Srpski zvaničnici, na zahtev Prištine da Beograd vrati imovinu kosovskih društvenih preduzeća, imaju već poznatu mantru – a ta je da Kosovo nema pravo na takva potraživanja jer ono nije obuhvaćeno Sporazumom o sukcesiji nakon raspada bivše Jugoslavije.
Za razlike od službene mantre, nezavisni stručnjaci tvrde da se ta imovina može vratiti, bez obzira na to što Srbija ne priznaje Kosovo.
RSE: Preduzeće Marketing Export, radna jedinica Beograd?
„Da. Da li mogu da Vas povežem?”
RSE: Dobar dan, Banka Trivić, RSE, sa kim imam čast?
„Sa Zoranom.”
RSE: Zorane, Vi ste? Izvinite, koja je Vaša funkcija?
„Nekada je bila neka funkcija, sada ni to nije više važno.”
RSE: Kakav je status ovog preduzeća? Da li je ono privatizovano ili je još uvek društveno preduzeće?
„Zašto nikada niste pitali nas šta je sa našim objektima? Po Rezoluciji 1244 njima pripada ono što je u granicama Kosova. Oni su oteli nama sve dole što je moglo da se otme. To je na kraju stav države.“
Gospodin Zoran iz prethodnog razgovora, koji je bio toliko nepoverljiv da nije želeo da otkrije ni svoje puno ime ni funkciju, direktor je Marketing-exporta, otvorenog akcionarskog društva sa sedištem na Kosovu, u Leposaviću.
U Agenciji za privredne registre Srbije, otkrili smo da ovo preduzeće ima i radnu jedinicu u Beogradu, da je puno ime našeg sagovornika Zoran Ribać i da je on direktor, odnosno, zastupnik preduzeća.
Marketing-export samo je jedno od mnogih preduzeća sa sedištem na Kosovu, koja imaju imovinu u Srbiji. Najveći deo imovine kosovskih društvenih preduzeća – ukupno 104 objekta - tvrde u Prištini, nalazi se u Srbiji i kosovske vlasti najavile su da će tražiti da se ta imovina vrati.
Rešenje statusa, pa imovina
O sudbini imovine kosovskih preduzeća u Srbiji vlast odbija da razmišlja izvan okvira Sporazuma o sukcesiji, koji, međutim, ne obuhvata Kosovo, već samo bivše jugoslovenske republike.
Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo, na zahteve Prištine odmahuje rukom uz komentar da je u pitanju marketinški potez Kosova u cilju odvraćanja pažnje građana od izuzetno loše ekonomske situacije. Odbijanje zahteva Prištine argumentuje time da Kosovo nije deo procesa sukcesije.
Oliver Ivanović„Kosovo nema nikakvih prava da se pojavljuje u tom smislu i u tom kontekstu i da postavlja bilo kakve zahteve Srbiji. Kosovo nije država, Kosovo nije deo procesa sukcesije prilikom raspada bivše Jugoslavije, te prema tome, svaki takav zahtev ima samo trenutni, marketinški potez i usmerenje ka odvraćanju javnog mnijenja“, kaže Ivanović.
Anex G, Sporazuma o sukcesiji, nakon raspada bivše Jugoslavije, definiše da se moraju vratiti sva preduzeća koja su na dan 31. 12. 1990. godine imala sedište u drugoj republici.
Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju, kaže da Sporazum o sukcesiji ne važi unutar Srbije.
„To što sada Kosovo traži da im se vrati neka imovina, vi kažete 100 objekata, je nezakonito. Može preduzeće iz Srbije da traži da mu se vrati imovina u bivšim republikama: Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, to može jer tu postoji pravni osnov Sporazumom o sukcesiji. U Anexu G imate rešenje za sva pravna lica. Znači, to je rešeno pitanje među republikama. Sukcesija ne važi unutar Srbije, nego između Srbije, BiH i Hrvatske”, navodi Pavlović.
Oliver Ivanović ocenjuje da će i pitanje imovinskih razgraničenja između Srbije i Kosova biti vezano za ishod dijaloga Beograd - Priština.
„Prosto ne treba prejudicirati šta će biti konačni rasplet nakon ovih pregovora koji su započeli u Briselu i koji će verovatno trajati desetak godina. Prema tome, onoga trenutka kada se bude izvesno znalo kakav je status Kosova i kakva je pozicija Srbije u odnosu na takav status, mi ćemo onda moći da tražimo i rešenje za rešavanje tih imovinskih pitanja”, kaže Ivanović.
Nezakonita privatizacija
U Srbiji je na delu i argumentacija da je Republika Srbija preko svojih fondova i preduzeća ulagala u Kosovo i da se na Kosovu vrši nezakonita privatizacija, bez prethodne analize strukture i vlasnika kapitala.
Vladimir Gligorov, naučni saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, objašnjava, međutim, da ono što je državna imovina, bez obzira na to ko je ulagao, kao i teritorija, pripada novoj državi.
Vladimir Gligorov„Pojednostavljeno gledano, jer tu ima hiljadu stvari, ono što je državna imovina, nezavisno od toga ko je tačno ulagao, praktično pripada državi takvoj kakva je u tom datom trenutku. Drugim rečima, to što je Srbija ulagala u nešto što je imovina, bilo zato što je inicijalno bila državna imovina, bilo zato što je kasnije podržavljeno za vreme Miloševića, to je praktično isto kao što i teritorija pripada ovoj državi. Može o tome naravno uvek da se raspravlja, ali to je neki princip koji bi mogao lako da se primeni u ovom slučaju. Drugo je kad je reč o privatnoj imovini. Tu se javlja jedan sasvim drugi tip odnosa. Znači, privatna imovina je privatna imovina”, ocenjuje Gligorov.
Što se tiče društvene imovine, kaže Gligorov, tu će biti najkomplikovanije raščlaniti šta kome pripada jer je to i u nekadašnjoj Jugoslaviji to bilo pravno nejasno. S jedne strane, postojala su društvena preduzeća, koja su ulagala, a s druge strane, ona su se registrovala teritorijalno.
Problem ove vrste između Srbije i Kosova je ipak moguće rešiti na isti način na koji je rešen ili se rešava između bivših jugoslovenskih republika, ocenjuje Gligorov, ali dodaje da je teškoća koja tome stoji na putu nepriznavanje državnosti Kosova od strane Srbije.
U krajnjoj instanci, međutim, rešavanje problema imovine društvenih preduzeća između Srbije i Kosova, naglašava Gligorov, ne bi bila nesavladiva prepreka ako postoji interes da se on reši, pre čemu to rešavanje uopšte ne bi moralo da zavisi od toga priznaje li Srbija Kosovo ili ne.
„Ako je društvena imovina, to je imovina tih raznih preduzeća, dakle nije naše, nego tih preduzeća. Taj princip je jasan i on ne podrazumeva priznavanje Kosova kao države. To su neke sasvim druge stvari. To su ta preduzeća koja su društvena i tu se ne involvira nikakvo uzajamno priznavanje. Tu ne bi trebao da bude neki problem. Dobro, prva reakcija je da je to naravno neprihvatljivo, da je sve to naše, ali to naše ne postoji u ovom konkretnom slučaju, kao što ne postoji ni kod privatne svojine. Ne možete reći da je ovo naša kuća, ako ona ima privatnog vlasnika, pa makar on bio i Albanac i obratno. To tako ne ide!”, zaključuje Gligorov.
Za razlike od službene mantre, nezavisni stručnjaci tvrde da se ta imovina može vratiti, bez obzira na to što Srbija ne priznaje Kosovo.
RSE: Preduzeće Marketing Export, radna jedinica Beograd?
„Da. Da li mogu da Vas povežem?”
RSE: Dobar dan, Banka Trivić, RSE, sa kim imam čast?
„Sa Zoranom.”
RSE: Zorane, Vi ste? Izvinite, koja je Vaša funkcija?
„Nekada je bila neka funkcija, sada ni to nije više važno.”
RSE: Kakav je status ovog preduzeća? Da li je ono privatizovano ili je još uvek društveno preduzeće?
„Zašto nikada niste pitali nas šta je sa našim objektima? Po Rezoluciji 1244 njima pripada ono što je u granicama Kosova. Oni su oteli nama sve dole što je moglo da se otme. To je na kraju stav države.“
Gospodin Zoran iz prethodnog razgovora, koji je bio toliko nepoverljiv da nije želeo da otkrije ni svoje puno ime ni funkciju, direktor je Marketing-exporta, otvorenog akcionarskog društva sa sedištem na Kosovu, u Leposaviću.
U Agenciji za privredne registre Srbije, otkrili smo da ovo preduzeće ima i radnu jedinicu u Beogradu, da je puno ime našeg sagovornika Zoran Ribać i da je on direktor, odnosno, zastupnik preduzeća.
