Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pančić: Vučić, opozicija, mediji, REM - bitka za ljušturu


Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Ako neko slučajno do sada nije znao, sada bi morao da zna: kontrola nad medijima, zajedno s kontrolom nad ovlašćenim kontrolorima medija, centralna je tačka oslonca sadašnje vlasti u Srbiji, i ujedno centralna tačka spora između vlasti na jednoj, te opozicije, ali i šireg građanskog društva na drugoj strani. O svemu ostalom – o izbornom sistemu, biračkim spiskovima itd. – može se ako ne voditi smislen i konstruktivan dijalog (dijalog je, naime, u ovoj zemlji ukinut još negde 2012-2013, uredbom Vlade koja nigde nije objavljena, niti je ikada formalno napisana, ali svugde deluje) onda se može barem takav dijalog fingirati, sa manje ili više uverljivosti. Ali, kada se dođe do medija, tu svaka priča o dijalogu ili njegovom zametku staje pre nego što je pošteno i započela.

Videlo se to vrlo jasno i dobro i na trećoj, hm, sesiji dijaloga vlasti i opozicije uz neko vrsno posredništvo organizacija civilnog društva i novinarskih asocijacija na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Gde je, dakle, zapelo?

Najtačniji odgovor bi bio da je zapelo svugde i u svemu, da su svi osigurači poiskakali od silne napetosti, a da pri tome sav taj nataloženi elektricitet nije proizveo nikakvu upotrebljivu energiju, to jest ništa čime bi se stvari pokrenule bar malo napred. Naprotiv, najveća opoziciona grupacija Savez za Srbiju posle ovog sastanka najavljuje da će bojkot izbora biti neizbežan ako vlast do 15. septembra ne ispuni njihove medijske uslove, od "liberalizacije" televizija s nacionalnom frekvencijom, pre svega javnog servisa, pa do promena u sastavu famoznog REM-a, regulatornog tela za elektronske medije, koje, reklo bi se, ima presudnu moć u oblikovanju medijske slike srpskog društva.

Naravno, ne morate biti baš preogromni znalac ovdašnjih prilika da vam bude jasno da je ta "moć" delegirana i suštinski prividna, to jest da je REM samo transmisija političke samovolje izvršne vlasti, ili vladajuće partije, ili zapravo jednog jedinog čoveka. Koji se ne zove Ana Brnabić. Mada suštinski obavlja (i) poslove iz njene ustavne i zakonske nadležnosti.

E sad, mada je Srbija već sedmu godinu poput broda koji je oteo njegov vlastiti kapetan i na njemu zaveo strahovladu, a strahovlada uključuje i to da ni oni koji s komandnog mosta odlično vide da je brod na kursu nasukavanja na opasne hridi ne smeju da jave ono što vide, nego ono što im kapetan i njegovi odrede da ima da vide i da prenesu, izvesna količina "legalnog pokrića" ipak je neophodna za mirniji san vlastodržaca. Otuda valjda i ovolika rešenost da se taj REM, mada naizgled gotovo opskuran (koliko građana Srbije uopšte zna šta ta skraćenica znači, kamoli šta je posao ove institucije?), po svaku cenu drži pod punom paskom.

To je, naposletku, tipičan modus operandi Vučićevih struktura: naslediti i formalno očuvati regulatorne i slične institucije izvorno namenjene kontroli i ograničavanju samovolje vlasti, ali ih potpuno isprazniti od sadržaja i suštine, ostavivši samo golu ljušturu. Sudbina Agencije za borbu protiv korupije, na primer, vrlo je znakovita i poučna.

Nije bilo tako davno kada su i najmoćniji političari strepeli od njenih izveštaja i od njene "radoznalosti" uopšte. A onda je, gle, nepoznat neko Agenciji povadio zube, pa više ne "grize", a teško da i žvaće. Ko ne veruje, neka pita neverovatnog Aleksandra Vulina i njegovu mitsku tetku iz Kanade.

I šta sad, nakon što je jučerašnji "raskol" samo još jednom obelodanio ono što je odavno jasno kao beli dan?

Teško je zamisliti da će Vučić, ni pod unutrašnjim političkim ni pod spoljnim diplomatskim pritiskom (ako ga prethodni uopšte brine i ako potonjeg uopšte ima), pristati da se liši glavne poluge očuvanja i učvršćivanja vlasti, a pre svega njegove isfabrikovane, isprazne "harizme" bez makar i najklecavijeg uporišta u makar bližoj okolini stvarnosti; teško, pak, i da opozicija može da pristane na (eventualne) beznačajne mrvice sa vladarskog stola, jer bi takav pristanak bio ravan političkom samoubistvu.

Zato je, mada do izbora ima još preko pola godine, ovo po svoj prilici period u kojem se "lomi" ide li Srbija ka kakvoj-takvoj normalizaciji političkih prilika koje već preko pola decenije liče na neproglašeno vanredno stanje, ili to stanje, naprotiv, dobija novi stepen oštrine. Ovo prvo je neophodno, ali jedva zamislivo; ovo drugo je neprihvatljivo, ali veoma verovatno.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG