Dostupni linkovi

U Srbiji sve pod tajnom kontrolom


Arhiv u Beogradu, decembar 2010
Srbija, izgleda, važne državne i javne poslove olako proglašava tajnom, ali ih i vrlo dobro čuva. Bez bilo kakvog rizika neke tajne su ipak objavljene, ali je javnost do te mere „uspavana”, da se čini kako je u Srbiji sve pod tajnom kontrolom.

U eri elektronskog sveta i mobilne dostupnosti informacija, pitanje čuvanja i objavljivanja tajnih, kompromitujućih podataka, naizgled izgleda lako.

Pođimo od srpske diplomatije, koja i dalje koristi davno odbačene kripto-telegrame, kojima šifruje poverljive poruke. Zvaničnici su uvereni da je zaštita podatka apsolutna.

Afera sa Vililiksom, verovatno će podići stepen obazrivosti, kaže Pavle Jevremović, dugogodišnji diplomata u Briselu i ambasador u Ujedinjenim nacijama.

„Stoprocentno je bezbedna sa stanovišta naše komunikacije. Ali, postoje i drugi načini, gde informacije mogu da procure. Može neko nešto da ispriča putem telefona kolegi, zovne Beograd i kaže da je poslao telegram, koja je tema i šta je predložio. To se naziva bezbednosna kultura. Danas je to dosta raštimovano”
, tvrdi Jevremović.

Srbija sa svojom nedavnom prošlošću, verovatno krije mnoge tajne, bilo da je reč o haškim beguncima ili sumnjivim državnim poslovima.

Gotovo da je teško navesti informaciju koja je procurila, a da nije bila u nekoj vrsti službenog interesa, bilo da je reč o pitanjima ratnih zločina ili o kriminalnim radnjama.

U regularnoj proceduri se može doći do dokumenta koji nose oznaku tajna, pojašnjava poverenik za informaciju od javnog značaja, Rodoljub Šabić.

Brankica Stanković
„Tipičan primer je bio pokušaj Brankice Stanković da dođe do dokumenta koji nosi oznaku strogo poverljivo, a koji se odnosio na noćni razgovor između tadašnjeg ministra Unutrašnjih poslova, direktora BIA-e i Legije, u noći njegovog hapšenja. Često se na dokumente stavlja oznaka strogo poverljivo, a pri tome bi javnosti trebali da budu dostupni“, kaže Šabić.

Tajna i ugovor sa Fiatom


Kako je moguće da u takvim okolnostima, kada je sve moguće nasloviti kao državnu tajnu, procuri ono što je bitno za društvo, najbolje zna Verica Barać iz Saveta za borbu protiv korupcije.

Nekoliko je puta šokirala javnost iznoseći podatke u kojima su prozvani ćutali kao zaliveni.

„Tajna je u ovom trenutku recimo ugovor sa FIAT-om ili ugovori o prodaji akcija Nacionalne štedionice, što je Savet pokušavao da dobije kao dokumentaciju i nije uspeo. Memorandum, po kome su preuzete akcije C Marketa, je tajni kartelski sporazum koji je zabranjen po svakom zakonu, ali je kod nas prošao bez ikakvih sankcija“
, navodi Verica Barać.

Evidentno je da većih rizika, ali i potresa u javnosti, barem za sada nema, kada progovorite o nečemu što je država naslovila, iz njoj znanih razloga, kao tajnu. Zašto je to tako i gde leži tajna?

„Decenijama nismo imali nikakav zakon kojim bi ta materija bila uređena. To je bilo uređeno u stotinama pod-zakonskih propisa nasleđenih još iz Titovog ili Miloševićevog vremena. Po tome je vrlo često nešto bila tajna, što ne treba da bude tajna“, kaže Rodoljub Šabić.

S druge strane, kako vlast obavlja tajne poslove i skriva tragove, na pomalo neodgovoran način, utoliko je teže dokazati da je nešto od tajnog interesa, a ne tajna, podseća Barać:

„Svu poslovi koji su tajni, se odvijaju između grupe uskih ljudi, a to su isti ljudi već 10, 15 ili 20 godina.“

Da li je Srbiju zapravo, od prevelike međunarodne diplomatske izloženosti, kakve ovih dana objavljuje Vikiliks, spasila tehnička zaostalost?

Pokazalo se to kao prednost, konstatuje, Vatroslav Vekarić, nekadašnji član spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova, danas Foruma za međunarodne odnose.

„I to nije nešto što nije nemoguće provaliti. Tu dolazimo na jedan širi problem - šta je danas tajna? Nismo više u devetnaestom veku, niti u prvoj polovini dvadesetog veka, kada se gotovo svaka sitnica proglašavala tajnom. Danas je svet otvoreniji”
, zaključuje Vekarić.

Pogledajte komentare (1)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG