Dostupni linkovi

Tea Obreht: Vezana sam za balkanski način razmišljanja


Tea Obreht
Vodeća svetska izdavačka kuća „Rendom houz“ već je otkupila izdavačka prava za novi, još uvek nenapisani roman Tee Obreht, Njujorčanke rođene u Beogradu, koja je uzdrmala književnu scenu romanom Tigrova žena.

Radnja debitantskog dela ove mlade spisateljice smeštena je u jednoj izmišljenoj zemlji Balkana, gde glavna junakinja, u vreme nakon ratova iz devedesetih, istražuje smrt svoga dede. Preplitanje balkanske istorije i lokalnih mitova doneli su ovoj književnici uglednu britansku nagradu „Orindž“.

RSE: Tea, koliko vam znači to što ste postali najmlađa dobitnica prestižne britanske nagrade „Orindž“?

Obreht: Meni ne znači toliko što sam najmlađa, koliko mi znači društvo drugih pisaca sa kojima pobednik nagrade pripada. Nisam očekivala da će se knjiga izdati uopšte i sve ovo što se dogodilo u manje od godinu dana meni je stvarno neverovatno. Orindž je zaista velika čast.

RSE: Ali pretpostavljamo da ni u najsmelijim fantazijama niste mogli da pretpostavite da će vašu knjigu The Tiger’s Wife pratiti ovakvi hvalospevi i pažnja?

Tea Obreht uoči dodele nagrade "Orindž", London, jun 2011.
Obreht: Ni pod razno nisam mogla to da zamislim. Prvi mi je roman. Kada sam počela da ga pišem, nisam znala da će biti uopšte čitalaca. Nadala sam se da će nekome da se dopadne, da će možda da bude izdat pod nekom malom izdavačkom kućom. Ovo sve što se dogodilo je baš neverovatno. Sve čekam kad će da me udari autobus.

RSE: Kakav je osećaj kada otvorite Washington Post i pročitate da vaše pisanje podseća na balkansku verziju Singera?

Obreht: Osećaj je ipak neverovatan. To su sve neki pisci koje volim i sa kojima bi mi bila čast da budem upoređena. To mi apsolutno deluje neverovatno.

RSE: Prava je retkost da neko u literaturi napravi takav uspeh s prvim romanom. Šta su dobre i loše strane brze slave?

Obreht: Za loše ću tek videti. Ovo je sve jako rano i trenutno svima radi adrenalin. Svi pisci koje znam kažu mi da to počne da utiče na pisanje. Sad to može da se potvrdi kod nekih drugih pisaca koji su naprimer napisali prvi roman i posle toga više nisu pisali. To je jedan veliki rizik.

RSE: Koliko ste imali godina kada ste u sebi otkrili pisca?

Obreht: Imala sam osam godina. Došla sam na Kipar sa mamom, bakom i dekom. Tek sam počela da se igram engleskim jezikom i napisala sam jako kratku pričicu o kozi na engleskom. Otišla kod mame i rekla: „Ja ću ovo da radim. Ja ću biti pisac”. Mama je rekla: „Ok, super”. Od tada nisam imala neku drugu želju da radim bilo šta drugo.

Kroz teška vremena smehom, humorom i duhom

RSE: Oduvek ste pisali na engleskom?

Obreht: Skoro svo školovanje mi je bilo na engleskom jeziku, ali nekako mi je žao što ne mogu da pišem na srpskom zato što je to na neki način puno bogatiji jezik. Kad čitam srpski, vidim i te reči koje su nekako specifične na našem jeziku, koje uopšte nemaju prevoda. I to me nekako boli. Ne mogu uopšte da pristupim tim rečima i jeziku u svom pisanju i zbog toga sam tužna. Oduvek sam pisala na engleskom, što je jezik koji osećam kao najudobniji za pisanje.

RSE: Da li u tom smislu pripadate i američkoj kulturi?

Obreht: Apsolutno osećam pripadnost američkoj kulturi. Prošla sam kroz skoro svo školovanje u Americi - kroz gimnaziju, fakultet i postdiplomske studije. Prema tome mislim da je jako veliki deo mog identiteta vezan za Ameriku, ali definitivno vezan za Ameriku u smislu imigranta. Pošto se porodica selila još otkako sam bila mala, prvo na Kipar, pa u Kairo, pa onda u Ameriku, osećam se vezanom za sve te delove svoje prošlosti i detinjstva i mislim da ekskluzivno pripadam američkoj kulturi.

RSE: Ali se možda istovremeno uklapate u američki melting pot i svojim poreklom s obzirom da ste rođeni u Srbiji, gde ste živeli do sedme godine, da vam je baka iz Bosne, a da ste se selili čitavog života, budući da ste deo života proveli u Egiptu i na Kipru?

Obreht: Pa da. To mešanje sopstvene kulture i porodične istorije se uklapa u ideju melting pot-a.

RSE: Koji pisci su na vas imali najveći uticaj?

Ima neki momenat u balkanskoj priči kada postaje nebitno gde je ta linija između mitologije i legende i istine. Tako nekako ta mitologija postaje istina i postaje vrlo lična istina.
Obreht: Sa Balkana, sigurno Ivo Andrić i Momo Kapor. Ja čitam na engleskom i mnogo volim Hemingveja, Garsiju Marqueza. Ruski pisci su za mene uvek bili nešto apsolutno neverovatno, pogotovo Mikhail Bulgakov – Majstor i Margarita. Zbog toga sam počela da čitam ruske pisce, a na neki način su mi ruski pisci jako slični našem stilu literature.

RSE: Stiče se utisak da se nikada do kraja niste odvojili od prostora Balkana, koji je mesto u koji je smeštena radnja vašeg romana?

Obreht: To je apsolutno istina. Jako sam vezana za neki balkanski način razmišljanja i pogotovo balkanski način razmišljanja o pričama. Mislim da balkanska priča kao koncept postoji. Čak i male priče su nekako velike, ogromne. Ima neki momenat u balkanskoj priči kada postaje nebitno gde je ta linija između mitologije i legende i istine. Tako nekako ta mitologija postaje istina i postaje vrlo lična istina. Način na koji primiš priču lično postaje istina za tebe i onda postaje istina za osobu kome prepričaš tu priču. To je nekako vrlo naše i ta me ideja jako privlači.

RSE: Ali ste se u romanu bavili i perspektivom balkanskih sukoba i antagonizama koji još uvek nisu iščezli na ovom tlu?

Obreht: Uvek sam znala da ne želim da pišem o politici i da bi najrađe pisala o ljudima i ljudskim pričama. Mene najviše interesuje, pored tog realizma i sukoba između realizma i mitologije, kako ljudi prolaze kroz neka teška vremena kroz priče. Kako ljudi ipak uspevaju lično da se izbore sa tim nekim strašnim stvarima. Mislim da je na kraju o tome priča. Nisam uopšte želela da se upuštam u način na koji je Balkan prikazan u medijima. Roman je sigurno mnogo više o ličnim pričama, nego o nekoj velikoj istorijskoj perspektivi.

RSE: Kako ste se vi lično sa tim izborili, budući da ste ono što se dešavalo tokom devedesetih, pratili sa distance?

Obreht: Sigurno smo pratili, iz moje porodice mnogi su ostali. Bilo je jako puno teških priča u svemu tome kao što je bilo u svakoj porodici po celom Balkanu. Mislim da u svim našim ljudima ima neka tendencija da se prolazi kroz jako teška vremena sa nekim smehom, humorom i duhom.

Roman je o ljudima, ne o idejama

RSE: Kako je nastala priča o tigrovoj supruzi?

Naslovna stranica knjige Tigrova žena
Obreht: Priča je počela tako što sam došla ovde u Itaku da počnem postdiplomske studije. Jedne zime je ceo grad bio zavejan i ja sam naravno, umesto da pišem, počela da gledam televiziju danima i satima. Bio je neki program o tigrovima. Sela sam i napisala kratku pripovetku o jednoj devojci koja je gluvonema i prijateljici sa jednim tigrom koji je pobegao iz cirkusa. Nekako sam se osećala vrlo emotivno vezana za temu i priču, pogotovo za malog dečka koji je gledao tu njihovu interakciju. Moj deda je umro nekoliko meseci pre nego što sam počela da pišem tu priču i u nekom trenutku je taj dečak postao deda i narator jer Natalija, koja je doktorka, vodi celu knjigu. Tako je počelo. Na neki sasvim čudan i banalan način, i onda se sve to spojilo. Onda je besmrtni čovek došao iz nekih bivših priča koje su mi propale i jednostavno sve su se te stvari srele negde u sredini i napravile roman.

RSE: Koliko vam je samo pisanje bilo neka vrsta pribežišta gde se stvara jedan potpuno novi svet fikcije?

Obreht: Roman nekako postaje svoj svet koji potpuno postoji u nekoj svojoj sferi i jako je teško ući u taj svet dan za danom i vratiti se na neko mesto gde si bio noć pre toga kad si pisao. To je nekakvo mentalno stanje u koje se upada sve više i više, kako roman postaje sve veći i veći. U jednom trenutku jednostavno preuzme sve i to je baš najbolji trenutak. Nekako je hipnotično.

RSE: Kritičari kao poseban kvalitet vašeg romana ističu način na koji glavna junakinja Natalija izlazi na kraj s konačnim situacijama, kao što su smrt dede i raspad države.

Obreht: Roman je sigurno mnogo više o ličnim pričama, nego o nekoj velikoj istorijskoj perspektivi. S te strane nisam želela da se upustim u politiku ili u istoriju i zato nema pravih imena. Pošto je roman lični projekt, on je naravno o nekim ličnim stvarima, ali priče nisu samo lično moje. Roman je o ljudima, a ne o idejama. O ljudskim pričama, a ne o istorijskim pričama. Mislim da mi je najbitnije u pisanju ovog romana bilo da se nekako pomirim sa idejom smrti i odatle je sve to došlo.

