Dejzi Sindelar (preveo Mihailo Rakić)
Možda najupečatljivije reči o borbi i preživljavanju dolaze od nemačkog filozofa Fridriha Ničea: ''Ono što me ne ubije, čini me jačim.''
Nova iznenađujuća studija, koja se osvrće na Drugi svetski rat, želi da skrene pažnju na isti zaključak – muškarci jevrejskog porekla koji su preživeli Holokaust žive duže od vršnjaka koji su izbegli iz Evrope pre rata.
Istraživanje, objavljeno u američkom projektu ''Javna biblioteka nauke'', upoređuje živote 55.000 poljskih Jevreja koji su emigrirali u Izrael pre i posle rata.
Ono otkriva da su muškarci, koji su kao dečaci ili mladići preživeli Holokaust, živeli oko 18 meseci duže od onih koji su pobegli iz Evrope pre rata. Koautor istraživanja Avi Sadži Švarc veruje da bi ovaj zapanjujući rezultat mogao da se poveže sa fenomenom ''post-traumatskog rasta'':
''Kada govorimo o ''post-traumatskom rastu'', to se odnosi na doživljavanje pozitivne psihološke promene kao rezultat borbe sa veoma velikim životnim izazovima i okolnostima kao što su rat, bolesti opasne po život, zlostavljanje, nasilje u porodici, imigracija ili smrt voljene osobe.''
Genetsko istraživanje pokazalo je da izlaganje dubokim traumama u ranom dobu može zapravo skratiti životni vek zbog trajnog oštećenja hromozoma čija je uloga da se bore protiv kancera i drugih bolesti.
Ipak, Sadži-Švarc, profesor psihologije na Haifa Univerzitetu i istraživač saradnik američkog ''Holokaust'' muzeja u Vašingtonu, ističe da je takođe moguće da ekstremne teškoće preživelima mogu uliti vitalnu zahvalnost i ličnu snagu prema životu, čime se uspostavlja ravnoteža sa ranijom štetom.
Autori studije su se, međutim, trudili da objasne zašto isti fenomen nije osvedočen i u slučaju žena koje su preživele Holokaust, pošto nisu živele duže od svojih vršnjakinja koje nisu prošle kroz takvo životno iskustvo.
Sadži-Švarc navodi da nepoklapanje može biti delimično zbog prirode dužine životnog veka. Izraelke u proseku žive izuzetnih 84 godina, što je standard koji će se teško poboljšati.
Ipak, on takođe primećuje i da su žene, kao grupa, ranjivije kada su u pitanju mentalni poremećaji kao što je depresija, što može imati veću snagu od iskustva preživelih iz Holokausta:
''Mi znamo da simptomi depresije u velikoj meri skraćuju život. Post-traumatski rast može produžiti životni vek, ali depresija deluje upravo suprotno. Svesni smo činjenice da su u većini slučajeva depresivnije žene. Zbog veće podložnosti depresiji one mogu biti manje otvorene prema post-traumatskom rastu.''
Studija ovih autora takođe navodi i drugo kontroverznije objašnjenje zašto žene, koje su preživele Holokaust, za razliku od muškaraca sa istim životnim iskustvom nemaju duži životni vek. Ovo objašnjenje poznato je kao ''Teorija diferencijalnog mortaliteta''.
Diferencijalni mortalitet bazira se na pojmu preživljavanja najjačih - da su oni, koji su preživeli Holokaust, već bili jači i zdraviji članovi svoje grupe.
Zatvorenici u muškom logoru vrednovani su po svojoj fizičkoj snazi i ponekad su bili pošteđeni pogubljenja kako bi se iskoristio njihov fizički rad. Stoga, studija autora o muškarcima kaže da je moguće primeniti slučaj diferencijalnog mortaliteta i doći do zaključka da su preživeli oni najjači.
Međutim, žene su ređe korišćene za fizički rad, što znači da fizičko zdravlje svake žene, koje bi im pod normalnim okolnostima omogućilo duži život, nije bilo od neke posebne prednosti kada je nacistička politika istrebljenja došla na red.
Sadži-Švarc kaže da je ''Teorija diferencijalnog mortaliteta'' u Izraelu, gde ljudi nerado veruju da je bilo koja od skoro šest miliona jevrejskih žrtava Holokausta doživela svoju sudbinu zato što je bila najslabija, dokazala ono što je bilo sporno.
Takođe, on ističe da ona još uvek zavređuje pažnju kao moguće objašnjenje zašto muškarci, koji su preživeli Holokaust, žive duže:
''Mi znamo da je istrebljenje bilo tako sistematično i brutalno da čak i najjači ljudi ne bi mogli da ga izbegnu. Ipak, oni koji nisu nasumično birani da momentalno budu pogubljeni, oni koji su živeli u getima, koji su bili u logorima, na neki način su uspevali da ostanu u životu, iako pod teškim okolnostima koje su podrazumevale nedostatak hrane i medicinske nege. Tako su možda najjači uspeli da prežive, i u tom pogledu može se videti bar delimično objašnjenje diferencijalnog mortaliteta.''
Ostaje da se istraži da li je duži životni vek zabeležen kod muškaraca u drugim post-traumatskim okolnostima, kao kod onih koji su preživeli staljinističke logore, jermenske masakre iz Otomanske ere ili oštre ratne sukobe u Siriji.
Sadži-Švarc kaže da se verovatno isti trend može videti kroz niz zajednica i sukoba.
''Teorija post-traumatskog rasta je moguće objašnjenje za ono što vidimo u Holokaustu. Nema razloga da ono neće isto važiti i za druge grupe koje su preživeli slične vrste zločina.''
