Dostupni linkovi

Povlačenje Predloga zakona protiv diskriminacije iz skupštinske procedure, uprkos tome što je njegovo usvajanje jedan od uslova da se Srbija nađe na „beloj šengen listi“, u vrh najvažnijih informacija doveli su ponovo pitanje ljudskih prava gej osoba.

I to samo sedam dana nakon incidenta na filmskom festivalu FEST kada je prvi čovek „Sava“ centra zabranio organizaciji Gej strejt alijansa održavanje konferencije za novinare pod krovom ovog zdanja.

„Ne možete ovo da delite ovde.“

„Zašto? Ko je to zabranio?“

„Ovo je međunarodni festival, gde ne može da se deli šta kome padne na pamet.“

„Međunarodni festival u zemlji Srbiji koja zabranjuje gejevima i lezbejkama da postoje.“

„Molim vas, ili to sklonite ili napustite festival.“

Međutim, ako se ovaj incident može pripisati samovolji jednog direktora, koji inače ne krije svoje homofobične stavove, odustajanje od antidiskriminacionog zakona daleko je teži gest jer je posledica insistiranja institucije koja nikada nije poslala poruku milosrđa homoseksualnoj manjini. Naprotiv. Reč je o Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Njenu želju, Vlada je uslišila na telefonskoj sednici.

Svaka, i diskriminacija bilo koga u Srbiji, od 2009. godine mogla bi biti zabranjena. Predlog zakona protiv diskriminacije, koji je iz Skupštine vraćen Vladi, dokument je o kome se raspravlja skoro osam godina. Kako god, ovaj zakon bio bi dobra vest pre svega za homoseksualce i homoseksualke, zato što se njime, praktično po prvi put u istoriji Srbije, garantuju ljudska prava za život pod sopstvenim uslovima. Bio bi to veliki iskorak za društvo u kome su primeri nasilja nad gej osobama više nego brojni, zbog čega i iz organizacija koje se bore za zaštitu gej prava upozoravaju da bi ovaj zakon bio tek prvi korak u oslobađanju seksualno različitih. Da bi se približila Evropskoj uniji (EU), Srbija mora učini još mnogo toga kako bi pokazala da je spremna da bude i zemlja slobode i za gej osobe.

Bez reklama, svečanih otvaranja i skupih projekcija, u jednom od retkih beogradskih alternativnih bioskopa, smeštenom u jednoj od mračnih dorćolskih ulica, u septembru je održan peti „Queer Beograd“ festival.

Dok su vesele devojke iz hrvatskog „Bura benda“ izvodile svoju verziju „Tainted love“, koju u originalu potpisuje gej-ikona Mark Almond, izgledalo je da će ovaj, od očiju javnosti dobrim delom sakriveni festival, proteći u skučenoj, ali opuštenoj atmosferi. U noći 19. septembra, nade su se srušile kada je grupa maskiranih osoba presrela posetioce festivala, među njima jednog gosta iz Amerike i našu sagovornicu:

„Prišao nam je jedan visoki tip. Stavio je kapuljaču i medicinsku masku na glavu. Njegova ekipa iza njega takođe počinje da stavlja maske i kapuljače. Pored mene je stajao tip sa fantomkom na glavi. Ovaj prvi lik izbija mom drugu Amerikancu flašu piva iz ruke, koja se razbija… Ja krećem da trčim i urlam: ,Policija, policija!‘„

To je priča dvadesetdevetogodišnje Majde Puače. Ona je jedna od retkih beogradskih lezbejki koja hrabro javno iznosi svoje seksualno opredeljenje. Zahvaljujući njenoj brzoj reakciji, policija, koja je obezbeđivala festival, intervenisala je, ali ipak kasno. Gostu iz Amerike slomljena je ruka, dok je jedna devojka pretučena. Protiv dvojice nasilnika, u toku je krivični postupak, a preti im kazna od tri do pet godina robije. U organizaciji Labris, specijalizovanoj za prava gej osoba, neprekidno upozoravaju koliko je nasilje često. Predstavnica Labrisa Dragana Vučković:

„Problem je u tome što su to nasilje i diskriminacija uglavnom nevidljivi. Nevidljivi su zbog toga što se ljudi plaše te stvari da prijave nadležnim institucijama. Čak se plaše da pričaju i sa nevladinim organizacijama o tome, jer to znači otkrivanje seksualne orijentacije, a to je nekako uvek korak koji se trude da izbegnu.“

U Članu 17. Predloga zakona protiv diskriminacije, nedvosmisleno se zabranjuje diskriminacija zbog seksualne opredeljnosti i to kako gej tako i transseksualnih osoba. Lice koje se ogreši o zakon može biti kažnjeno sa 15.000 do 150.000 dinara, a ako pri tome proizvede i štetu, preti mu se i kaznom od tri meseca pa do jedne godine zatvora. Zakon svakako ne može delovati dovoljno široko. Naime, teško da se, na primer, može primeniti na roditelje koji sopstvenu decu izbacuju iz kuće kada otkriju njihov seksualni identitet. Zabeleženi su čak i slučajevi dece od 14 godina koja su bukvalno ostavljena na ulici. Na udaru kog zakona bi mogli biti roditelji, pita se D. V., Beograđanin koji se suočio sa najstrašnijim životnim iskustvom kada je jedan tabloid objavio njegovu fotografiju sa jedne gej žurke:

„Primetio sam tada da se nešto čudno dešava u kući, da me majka izbegava i tako dalje. Kad se otac vratio sa posla, uleteo je kod mene u sobu sa tim isečkom iz novina. Ispostavilo se da je neko iz komšiluka to čitao i isekao taj članak. Krenula je svađa. Ono što je bilo najzanimljivije u tom mom sukobu sa roditeljima jeste da oni uopšte nisu pokretali pitanje toga da li ja jesam ili nisam gej, već je glavni problem bio u tome što sam izašao u novinama: ,Kako možeš to da nam radiš!?‘ Strašno smo se posvađali. Rekao sam da idem kod prijateljice i izleteo sam iz kuće sa 300 dinara u džepu i u onome što sam u tom trenutku imao na sebi. To veče me je nazvao komšija i saopštio mi da roditelji više ne žele da me vide.“

Iz Labrisa upozoravaju da će zakon protiv diskriminacije biti tek krovni akt, prvi korak u oslobađanju gej populacije. Dragana Vučković napominje da greše oni koji veruju da Evropska unija, u odnosu na prava gej osoba neće imati posebne zahteve:

„Evropska unija će sigurno tražiti i jedno i drugo – krovni zakon i što veći broj pojedinačnih zakona. Kad je reč konkretno o seksualnim manjinama, verovatno će se tražiti uvođenje krivičnog dela zločina iz mržnje u postojeći Krivični zakon, dakle zabrana diskriminacije u svakom segmentu društva.“

Međutim, laž bi bilo reći da do sada u Srbiji nisu postojala baš nikakva zakonska rešenja koja su donekle štitila prava seksualnih manjina. Na primer, član 21. Zakona o radiodifuziji obavezuje Radio difuznu agenciju (RDA) da se stara da programi emitera ne sadrže informacije kojima se podstiče diskriminacija ili nasilje po osnovu seksualne opredeljenosti. Uprkos tome, Agencija je samo jedanput reagovala zbog homofobičnog govora u medijima, iako je Labris zasipa desetinama prigovora. Svetozar Stojanović je član Agencije i čudi se što se Labris ovom telu tako često obraća:

„Ne znam zašto se gej populacija toliko obraća RDA. Neka nas tuže, postoje pravosudni organi.“

Radio difuznoj agenciji su se obraćali i iz kancelarije Zaštitnika građana, odakle nam je Zorica Mršević, koja je zadužena za pitanje rodne ravnopravnosti, potvrdila da nikada nikakav odgovor nije stigao. Mršević navodi da se u kancelariji Ombudsmana često sreću sa sličnim reakcijama iz insitucija kada intervernišu u pravcu zaštite gej manjine. Ipak, konsatuje da se ne radi o otporu prema gej pitanju:

I oni najtolerantniji su zapravo neobavešteni i veruju da je to neka vrsta bolesti. Teško im je da shvate da se radi o jednom normalnom modalitetu ljudske seksualnosti, koje je samo manjinskog karaktera...
„Mislim da se ne radi o otporu, već o jednoj vrsti nelagode. Malo ljudi zna o čemu se tu radi. I oni najtolerantniji su zapravo neobavešteni i veruju da je to neka vrsta bolesti. Teško im je da shvate da se radi o jednom normalnom modalitetu ljudske seksualnosti, koje je samo manjinskog karaktera. Dakle, kao što su neki ljudi levoruki, albinosi ili imaju neke druge karakteristike koje se javljaju među ljudima u nekom manjem procentu, ovi ljudi su homoseksualci i homoseksualke.“

Integracija u Evropsku uniju podrazumevaće i nužnost da u institucijama takve stvari konačno shvate i primene. Primena, a ne golo donošenje zakona, biće ono na čemu će se iz Evropske unije insistirati. To, na primer, ne mora podrazumevati gej brakove, kako mnogi veruju, ali:

„Sigurno je da će EU pozdraviti usvajanje zakona o registrovanom partnerstvu, dakle priznavanje nekog tipa vanbračne zajednice.“

Kaže Dragana Vučković iz Labrisa. Zbunjuje, međutim, to što upravo Evropska unija nekim svojim članicama toleriše homofobičnu politiku. Tipičan primer je Poljska, gde su čak pripremali i zakon protiv promocije „gej propagande“, dok je tamošnji ministar prosvete svojevremeno tražio da se homoseksualcima zabrani da predaju deci u školama. Poljska nikada nije kažnjena od Evropske unije, dok se s druge strane danas od Hrvatske traži ispunjavanje nekih uslova vezanih za gej pitanja. Dragana Vučković kaže da je možda nepravedno prema kandidatima za članstvo u EU, ali je očigledno da se kriterijumi po pitanju ljudskih prava gejeva i lezbejki vrlo zaoštravaju:

„Ako vam kažem da poglavlje pravosuđa o osnovnim ljudskim pravima u pregovorima Hrvatske i EU još uvek nije otvoreno – to znači da EU još uvek ne zna kako Hrvatska napreduje po pitanju poštovanja osnovnih ljudskih prava – onda je možda jasnije šta nas sve čeka na tom putu. Konkretno rešenje će sigurno biti najšira zabrana diskriminacije, uz donošenje posebnih pojedinačnih antidiskriminacionih zakona, kao što postoji Zakon o nacionalnim manjinama, manjinskim verskim zajednicama i tako dalje. „

Ipak, opšti je utisak da je preveliko očekivanje tražiti od Srbije potpuno otvaranje ka gej populaciji. Uostalom, radi se državi čije je Lekarsko društvo tek 2008. godine, posle tri godine natezanja, prihvatilo međunarodne standarde i javno priznalo da homoseksualizam nije bolest, a za početak trebalo bi makar pokazati spremnost da se brutalno nasilje osudi. A ono se svakodnevno događa. Naša sledeća sagovornica, njena partnerka i njihov prijatelj – Nemac, umalo su ubijeni pred očima nezainteresovanih prolaznika u jednom parku u samom centru Beograda. Mladić nije gej, ali po stilu koji neguje – uske majice i pantalone, ofarbana kosa – uklapa se u sterotipnu sliku o homoseksualcima koja živi u Srbiji. Stoga su mu, baš na Vidovdan prošle godine, prišla dva mladića:

„Obratili su nam se na engleskom, pitali su ga da li je gej. Naš prijatelj je odgovorio da nije. Bili su strašno arogantni, u očima im je bilo neobjašnjivo besnilo. Ponovili su pitanje: ,Are you homosexual?‘. On je ponovo odgovorio: ,No, I‘m not‘. To ih je još više razbesnelo. Provocirali su ga rečima: ,Do you want to suck my dick?‘. On je odgovorio: ,No, thanks‘. U tom trenutku ga je jedan od njih udario šakom u levu stranu lica. Ja sam skočila i htela sam da kažem da ga ne tuku, da stvarno nije homoseksualac. Odatle se više ničeg ne sećam, pošto me je jedan od njih udario, pala sam, udarila potiljkom u beton i izgubila svest.“

Potres mozga, kontuzija, razbijena glava i delimična amnezija, bile su povrede naše sagovornice. Pretučeni su i njeni prijatelji.

U gej zajednici u Srbiji sazreva mišljenje da više od zakona, samo akcija doprinosi afirmaciji njihovih ljudskih prava. Da li bi korak na tom putu bilo ponovno organizovanje gej parade i time izlečenje od traume iz leta 2001. godine.

Prvi pokušaj gej parade u Beogradu okončan je sa dvoje teško povređenih. Igoru Rodojčiću, batinaši, predvođeni desničarskim „Obrazom“ i jednim sveštenikom, slomili su vilicu:

„U momentu kad vam se takva stvar dešava, ni na koji način niste na nju pripremljeni i niste imali nikakvu želju da ulazite u bilo kakav sukob. Stvari se odvijaju suviše brzo da biste se čak i uplašili.“

Ovaj dramaturg je tada doputovao u Beograd na sahranu svoje bake. Ofarban u plavo, sa torbicom preko ramena i uskom majicom priključio se paradi, kaže, potpuno nesvestan rizika koji su postojali. I danas živi u Amsterdamu. U telefonskom razgovoru nam je rekao kako se ni na koga ne ljuti zbog teških povrede koje su mu nanete:

„Ljudi koji su odgovorni za to što su tog dana ta deca imala, iz bilo kog razloga, ideju da tuku bilo koga – nisu ta deca. Ta deca su u suštini jedna tragična posledica nečega što nema veze sa njima, već ima veze s njihovim porodicama i sa celim sistemom edukacije u zemlji Srbiji. Ne može čovek da bude ljut na decu od 16, 17, 18 ili 19 godina. Ne još. To je suviše rano. Još uvek je neko drugi odgovoran za to kako oni razmišljaju.“

Menjanje društvene svesti, to da ljudi ovde shvate da je seksualna orijentacija osnovno ljudsko pravo, će doći, ali nam je mnogo daleko da na to čekamo...
Insistiranje na gej pravima, isto je što i insitiranje na bilo kom drugom ljudskom pravu. Bez obzira da li ovde o tome postoji svest ili ne, pred Srbijom i njenom namerom da se priključi Evropskoj uniji, pre ili kasnije, a možda već u 2009. godini, i ovaj problem će se isprečiti. Može li ga Srbija sama rešiti, pita se Dragana Vučković:

„Menjanje društvene svesti, to da ljudi ovde shvate da je seksualna orijentacija osnovno ljudsko pravo, će doći, ali nam je mnogo daleko da na to čekamo. Treba da dobijemo propise i onda da polako, kroz primenu svega toga, krenemo da menjamo naše stavove i svest. A za takvu stvar – to nas je naučila dosadašnja praksa – potreban je međunarodni pritisak, nažalost.“

Šokantne ispovesti iz Hrvatske

Sledi šokantna isposvest iz Hrvatske, gde se prava gej osoba svakako više poštuju, Riječanke koju su, prisilno, pet godina, u jednoj psihijatrijskoj ustanovi, lečili od homoseksualnosti:

U Hrvatskoj je u 2008. godini zabeleženo 17 slučajeva teškog fizičkog nasilja nad osobama drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne. Prava seksualnih i rodnih manjina zaštićena su, donekle, Zakonom o istospolnim zajednicama i Zakonom o suzbijanju spolne diskriminacije, ali gej i lezbejske organizacije upozoravaju da je Hrvatska i dalje vrlo konzervativna i homofobna sredina. Šokantna je priča mlade Riječanke Ane Dragićević koja je, kako tvrdi, zbog gej orijentacije, pet godina prisilno lečena u jednoj psihijatrijskoj bolnici, nedaleko Rijeke. Ankica Barbir Mladinović:

Roditelji nisu mogli prihvatiti da sam lezbijka i smjestili su me u psihijatrijsku bolnicu „Lopača“ kraj Rijeke, ponovila je za naš program dvadeset-jednogodišnja Ana Dragičević, koja se posljednja tri mjeseca ponovo privikava na slobodu i pokušava uhvatiti „izgubljeni život“:

„Zatvorili su me u ,Lopaču‘ da bi me ,liječili‘ od homoseksualnosti. Držana sam tamo od 2003. do 2008. godine, dakle od svoje šesnaeste do dvadeset i prve godine. Bila sam tamo zatočena i mučena – vezivali su me tzv. luđačke košulje, zabijali mi injekcija sa različitim sredstvima za umirivanje, vezivali za pojas i tako dalje.“

Anu smo dobili na mobitel u kratkoj pauzi prakse u jednom frizerskom salonu u Rijeci, gdje je počela izučavati za frizerku, kako bi bar nešto nadoknadila od izgubljene škole. Njezinu potresnu priču potvrđuje i voditeljica Lezbijske organizacije Rijeka Danijela Almesberger:

„U svojoj šesnaestoj godini, Ana je započela vezu sa jednom djevojkom. Roditelji to nikako nisu odobravali. Poslije škole se, bez obzira na roditeljsku zabranu, viđala sa tom djevojkom. Roditelji bi slali policiju i tako dalje. Optužili su je da se drogira da bi je mogli smjestiti u ,Lopaču‘.“

„Roditelje je bilo manje sram proglasiti me ovisnicom o heroinu nego priznati da im kćer voli cure“, kaže Ana:

„To je po njima bila manja sramota. A ja uopće drogu nisam uzimala. Dokazano je da je napravljena pogreška i da uopće nisam ovisnik. Nisam imala niti jednu apstinencijsku krizu.“

Dvadeset-jednogodišnja Riječanka tvrdi da su je ,liječili‘ od homoseksualnosti, a terapija se između ostalog sastojala od pokazivanja slika muškaraca i žena, te pitanja da li bi radije odabrala dečka ili curu. Ana je na kraju počela lagati, u nadi da će je pustiti kući, pa je rekla kako je njezin odnos s curom bio samo eksperiment, nakon čega joj je u bolničkim papirima upisano da se „uočava poboljšanje“. Pustili su je kući. No, kad je roditeljima ponovila da je gej, ponovo su je vratili u bolnicu:

„Roditelji se nikako nisu mogli pomiriti da sam to što jesam – da sam gej. Majka me je ponovo odvela nazad u ,Lopaču‘. Tad sam već bila punoljetna, međutim, roditelji su potpisali papire bez moje suglasnosti.“

Za Anu Dragičević, prošli je tjedan u Zagrebu održan koncert solidarnosti pod nazivom „Ponovo slobodna“, kako bi joj se materijalno pomoglo da završi školu i nastavi živjeti nakon zastrašujućih pet godina prisilne psihijatrije, u koju je –tvrdi – strpana samo zato što je bila zaljubljena „u krivi spol“, ali bez psihičkih problema:

„Sada, zbog boravka u ,Lopači‘, imam poremećaj. Prije toga nikad nisam imala nikakvih psihičkih problema. Došla sam u ,Lopaču‘ sasvim normalna, nisam bila niti ovisnica o heroinu, niti psihički poremećena. ,Liječili‘ su me od homoseksualnosti i sad zbog ,Lopače‘ imam traume, fleš-bekove, strahove od svega i svačega i tako dalje.“

Anin slučaj istražuje Državno odvjetništvo, jer kao maloljetnu djevojku, roditelji su je mogli spremiti na psihijatriju, ali tamo je zadržana i nakon punoljetnosti, iako nikad nije potpisala pristanak. Zbog toga je tužila bolnicu i bivšu ravnateljicu Mirjanu Vulin, a odlučna je tužiti i vlastite roditelje:

„Ne želim da se izvuče ni doktorica Vulin, niti moji roditelji. Želim da odgovaraju za ono što su mi učinili.“

U lezbijskim i gej udrugama ističu da je najveći pomak u zaštiti prava seksualnih i rodnih manjina u Hrvatskoj u 2008. godini ostvaren donošenjem Zakona o suzbijanju diskriminacije, kojim se štiti i promiče jednakost i na osnovi rodnog identiteta, izražavanja i spolne orijentacije. Na žalost, kaže Kristijan Grđen iz pravnog tima udruga „Iskorak“ i „Kontra“, praksa je drukčija:

„U 2008. godini je zabilježeno 17 različitih krivičnih djela. Najčešće je riječ o nasilju.“

Od 2003. godine Hrvatska ima i Zakon o istospolnim zajednicama. No, prema općoj ocjeni, on nudi tek „minimum od minimuma“:

„On nudi samo dva prava. To su pravo na međusobno uzdržavanje i pravo na reguliranje zajedničke imovine. Taj zakon ne omogućuje, primjerice, pravo nasljeđivanja kad jedan od partnera umre, ne uključuje prava iz mirovinskog osiguranja i tako dalje. Dakle, osim ta dva navedena prava, ne uključuje ništa od prava koja imaju bračni partneri.“

Ključ leži u registraciji istospolnih zajednica, o čemu je 2006. godine bila čak i pokrenuta saborska rasprava. No, pokušaj je propao u samom začetku i nitko više tu temu i ne otvara, jer je Hrvatska još uvijek jako homofobna sredina, zaključuje SDP-ova zastupnica i predsjednica saborskog Odbora za ravnopravnost spolova Gordana Sobol:

Ima nasilja prema gej populaciji, iako toliko ne eskalira. Uglavnom se radi o onome – nemam ja ništa protiv njih, ali prava im ne treba davati, ne moram za njih znati. Doslovce tako – budite nevidljivi...

„Bojim se da je raspoloženje u Hrvatskoj inače takvo. Kad bi sad netko išao s tim zakonom, sigurno bi mu se desilo isto. Ima nasilja prema gej populaciji, iako toliko ne eskalira. Uglavnom se radi o onome – nemam ja ništa protiv njih, ali prava im ne treba davati, ne moram za njih znati. Doslovce tako – budite nevidljivi.“


BiH bez Zakona o zabrani diskriminacije

Bosna i Hercegovina (BiH) nema Zakon o zabrani diskriminacije. Nevladine organizacije su još pre dve godine ponudile Veću ministara Prednacrt ovog zakona, no radna grupa, koja je trebala da ga razmatra, nikada se nije sastala. U isto vreme, Helsinški komitet u BiH upozorio je na postojanje diskriminacije u skoro svim segmentima društva i prema svim ugroženim kategorijama, naročito Romima i ljudima drugačije seksualne orijentacije. Nasilje na otvaranju prvog „Queer festivala“ u Sarajevu, samo je još jednom pokazalo koliko zemlji nedostaje jedno zakonsko rešenje ove vrste. Zabeležila Marija Arnautović:

„Dobićete batine! Dobićete batine!“

Logo sa jednog od Queer Sarajevo festivala

Ovako je Sarajevo dočekalo otvaranje „Queer festivala“ u septembru prošle godine. Imali su pravo na protest, ali nisu imali pravo da batinama uskrate drugima njihovo pravo da posjećuju šta hoće, idu kuda hoće ili da s prijateljima krenu na piće. Upravo se to dogodilo novinaru i književniku Peđi Kojoviću. No, od batina je mnogo brutalnija skrivena poruka koja vodi budućem, mnogo strašnijem ograničavanju ljudskih sloboda, kaže Kojović:

„Ili ćemo imati veće lične slobode i živjeti bezbjedno ili će nam se svaki put umanjivati prostor. Sada je to ,Queer festival‘, sutra će biti oni koji imaju dugu kosu, preksutra oni koji nose zelene kravate i tako dalje.“