RSE: U kom smislu?

Obreht: Nisam mogla da razumem koncept smrti. Deda je bio prva osoba u mom životu koja je preminula. Došao je jedan užasan strah sa tim i jako me to uplašilo. Uopšte nisam mogla da razumem sve te neke stvari o kojima sam razmišljala da su jednostavan fakat. Neki spiritizam smrti je jednostavno nestao i pokušala sam da se izborim sa tim. Roman je bio način na koji sam prošla kroz sve to.

RSE: Koliko u romanu ima autobiografskih elemenata?
Obreht: Ima nekih autobiografskih elemenata, ali mnogi pisci vole da kažu da nema nikakvih autobiografskih elemenata. Mislim da je to jako teško zato što stvari koje preokupiraju pisca nalaze način da se nađu na stranama. Mene je u tom trenutku preokupirala smrt i nekakva ideja raspada i kako se ljudi bore sa teškim situacijama. Bila to smrt ili raspad zemlje. Prošla sam kroz sve to kroz smrt svoga deke, koji je bio Jugosloven ceo svoj život i koji je bio povezan sa mojim detinjstvom. Prema tome, svi osjećaji prema Beogradu, a pogotovo Balkanu, sve je to došlo kroz neka moja sećanja detinjstva i onoga što sam videli kada sam se vratila na Balkan 2003. godine.

RSE: Šta je to što prostor bivše Jugoslavije čini tako pogodnim da u njega smestite jednu ovakvu priču?

Obreht: Na neki način su te priče mogle samo da pripadaju tom prostoru zbog te bitke između realizma i mitologije, ali svi pisci koje ja znam su mi uvek govorili da ću u prvom romanu da se vratim na detinjstvo, sviđalo se to meni ili ne. To je bilo istina. Nekako to je tlo mog detinjstva i tu sam se vratila.

Drugačija slika Balkana

RSE: Možda je to prilika da se o Balkanu čuje i na drugačiji način u Americi, obzirom da je ovaj prostor dolazio na naslovne strane isključivo u svetlu sukoba i ratova?

Način govora, narodne šale, ideje o tome kako život treba da izgleda – spor i pun nekakve ljubavi, sve to se nikada ne prikazuje o Balkanu i nadam se da sam uspela to da uhvatim u knjizi.
Obreht: Meni je jako drago što je ovaj roman pružio drugačiju sliku Balkana, nego što ima tendenciju da se pokaže u medijima. To je slika kulture i jednog narodnog duha koji uopšte ne postoji, ne samo u američkim medijima, nego u medijima po celom svetu. To su stvari o kojima se naravno ne piše i koje se ne vide na televiziji. Ko god se od medija upušta na Balkan radi se reportaža o nekim novim teškoćama koje se tamo događaju. Mislim da je to ljudsko iskustvo i ljudska narav i način na koji ljudi žive dan za danom na Balkanu nešto jako bitno u razumevanju kakav je u stvari Balkan, a ne samo to što se prikazuje u medijima.

RSE: Pa kakav je u stvari Balkan?

Obreht: Postoje komplikacije na svakom mestu, ali kod nas ima i istorije i kulture i nekih specifičnih stvari koje su jednostavno balkanske. Način govora, narodne šale, ideje o tome kako život treba da izgleda – spor i pun nekakve ljubavi, sve to se nikada ne prikazuje i nadam se da sam uspela to nekako da uhvatim u knjizi.

RSE: Da li je vaša knjiga bar malo uspela da promeniti tu sliku o ovom prostoru?

Obreht: Uvek postoji nada da jeste, ali to ne može još da se vidi. Samo znam da ljudi koji žive u Americi sa našeg područja i koji dolaze u knjižare da kupe knjigu, izgleda da se nekako ponose knjigom i to meni jako mnogo znači.

RSE: Možda je upravo književnost, ali i umetnost uopšte, način da se prostor bivše Jugoslavije predstavi američkim čitaocima u nekom novom svetlu?

Obreht: To bi bilo fenomenalno i da se nešto tako dogodi to bi mi jako mnogo značilo. Mislim da umetnost uvek otvara vrata na neki način. Kad se prihvati neki deo umetnosti iz nekog dela sveta u kome ima nesporazuma, uvek ima šanse da se otvore vrata prema drugim vrstama umetnosti i drugim aspektima kulture sa tog mesta i uvek ima potencijala da će da bude interesa o nekim drugim stvarima. Čula sam da ove godine ima puno više turizma sa zapada na Balkan i to je fenomenalna stvar. Takve stvari već počinju i ako knjiga tome može da pripomogne, to bi bilo jako lepo.

RSE: Da li već razmišljate o sledećoj knjizi?

Obreht: Mislim da ću se u sledećoj knjizi vratiti na taj prostor, ali neke teme, pogotovo smrt, mislim da sam završila. Priče u sledećoj knjizi mogu da pripadaju samo tom našem prostoru.

Pogledajte komentare (2)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG