Iako zvanično još nije objavljeno, domaći mediji u Srbiji saznaju da se Ustavni sud proglasio nenadležnim u vezi sa postavljenim pitanjem može li Boris Tadić da bude ujedno i predsednik države i predsednik najveće partije u vladajućoj koaliciji.
Politička javnost u Srbiji smatra da je sve vidjivije da se politička moć skoncentrisala u kabinetu predsednika Borisa Tadića i da nije jasno kada on istupa kao predsednik države, a kada kao partijski lider Demokratske stranke.
U Srbiji manje više se ne zna kad se ko, od predsednika države do manje - više većine ministara, pojavljuje u ulozi partijskih vođa, a kada u ulozi nosilaca važnih državnih funkcija. Primera je bezbroj.
Ipak, najvidljivije je to sa Borisom Tadićem jer je on na najvažnijoj funkciji, pogotovo otkad je na mesto premijera seo čovek za koga se kaže da nije politička ličnost, što je tačno, ali i čovek za koga se smatra da dobro obavlja postavljene zadatke tako da ne ugrožava harizmu prvog čoveka Srbije.
Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije kaže da te dve jake funkcije u jednoj ličnosti nisu dobre i precizira:
„Politička moć koju ima sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić proizilazi, pre svega, iz njegove partijske funkcije kao predsednika najmoćnije političke stranke u zemlji, a znatno manje iz ovlašćenja koja ima kao predsednik Republike.“
Nemanja Nenadić
Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković vidi problem u mestu premijera, a ne predsednika države.
„Mi smo se navikli na premijera tipa Đinđić ili Koštunica koji su imali pun politički autoritet i sada imamo problem sa premijerom koji to nije, tako da se stvara utisak da se sve odlučuje kod predsednika Tadića ali to je onda pitanje kakav tip premijera treba da imamo“, objašnjava Stojiljković.
Čedomor Čupić, predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, potvrdio je da Boris Tadić ne krši ni jednu zakonsku normu ali da bi trebalo zakonom onemogućiti obavljanje partijske i državne funkcije.
Profesor Stojiljković kaže, međutim, da napore treba usmeriti, ne ka zakonskim rešenjima, već ka promeni pratkičnog ponašanja državnika.
„Da se preciznije razluči kada i pod kojim uslovima se nastupa kao predsednik Republike, a gde počinje funkcija predsednika stranke“, kaže on.
Primeri iz susedstva
Nemanja Nenadić, međutim, misli da ima razloga i da se promene neke norme. U članu 23 Zakona o Agenciji protiv korupcije stoji da se mora striktno razgraničiti kada neko nastupa kao državni, a kada kao partijski funkcioner. Međutim, ima i jedan dodatak:
„Mislim da je loše što je napravljen izuzetak od te odredbe, a to je da se ona ne odnosi na funkcionere izabrane na neposrednim izborima. Dakle ne važi ni za poslanike, a ni za predsednika države. Dakle, ako treba nešto da se menja u regulativi, mislim da bi trebalo to promeniti“, smatra Nenadić.
Žarko PuhovskiPrimer Hrvatske nam objašnjava profesor zagrebackog sveučilišta Žarko Puhovski.
Posle Franje Tuđmana koji je bio neprikosnoveni vladar - i kao predsednik države i kao predsednik vladajućeg HDZa, u Hrvatskoj se odmah pristupilo promenma koje bi onemogućile ponovo koncentraciju takve moći u jednoj lilnosti.
„Hrvatsko iskustvo iz 90-ih godina je dovelo do ustavnih promena u 2000. godine koje su jasno normirale da predsednik države ne može nikako obavljati neku drugu profesionalnu ili političku funkciju, da ne sme biti ni član, a kamoli predsednik stranke“, kaže profesor Puhovski.
On podseća kakav su partijski status imali prvi predsednik posttuđmanske Hrvatske Stjepan Mesić, a kakav novoizabrani Ivo Josipović.
„Ivo Josipović je iz jedne od dve najveće stranke ali ju je napustio, Stjepan Mesić to nije bio. Kod nas je prihvaćeno načelo potpune, radikalne depolitizacije funkcije predsednika države, kako bi imao neku vrstu objektivne distance spram svih političkih opcija, koliko je to, naravno, uopće moguće.“
I dok Nemanja Nenadić sumnja da bi zabrana obavljanja partijske i državne funkcije nešto ozbiljnije promenila, kao što nije svojevremeno kada je Slobodan Milošević, neprikosnoveni vladar Srbije formalno zamrznuo partijsku funkciju, "a svi smo znali da je on neprikosnoveni lider te stranke“, Žarko Puhovski poručuje:
„Meni se čini da je za razvijene demokratske odnose veoma važno i produktivno i pozitivno da predsednik države, barem formalno, ne bude vezan ni uz jednu stranačku, odnosno političku opciju.“
Politička javnost u Srbiji smatra da je sve vidjivije da se politička moć skoncentrisala u kabinetu predsednika Borisa Tadića i da nije jasno kada on istupa kao predsednik države, a kada kao partijski lider Demokratske stranke.