Upravo je priča o nasilju na prvom „Queer festivalu“ pokazala koliko se u BiH ne poštuju ljudska prava, ali i koliko joj je potreban antidiskriminacioni zakon. Uprkos nastojanjima nevladinog sektora, vlasti Bosne i Hercegovine uporno odgađaju usvajanje ovog Zakona. Grupa nevladinih organizacija ponudila je Prednacrt zakona još prije dvije godine. Do danas ništa nije urađeno. Pitanje Zakona o zabrani diskriminacije je još jedan od testova koji stoji pred bosanskohercegovačkim vlastima, a na kojem zaista mogu pokazati koliko su proevropske, kaže predsjednik Helsinškog komiteta BiH Srđan Dizdarević:

Očigledno, vlasti još uvijek nisu zrele za jedan takav zakon. Umjesto da dobijemo jedan takav zakon, koji je ujedno i korak naprijed ka zadovoljavanju političkih kriterija Evropske unije, mi i dalje kaskamo i razgovaramo o nekim prednacrtima, koji su loši...

„Očigledno, vlasti još uvijek nisu zrele za jedan takav zakon. Umjesto da dobijemo jedan takav zakon, koji je ujedno i korak naprijed ka zadovoljavanju političkih kriterija Evropske unije, mi i dalje kaskamo i razgovaramo o nekim prednacrtima, koji su loši. Mislim da je pitanje antidiskriminacionog zakona ustvari još jedan od testova koji je pred vlastima ove zemlje – u kojoj mjeri su proevropske, a u kojoj mjeri je to samo jedan trik za pridobijanje podrške građana.“

Usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije, jedan je od uslova priključenja BiH Evropskoj uniji. Nada Ler Sofronić, iz Centra „Žena i društvo“, učestvovala je u izradi Prednacrta antidiskrimincacionog zakona, koji je ponuđen državnom Ministarstvu za ljudska prava:

„Bosna i Hercegovina će morati da usvoji takav jedan zakon. Međunarodnoj zajednici je jako stalo, naročito EU, da se takav zakon usvoji u svim tranzicijskim zemljama, svugdje gdje ga nema. To nije samo slučaj u BiH – svugdje se nailazi na izvjesne probleme prilikom usvajanja tog zakona, uprkos tome što međunarodna zajednica to traži.“

Diskriminacija je u BiH izražena na svim poljima, naročito prema Romima, navodi se u posljednjem godišnjem izvještaju Helsinškog komiteta za ljudska prava. No, ipak je homofobija ono sa čim se konzervativno i patrijarhalno društvo kakvo je bosanskohercegovačko, najteže nosi. I sama najava održavanja „Queer festivala“, to je pokazala vrlo javno. Da sve bude gore, napadi na učesnike festivala dešavali su se pod okriljem zaštite drugih prava, ovoga puta vjerskih, jer se njegovo održavanje poklapalo sa muslimanskim mjesecom posta – Ramazanom. A koliko su ovdašnji političari svjesni šta zapravo znači nediskriminacija ni po jednom osnovu, možda najbolje govore tadašnje izjave nekih zvaničnika, koji bi upravo trebali da izglasaju zakon o zabrani diskriminacije. Bakir Izetbegović, zastupnik u državnom Parlamentu:

„To me nimalo ne raduje. To je podsjećanje na Sodomu i Gomoru u dan 27. noći, jedne plemenite noći u kojoj muslimani očekuju ibadet. Ti ljudi imaju pravo na svoju seksualnu orijentaciju ili, tačnije rečeno – dezorijentaciju. To je njihova stvar. Neka se negdje zaključaju i neka rade što god hoće .“

Direktor Centra za ljudska prava u Sarajevu Saša Madacki:

„Ustav BiH, u svom članu 2.4, striktno zabranjuje bilo kakav oblik diskriminacije. Isto tako, Zakon o ravnopravnosti spolova u BiH izrijekom kaže, u članu 2, da je zabranjena diskriminacija u odnosu na seksualnu orijentaciju. Znači, to je striktno utemeljeno u zakonu, a izrijekom je potvrđeno i u Statutu Distrikta Brčko, kao i u Okvirnom zakonu o visokom obrazovanju BiH i tako dalje. Znači, u BiH je na snazi zabrana diskriminacije po bilo kom osnovu.“

