Dostupni linkovi

Kako tumačiti drugo arapsko buđenje


Ulice Tripolija, 9. mart 2011
Piše Ričard Has (Richard Haass), priredio Dragan Štavljanin

Prošlo je skoro 75 godina otkako je Džordž Antonius pisao o prvom “arapskom buđenju”, koje se odnosilo na razbuktavanje nacionalističkih osećanja protiv evropskih gospodara.

Ovo čemu sada prisustvujemo moglo bi se pokazati kao drugo takvo buđenje, koje nije izazavano niti upereno protiv Izraela i SAD, već je domaći fenomen koji je usmeren protiv svojih represivnih lidera, piše Ričard Has (Richard Haass), predsednik Saveta za spoljne odnose (the Council on Foreign Relations), “Fajnenšel tajmsu” (Financial Times).

Međutim, ne možemo biti sigurni da li je reč o istinskoj demokratskoj revoluciji. U pojedinim zemljama, protesti se neće završiti uspešno. U drugim, mogu biti haotični, naročito ako opozicija ostvari cilj da zbaci režime. Misli se na primer Egipta i Tunisa. Moguć je i nastavak represije, ako vlada pokaže odlučnost i u stanju je da se nekažnjeno obračuna sa demonstrantima. To bi mogao biti slučaj u Libiji, no čak i tada bi mogao da počne novi krug izazova za vlasti. U svim slučajevima treba izbeći generalizacije.

Svaka zemlja je različita i pojednostavljeno je ukazivati na talas promena. Spektar verovatnih političkih ishoda poprimiće različite oblike. Sa velikom sigurnošću može se reći nekoliko stvari.

Fotogalerija: Libija, mart 2011

Istinske monarhije u regionu izgleda su su prihvatljivije njihovim građanima nego dinastičke autokratije, pre svega u Egiptu, Libiji i Jemenu, čiji su lideri vladali ili još uvek decenijama vladaju.

To sluti na dobro za Maroko, Jordan i, što je najvažnije, za naftom bogatom Saudijsku Arabiju. To se manje odnosi na Bahrein, čija vladajuća porodica potiče iz manjinskog dela društva.

No, jačaće pritisak i na ove zemlje da postanu više konstitucionalne, a manje monarhističke. U Saudijskoj Arabiji, popularnost i reputacija kralja Abdulaha kao reformatora (u najmanju ruku, za saudijske standarde), zavisiće od mogućnosti da umiri svoje stanovništvo sa povećanim subvencijama i novčanim transferima. Njegov potencijalni naslednik trebalo bi da bude mudar i takođe to ima na umu.

Spoljašnji akteri, čak i moćni poput SAD, imaju ograničene mogućnosti da ostvare željeni cilj, delimično i zbog toga što su limitirani u spoznavanju, odnosno sagledavanju situacije.

Oni moraju da deluju oprezno i budu svesni da je lakše kažnjavati prijatelje nego neprijatelje, ili one koji su se već otuđili.

Ironija je da je međunarodna zajednica bila tvrđa prema Egiptu i Bahreinu, nego prema Siriji i Iranu.

Dilema oko strategije


Američki i zvaničnici EU treba da pojačaju javne pozive za značajnim političkim zemljama u ovim veoma kontrolisanim neprijateljskim zemljama, kao i da usmere pomoć ka legitimnim opozicionim pokretima.

Međutim, reformistički pokreti u celom regionu suočavaju se sa dilemom oko strategije. Jednostavno rečeno, potrebno je dvoje za nenasilnu revoluciju. Nenasilan pokret je uspeo u Egiptu jer armija nije bila spremna da žrtvuje svoj legitimitet spasavajući Hosnija Mubaraka.

Video:Protesti u Aleksandriji, februar 2011

x
Egipat: Protesti u Aleksandriji
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:15 0:00
Direktan link
Taj pristup nije uspeo u Iranu i neće sve dok režim može da računa na lojalnost svojih huligana. Nenasilje je vredna strategija, ali da bi uspela potrebno je da policija i vojska izbegavaju represiju.

U celini moramo biti realistični u očekivanjima od malog stepena demokratizacije. Nezrela ili delimična demokratija su ranjive, odnosno podložne preotimanju od strane populista ili ekstremnih nacionalista.

Bliski istok sa većim uticajem javnog mnjenja, može biti manje spreman na borbu protiv terorizma, ili za mir sa Izraelom.

Verovatno je da neće biti više od partnera u obezbeđivanju nafte po razumnim cenama.
Potpunija forma demokratije može biti poželjnija alternativa, ali ju je najteže ostvariti. Državama u ovom regionu nedostaju tradicionalni preduslovi, uključujući snažnu srednju klasu. Stvarni prihod (ne naduvan prihodima od nafte) po glavi stanovnika je 3 hiljade dolara. Slabo je i civilno društvo sa istinskim nezavisnim institucijama.
Štaviše, situacija može i da se poboljša ali i pogorša.

Kao što je Džin Kirkpatrik (Jeane Kirkpatrick) napisala u originalnom i izuzetno važnom radu “Diktature i dvostruki standardi” 1979., tradicionalni autoritarni sistemi su manje represivni nego revolucionarne autokratije i “podložnije su liberalizaciji”.
Anarhija, građanski rat, okrutne policijske države, sektaške podele i surova islamska vladavina – sve su to moguće alternative autoritarnim režimima koji dominiraju ovim regionom, međutim nije verovatno da će bilo koja voditi većim slobodama.

Ključno je da se ima na umu da je zbacivanje režima najlakši deo izazova. Irak, koji je nakon Sadama godinama patio zbog sukoba i razdora i sada se suočava sa “disfunkcionalnošću”, jeste školski primer.

Znaci neslaganja se već pojavljuju u Egiptu (kako između armije i “ulice”, tako i unutar opozicije) oko tempa, redosleda i suštine reformi. Demokratska revolucija je težak zadatak. Često je njen ishod promene koje nisu revolucionarne i politike koje nisu demokratske.
XS
SM
MD
LG