U Srbiji manje više se ne zna kad se ko, od predsednika države do manje - više većine ministara, pojavljuje u ulozi partijskih vođa, a kada u ulozi nosilaca važnih državnih funkcija. Primera je bezbroj.
Ipak, najvidljivije je to sa Borisom Tadićem jer je on na najvažnijoj funkciji, pogotovo otkad je na mesto premijera seo čovek za koga se kaže da nije politička ličnost, što je tačno, ali i čovek za koga se smatra da dobro obavlja postavljene zadatke tako da ne ugrožava harizmu prvog čoveka Srbije.
Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije kaže da te dve jake funkcije u jednoj ličnosti nisu dobre i precizira:
„Politička moć koju ima sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić proizilazi, pre svega, iz njegove partijske funkcije kao predsednika najmoćnije političke stranke u zemlji, a znatno manje iz ovlašćenja koja ima kao predsednik Republike.“
Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković vidi problem u mestu premijera, a ne predsednika države.
„Mi smo se navikli na premijera tipa Đinđić ili Koštunica koji su imali pun politički autoritet i sada imamo problem sa premijerom koji to nije, tako da se stvara utisak da se sve odlučuje kod predsednika Tadića ali to je onda pitanje kakav tip premijera treba da imamo“, objašnjava Stojiljković.
Čedomor Čupić, predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, potvrdio je da Boris Tadić ne krši ni jednu zakonsku normu ali da bi trebalo zakonom onemogućiti obavljanje partijske i državne funkcije.
Profesor Stojiljković kaže, međutim, da napore treba usmeriti, ne ka zakonskim rešenjima, već ka promeni pratkičnog ponašanja državnika.
„Da se preciznije razluči kada i pod kojim uslovima se nastupa kao predsednik Republike, a gde počinje funkcija predsednika stranke“, kaže on.
Primeri iz susedstva
Nemanja Nenadić, međutim, misli da ima razloga i da se promene neke norme. U članu 23 Zakona o Agenciji protiv korupcije stoji da se mora striktno razgraničiti kada neko nastupa kao državni, a kada kao partijski funkcioner. Međutim, ima i jedan dodatak:
„Mislim da je loše što je napravljen izuzetak od te odredbe, a to je da se ona ne odnosi na funkcionere izabrane na neposrednim izborima. Dakle ne važi ni za poslanike, a ni za predsednika države. Dakle, ako treba nešto da se menja u regulativi, mislim da bi trebalo to promeniti“, smatra Nenadić.
Posle Franje Tuđmana koji je bio neprikosnoveni vladar - i kao predsednik države i kao predsednik vladajućeg HDZa, u Hrvatskoj se odmah pristupilo promenma koje bi onemogućile ponovo koncentraciju takve moći u jednoj lilnosti.
„Hrvatsko iskustvo iz 90-ih godina je dovelo do ustavnih promena u 2000. godine koje su jasno normirale da predsednik države ne može nikako obavljati neku drugu profesionalnu ili političku funkciju, da ne sme biti ni član, a kamoli predsednik stranke“, kaže profesor Puhovski.
On podseća kakav su partijski status imali prvi predsednik posttuđmanske Hrvatske Stjepan Mesić, a kakav novoizabrani Ivo Josipović.
„Ivo Josipović je iz jedne od dve najveće stranke ali ju je napustio, Stjepan Mesić to nije bio. Kod nas je prihvaćeno načelo potpune, radikalne depolitizacije funkcije predsednika države, kako bi imao neku vrstu objektivne distance spram svih političkih opcija, koliko je to, naravno, uopće moguće.“
I dok Nemanja Nenadić sumnja da bi zabrana obavljanja partijske i državne funkcije nešto ozbiljnije promenila, kao što nije svojevremeno kada je Slobodan Milošević, neprikosnoveni vladar Srbije formalno zamrznuo partijsku funkciju, "a svi smo znali da je on neprikosnoveni lider te stranke“, Žarko Puhovski poručuje:
„Meni se čini da je za razvijene demokratske odnose veoma važno i produktivno i pozitivno da predsednik države, barem formalno, ne bude vezan ni uz jednu stranačku, odnosno političku opciju.“
