Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pančić: Vučićev 'dramski program' i pucnji iz prazne puške


Predsednik Srbije Aleksandar Vučić (na fotografiji) se dosledno drži metoda „reče mi jedan čovek“

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Način na koji predsednik Srbije Aleksandar Vučić „došaptava“ srpskoj javnosti šta se događa u vezi s rešavanjem za Srbiju gorućeg, nezaobilaznog, a sada već i neodložnog pitanja statusa Kosova, odnosa Kosova i Srbije i tome slično, upadljivo podseća na one situacije kad vam neko, na primer, u nastavcima iznosi razvoj (ili zastoj) svoje ljubavne veze, ali pri tome čujete i vidite samo njega, nikada i drugu stranu, do te mere nevidljivu i apstraktnu da ubrzo steknete svako pravo da se upitate da li ona uopšte postoji?

Sam pišući scenario vlastite (mono)drame, doduše o ekonomskom, političkom i svakom drugom dugoročnom trošku svih nas, Vučić se dosledno drži metoda „reče mi jedan čovek“. Dobro, nije to sve vreme jedan te isti čovek, „čoveci“ se menjaju, ali su javnosti podjednako misteriozni. Da stvarno postoje, to, doduše, znamo, a to znanje izvlačimo iz zdravorazumske činjenice da nerešeni kosovski problem zaista postoji i trajno sapinje Srbiju, ali sve drugo više liči na „lovačke priče“ čoveka dokazano veštog i iskusnog u svakojakim konfabulacijama koje mu politički idu u korist, nego na nešto za šta se možete uhvatiti i što je nesumnjivo problem trenutka.

Najnoviji „dramaturški“ podvig srpskog predsednika je priča koju ovih dana „pumpaju“ na naslovnim stranama i u udarnim terminima svi provladini ili režimu bilo kako bliski mediji u Srbiji – a to znači, skoro svi mediji. Vučić se, naime, danima bavio motivom famozne rezolucije 1244 SB UN iz 1999, koju bi vlast u Beogradu sada tobože naprasno da implementira, tačnije, onaj njen deo koji spominje mogućnost povratka vrlo ograničenog kontingenta vojske i policije Srbije na Kosovo. Odavno je jasno, svima pa i Vučiću, da je voz za tako nešto davnih dana prošao, ako je ikada i bio postavljen na nekoj stanici u pravcu Kosova. Čemu onda ta priča? Po svoj prilici – ovo ako se zadržimo bar u blizini područja iole racionalnih objašnjenja – tome da Vučić naglasi istovremeno svoje patriotske kredite i rešenost da se bori za „interes Srbije“, šta god to u ovom kontekstu 2018. bilo i značilo, ali i svoju nemoć da se bori i izbori sa silama neuporedivo većim i jačim ne od njega, nego od Srbije.

Ali, zašto bi neko, čak i nepitan, podvlačio svoju slabost, nemoć, vezanost? Zar političari ne rade suprotno, čak i ako nemaju nikakvog pokrića u stvarnosti? Da, u iole redovnim i normalnim situacijama, ali ovde imamo posla s čovekom kojem je zapalo – nije da ga treba sažaljevati, sam je tražio – da rasplete problem u čijem je zaplitanjuu svojevremeno zdušno pripomagao, a koji se ne može rasplesti onako kako Vučić zamišlja rasplitanje „uz očuvanje časti Srbije“. Možda je Vučić do nedavno zaista mislio da će u tom smislu dobiti neke bitne koncesije pa sad kad mu je postalo jasno da ne može i neće ne zna kako da se izvuče iz neprilike, ali ako je tako mislio onda je ipak mnogo manje pronicljiv nego što su to obično voljni da mu priznaju čak i protivnici.

Otuda, dakle iz te neprilike, dolazi to dramatično-upozoravajuće Vučićevo vajkanje kako mu je Nepoznat Neko jasno predočio da bi samovoljno upućivanje bilo kakvih oružanih snaga Srbije na Koovo značilo neprijateljski čin prema NATO-u. Pojednostavljeno i dramatizovano rečeno, bilo bi to nešto nalik na ratni čin na koji bi se promptno i iz sve snage odgovorilo. Ogoljeno do kraja: bio bi to novi rat Srbije i najveće svetske vojne sile. Vučić to govori obraćajući se javnosti koja još nije pošteno ni definisala i osvestila, a kamoli prevazišla traumu iz 1999, iz nadrealnog rata Miloševićeve Srbije sa Atlantskim paktom.

Nesumnjivo je da je svaka opcija upotrebe vojne i policijske sile na Kosovu u potpunosti isključena

Prilično je jasno da Vučić ne namerava stvarno da se igra ovom vrstom vatre, jer zna da bi to bilo ravno javnom političkom samoubistvu. Nesumnjivo je da je svaka opcija upotrebe vojne i policijske sile na Kosovu u potpunosti isključena, iz milion predobrih razloga. Ali, čemu onda ovaj sumorni igrokaz?

Jedna je mogućnost da Vučić pomalo dešperatno pokušava da iznudi bilo šta što bi mogao da predstavi kao „dovoljan ustupak“ srpskoj strani, pa otuda još jednom preventivno “preti“ tzv. krajnjim merama, nadajući se da niko neće primetiti da puca iz prazne puške. Druga je mogućnost da je sve bitno na konačnom dogovoru i približavanju neminovnosti već obavljeno, ali treba javnost za to postepeno pripremati, to jest još je malo zamajavati, „da ne bude da smo se lako predali“.

Ako pitate ovog komentatora koja mu verzija izgleda verodostojnije, iskreno će vam reći da – ne zna. Ali, to i nije neki ozbiljan problem. Nevolja je ako to ne zna ni sam Aleksandar Vučić, a to uopšte ne deluje tako neverovatno i nemoguće, kako bi inače moralo da deluje, samo kada bi Vučić zaista bio predsednik solidno utemeljene države, a ne jedne paraprivatne prćije sasvim razorenih institucija i standarda.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG