Dostupni linkovi

Teofil Pančić: Ćuti i maši zastavom!


Zastave Srbije istaknute pored zgrade Vlade Srbije, Beograd 15. septembar 2021.

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

U vreme odrastanja autora ovog teksta, državni su praznici imali kratka, lako zapamtljiva imena: Dan Republike, Dan borca, Nova godina... Najdužim se imenom zvao Međunarodni praznik rada, ali niko ga nije zvao drugačije nego Prvi maj.

Kasnije, u novim državama i sistemima, imena praznika su se produžavala, a njihovi datumi – neretko i povodi - ostajali do danas nezapamtljivi. U Srbiji i drugim državama nastalim na tlu Jugoslavije, većina danas važećih praznika svaki put prijatno iznenadi radne ljude i građane: otkud sad ovo i šta to beše?

Srbiju ovih dana iznenađuje Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, praznik za koji verujemo da mu puno ime ne pamte ni oni koji su ga smislili. Uostalom, mogli su o istom trošku dodati još po nešto u taj naziv, kad im je već tako dobro krenulo.

Još je veće iznenađenje to da ga zapravo proslavljamo po drugi put, pošto se niko ne seća da smo ga prošle godine proslavili premijerno.

Možda su baš zato oni nadležni, kao i oni koji nisu nadležni ali se pitaju za sve, odlučili da ga ove godine tako „izreklamiraju“ da ovaj svečani dan više nikada ne zaboravimo?

Praznik nejasnog korena i nezapamtljivog imena biće, dakle, proslavljen „centralnom manifestacijom“ podno spomenika Stefanu Nemanji, a pred zgradom gde je bila beogradska železnička stanica, dok je Beograd imao železničku stanicu (a nije imao Nemanju, tačnije, nije imao pretenciozne „nemanjodonosioce“), zbog čega je pola glavnog grada danima u saobraćajnoj blokadi; državne zastave biće postavljene na svakom zamislivom i nezamislivom mestu (autor ovog teksta sa svog prozora upravo gleda u dve sveže postavljene na jednom nedužnom mostu), a praznik istog šarmantnog imena će u sličnom „formatu“ biti obeležen i u bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska, što je takođe veoma zanimljiva poruka koju ideolozi „srpskog sveta“ šalju ostatku sveta.

Dvije strane Dana srpskog jedinstva u Banjaluci
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:03 0:00

Pa čak ni to, izgleda, nije dovoljno da bi se ostvarila puna vizija „srpskog sveta“. Najviši funkcioneri naprednjačke vlasti danima već „huškaju“ Srbe iz svih okolnih zemalja da na ovaj novoustanovljeni svečani dan izvese zastave na svoje kuće, a valjda i na terase stanova u stambenim zgradama, šta li.

Na šta bi to ličilo i kakvu bi poruku slalo, o tome nisu mnogo mislili oni koji ni ranije nisu mnogo mislili o pojedinačnim ljudskim sudbinama, kao što su dokazali još u devedesetima, ležerno žrtvujući svoje sunarodnike gde god su se ovi zatekli u manjini, a nije bilo načina da se ta manjina ognjem i mačem pretvori u većinu.

Uostalom, na isti dan, današnji, praznični (hoće li i poslaničke dnevnice biti više zbog praznične tarife?), i Skupština Srbije i skupština bosanskohercegovačkog entiteta RS trebalo bi da izglasaju Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličnog pisma (ponovo obrnuto proporcionalan odnos dužine imena i kratkoće sadržaja i smisla?), ne bi li se i time potvrdilo „srpsko jedinstvo“ iz naziva praznika. Nakon čega će se valjda pristupiti mahanju zastavama...

Čemu sve ovo razmetanje i proizvodnja još jednog komunikacijskog šuma u relacijama sa susedima? Svakako da za to postoje i pragmatični dnevnopolitički razlozi (njih nikada nije teško naći, pod uslovom da želite da ih tražite) recimo u vidu skretanja pažnje javnosti sa sve ozbiljnijih afera, kontroverzi i problema sa unutrašnjom kohezijom glomaznog vladajućeg aparata, ali to je nedovoljno, nepotpuno, pa otuda suštinski netačno objašnjenje.

Ono što tom opisu nedostaje jeste sagledavanje same (ideološke, zašto ne reći) prirode vlasti okupljene oko Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke kao derivata Šešeljevih radikala. A ona je takva da joj je u „genetski kod“ upisana prenaglašena etnonacionalna simbolika, agresivan i(li) potcenjivački odnos prema susedima, nastojanje da se država i društvo iznutra urede po militarističko-patrijarhalnom sistemu subordinacije u kojem jedna glava misli, nekoliko njih govore u njeno ime, a svi drugi slušaju, izvršavaju i... mašu zastavama.

Naposletku, nismo li više puta čuli poslednjih meseci, od ljudi iz njegovog najbližeg političkog okruženja, da je Aleksandar Vučić predsednik „svih Srba“, a ne samo građana Republike Srbije (bez obzira na njihovu etničku ili versku pripadnost)?

I da „svi Srbi“ treba da se okupe oko te „glave“, koja će im već smisliti, što bi Milošević onomad rekao, „radne zadatke“? Veruje li iko zaista da oni koji tako govore ne znaju šta govore? Ne samo da znaju, nego im nije prvi put: mnogi od njih su prekaljeni asovi i zaslužni veterani moralnog i civilizacijskog sloma Srbije s kraja prošlog veka.

Dobra vest za one koji bi da vide leđa ovakvoj vlasti jeste da ovakvo sve neobuzdanije poigravanje ispraznom simbolikom ukazuje na dekadentnu, „baroknu“ fazu vlasti, koja nastupa kad ova ostane bez ikakve ozbiljnije ideje i vizije šta da radi i kako da se suoči i izbori s pravim problemima društva.

Loša vest je da takva „dekadencija“ ne ukazuje nužno na blizinu pada i na relativno jednostavnu i dostupnu ostvarivost promene: svojevrsno društveno truljenje može da potraje dugo, toliko dugo dok ne izbledi i dok se ne umrtvi svaka izgledna alternativa.

U međuvremenu, dobićemo svako po jednu zastavu, da mašemo do iznemoglosti. Ko odbije ili prvi prestane da maše, ugledaće svoju sliku kao poternicu na televizoru i na kiosku, da „narod“ ima čime da se zabavlja u pauzi rijaliti cirkusa.

XS
SM
MD
LG