Možda najupečatljivije reči o borbi i preživljavanju dolaze od nemačkog filozofa Fridriha Ničea: ''Ono što me ne ubije, čini me jačim.''
Nova iznenađujuća studija, koja se osvrće na Drugi svetski rat, želi da skrene pažnju na isti zaključak – muškarci jevrejskog porekla koji su preživeli Holokaust žive duže od vršnjaka koji su izbegli iz Evrope pre rata.
Istraživanje, objavljeno u američkom projektu ''Javna biblioteka nauke'', upoređuje živote 55.000 poljskih Jevreja koji su emigrirali u Izrael pre i posle rata.
Ono otkriva da su muškarci, koji su kao dečaci ili mladići preživeli Holokaust, živeli oko 18 meseci duže od onih koji su pobegli iz Evrope pre rata. Koautor istraživanja Avi Sadži Švarc veruje da bi ovaj zapanjujući rezultat mogao da se poveže sa fenomenom ''post-traumatskog rasta'':
''Kada govorimo o ''post-traumatskom rastu'', to se odnosi na doživljavanje pozitivne psihološke promene kao rezultat borbe sa veoma velikim životnim izazovima i okolnostima kao što su rat, bolesti opasne po život, zlostavljanje, nasilje u porodici, imigracija ili smrt voljene osobe.''
Genetsko istraživanje pokazalo je da izlaganje dubokim traumama u ranom dobu može zapravo skratiti životni vek zbog trajnog oštećenja hromozoma čija je uloga da se bore protiv kancera i drugih bolesti.
Ipak, Sadži-Švarc, profesor psihologije na Haifa Univerzitetu i istraživač saradnik američkog ''Holokaust'' muzeja u Vašingtonu, ističe da je takođe moguće da ekstremne teškoće preživelima mogu uliti vitalnu zahvalnost i ličnu snagu prema životu, čime se uspostavlja ravnoteža sa ranijom štetom.
Autori studije su se, međutim, trudili da objasne zašto isti fenomen nije osvedočen i u slučaju žena koje su preživele Holokaust, pošto nisu živele duže od svojih vršnjakinja koje nisu prošle kroz takvo životno iskustvo.
Sadži-Švarc navodi da nepoklapanje može biti delimično zbog prirode dužine životnog veka. Izraelke u proseku žive izuzetnih 84 godina, što je standard koji će se teško poboljšati.
Ipak, on takođe primećuje i da su žene, kao grupa, ranjivije kada su u pitanju mentalni poremećaji kao što je depresija, što može imati veću snagu od iskustva preživelih iz Holokausta:
''Mi znamo da simptomi depresije u velikoj meri skraćuju život. Post-traumatski rast može produžiti životni vek, ali depresija deluje upravo suprotno. Svesni smo činjenice da su u većini slučajeva depresivnije žene. Zbog veće podložnosti depresiji one mogu biti manje otvorene prema post-traumatskom rastu.''
Studija ovih autora takođe navodi i drugo kontroverznije objašnjenje zašto žene, koje su preživele Holokaust, za razliku od muškaraca sa istim životnim iskustvom nemaju duži životni vek. Ovo objašnjenje poznato je kao ''Teorija diferencijalnog mortaliteta''.
Diferencijalni mortalitet bazira se na pojmu preživljavanja najjačih - da su oni, koji su preživeli Holokaust, već bili jači i zdraviji članovi svoje grupe.
Zatvorenici u muškom logoru vrednovani su po svojoj fizičkoj snazi i ponekad su bili pošteđeni pogubljenja kako bi se iskoristio njihov fizički rad. Stoga, studija autora o muškarcima kaže da je moguće primeniti slučaj diferencijalnog mortaliteta i doći do zaključka da su preživeli oni najjači.
Međutim, žene su ređe korišćene za fizički rad, što znači da fizičko zdravlje svake žene, koje bi im pod normalnim okolnostima omogućilo duži život, nije bilo od neke posebne prednosti kada je nacistička politika istrebljenja došla na red.
Sadži-Švarc kaže da je ''Teorija diferencijalnog mortaliteta'' u Izraelu, gde ljudi nerado veruju da je bilo koja od skoro šest miliona jevrejskih žrtava Holokausta doživela svoju sudbinu zato što je bila najslabija, dokazala ono što je bilo sporno.
Takođe, on ističe da ona još uvek zavređuje pažnju kao moguće objašnjenje zašto muškarci, koji su preživeli Holokaust, žive duže:
''Mi znamo da je istrebljenje bilo tako sistematično i brutalno da čak i najjači ljudi ne bi mogli da ga izbegnu. Ipak, oni koji nisu nasumično birani da momentalno budu pogubljeni, oni koji su živeli u getima, koji su bili u logorima, na neki način su uspevali da ostanu u životu, iako pod teškim okolnostima koje su podrazumevale nedostatak hrane i medicinske nege. Tako su možda najjači uspeli da prežive, i u tom pogledu može se videti bar delimično objašnjenje diferencijalnog mortaliteta.''
Ostaje da se istraži da li je duži životni vek zabeležen kod muškaraca u drugim post-traumatskim okolnostima, kao kod onih koji su preživeli staljinističke logore, jermenske masakre iz Otomanske ere ili oštre ratne sukobe u Siriji.
Sadži-Švarc kaže da se verovatno isti trend može videti kroz niz zajednica i sukoba.
''Teorija post-traumatskog rasta je moguće objašnjenje za ono što vidimo u Holokaustu. Nema razloga da ono neće isto važiti i za druge grupe koje su preživeli slične vrste zločina.''