Marketing-export samo je jedno od mnogih preduzeća sa sedištem na Kosovu, koja imaju imovinu u Srbiji. Najveći deo imovine kosovskih društvenih preduzeća – ukupno 104 objekta - tvrde u Prištini, nalazi se u Srbiji i kosovske vlasti najavile su da će tražiti da se ta imovina vrati.
Rešenje statusa, pa imovina
O sudbini imovine kosovskih preduzeća u Srbiji vlast odbija da razmišlja izvan okvira Sporazuma o sukcesiji, koji, međutim, ne obuhvata Kosovo, već samo bivše jugoslovenske republike.
Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo, na zahteve Prištine odmahuje rukom uz komentar da je u pitanju marketinški potez Kosova u cilju odvraćanja pažnje građana od izuzetno loše ekonomske situacije. Odbijanje zahteva Prištine argumentuje time da Kosovo nije deo procesa sukcesije.
Anex G, Sporazuma o sukcesiji, nakon raspada bivše Jugoslavije, definiše da se moraju vratiti sva preduzeća koja su na dan 31. 12. 1990. godine imala sedište u drugoj republici.
Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju, kaže da Sporazum o sukcesiji ne važi unutar Srbije.
„To što sada Kosovo traži da im se vrati neka imovina, vi kažete 100 objekata, je nezakonito. Može preduzeće iz Srbije da traži da mu se vrati imovina u bivšim republikama: Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, to može jer tu postoji pravni osnov Sporazumom o sukcesiji. U Anexu G imate rešenje za sva pravna lica. Znači, to je rešeno pitanje među republikama. Sukcesija ne važi unutar Srbije, nego između Srbije, BiH i Hrvatske”, navodi Pavlović.
Oliver Ivanović ocenjuje da će i pitanje imovinskih razgraničenja između Srbije i Kosova biti vezano za ishod dijaloga Beograd - Priština.
„Prosto ne treba prejudicirati šta će biti konačni rasplet nakon ovih pregovora koji su započeli u Briselu i koji će verovatno trajati desetak godina. Prema tome, onoga trenutka kada se bude izvesno znalo kakav je status Kosova i kakva je pozicija Srbije u odnosu na takav status, mi ćemo onda moći da tražimo i rešenje za rešavanje tih imovinskih pitanja”, kaže Ivanović.
Nezakonita privatizacija
U Srbiji je na delu i argumentacija da je Republika Srbija preko svojih fondova i preduzeća ulagala u Kosovo i da se na Kosovu vrši nezakonita privatizacija, bez prethodne analize strukture i vlasnika kapitala.
Vladimir Gligorov, naučni saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, objašnjava, međutim, da ono što je državna imovina, bez obzira na to ko je ulagao, kao i teritorija, pripada novoj državi.
Što se tiče društvene imovine, kaže Gligorov, tu će biti najkomplikovanije raščlaniti šta kome pripada jer je to i u nekadašnjoj Jugoslaviji to bilo pravno nejasno. S jedne strane, postojala su društvena preduzeća, koja su ulagala, a s druge strane, ona su se registrovala teritorijalno.
Problem ove vrste između Srbije i Kosova je ipak moguće rešiti na isti način na koji je rešen ili se rešava između bivših jugoslovenskih republika, ocenjuje Gligorov, ali dodaje da je teškoća koja tome stoji na putu nepriznavanje državnosti Kosova od strane Srbije.
U krajnjoj instanci, međutim, rešavanje problema imovine društvenih preduzeća između Srbije i Kosova, naglašava Gligorov, ne bi bila nesavladiva prepreka ako postoji interes da se on reši, pre čemu to rešavanje uopšte ne bi moralo da zavisi od toga priznaje li Srbija Kosovo ili ne.
„Ako je društvena imovina, to je imovina tih raznih preduzeća, dakle nije naše, nego tih preduzeća. Taj princip je jasan i on ne podrazumeva priznavanje Kosova kao države. To su neke sasvim druge stvari. To su ta preduzeća koja su društvena i tu se ne involvira nikakvo uzajamno priznavanje. Tu ne bi trebao da bude neki problem. Dobro, prva reakcija je da je to naravno neprihvatljivo, da je sve to naše, ali to naše ne postoji u ovom konkretnom slučaju, kao što ne postoji ni kod privatne svojine. Ne možete reći da je ovo naša kuća, ako ona ima privatnog vlasnika, pa makar on bio i Albanac i obratno. To tako ne ide!”, zaključuje Gligorov.