju, što je manji problem od činjenice da ni jedni ni drugi nemaju ozbiljnu strategiju za "dan posle". Drugim rečima: izlazak na izbore pod ovakvim uslovima sasvim je obesmišljen, ali to još ne znači da je bojkot neko dobro promišljeno rešenje koje će uroditi onom vrstom plodova kojima se njegovi zagovornici nadaju, ne bez upotrebe tehnike "magijskog mišljenja".
Da li je Srbija godinu 2019. utrošila barem na ozbiljnije pozicioniranje u međunarodnom kontekstu i na raskid s praksom uporednog namigivanja na tri, četiri ili pet strana sveta?
Ne samo da nije, nego bi se moglo reći da je konfuzija nikad veća, a da je uverljivost "proevropejstva" režima nikad manja.
Ohrabrujuće je možda jedino to što se, s druge strane, primećuje smanjenje entuzijazma da se podržava "stabilokratski" poredak po svaku cenu.
Budimo optimisti pa verujmo da je to zato što se shvatilo da "stabilokratskim" porecima, uz neke fundamentalnije stvari, naposletku nedostaje čak i – stabilnost.
A što se 2020. tiče, ne očekujte od ovog autora nikakva predviđanja.
Umesto toga, možda tek sažetak jednog iskustva: ovde se pesimisti retko varaju, ali je baš na njihovim greškama napravljeno sve za šta vredi živeti i boriti se.
Facebook Forum