No, i pored postojanja brojnih zakonskih propisa koji tretiraju zabranu diskriminacije, potreban je državni propis koji bi ojačao te mehanizme, navodi Srđan Dizdarević:

„Pored toga što postoje neke opšte odredbe u Ustavu BiH, pored toga što postoji Zakon o ravnopravnosti spolova, pored toga što postoji Zakon o pravima pripadnika nacionalnih manjina, mi smatramo da je u BiH potreban i jedan antidiskriminacioni zakon, koji bi ojačao ove mehanizme i koji bi stvorio neke druge metode sprječavanja diskriminacije.“

Homoseksualnost je tabu tema

Antidiskriminacioni zakon na Kosovu je usvojen još 2004. godine, ali položaj seksualnih manjina njime ipak nije značajnije unapređen. Razloge za to, u razgovoru sa našom Anamari Repić, objašnjava Arber Nuhiu iz nevladine organizacije Centar za razvoj društvenih grupa:

„U kosovoskom društvu je homoseksualnost još uvek tabu tema. Većina u društvu ne priznaje da homoseksualci na Kosovu uopšte postoje. Uglavnom su marginalizovana grupa i prema njima ima fizičkog, psihološkog i drugih oblika nasilja. Mi momentalno ne možemo da uradimo puno. Institucije se uglavnom pozivaju na to da se ljudska prava trebaju poštovati, međutim, prava ljudi različite seksualne orijentacije se ne poštuju i po tom pitanju se ništa ne radi.“

Na Kosovu postoji Zakon protiv diskriminacije, usvojen 2004. godine. Zakon, kojim se između ostalog podržavaju ljudska prava u skladu sa odgovarajućim evropskim i drugim međunarodnim standardima i normama, proglasio je tadašnji specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (UN) na Kosovu. Zakonom se garantuju i sva prava licima različitih seksualnih orijentacija. Za kršenje zakona predviđene su i kazne u vidu novčanih nadoknada od 500 do 10.000 evra. Portparol Vlade Kosova Memlji Krasnići kaže su na Kosovu zakonski regulisana sva prava:

„Republika Kosovo ima liberalan ustavni i zakonski okvir prema kome se maksimalno poštuju ljudska, individualna ili grupna prava. Na osnovu raznih zakona sprečava se diskriminacija po različitim osnovama.“

Treba menjati mentalitet. Organizacije treba više da rade na tome da kosovsko društvo prihvati gej populaciju, ali pre svega i najviše na tome treba da rade državne institucije...
Arber Nuhiu kaže da na Kosovu nema puno organizacija koje se bave pravima gej populacije, već se to pitanje rešava u okviru opštih tema o ljudskim pravima. Na Kosovu nema gej skupova ili parada. Njihovo organizovanje se svodi na izolovana privatna okupljanja:

„Okupljanje gej populacije se svodi na privatne žurke. Na Kosovu nema nekih mesta gde se homoseksualci i homoseksualke okupljaju. Ukoliko se okupljaju van stanova i kuća, onda su to uglavnom parkovi i slično. Nema gej klubova, niti nekih specifičnih okupljališta LGBT zajednice. Inače, naša organizacija je safe place (sigurno mesto) gde mogu da dođu i da se međusobno druže.“

Opšta je ocena da je potrebno puno raditi u cilju promene stava društva prema homoseksualcima. Nuhiu veruje da se mora delovati u dva pravca:

„Treba menjati mentalitet. Organizacije treba više da rade na tome da kosovsko društvo prihvati gej populaciju, ali pre svega i najviše na tome treba da rade državne institucije. Oni koji donose zakone, koji treba da štite ljudska prava svih, pa tako i onih sa različitom seksualnom orijentacijom, dužni su da rade mnogo više na tome da kosovsko društvo to prihvati i da se smanji broj fizičkog i drugog nasilja prema tim ljudima.“

  • 16x9 Image

    Miloš Teodorović

    Glavni i odgovorni urednik u beogradskom dopisništvu RSE od decembra 2014. Višestruko nagrađivan za rezultate postignute u istraživačkom novinskom, radio i TV novinarstvu.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG